Kriptografija me je uvek zanimala, pa se dobro sećam da sam još sa 12 godina čitao "Zlatnog jelenka" Edgara Alana Poa i Žil Vernov roman "Prav a osuđen" i čak pokušavao da sam rešim šifru, bez uspeha (zapravo nije bilo nikakve šanse da je rešim, pošto je ono što je navedeno u knjizi zapravo šifrovani francuski tekst - pa još sa greškama - ali dobro :). Godinama kasnije, kada je prva kriptografska Pitalica vrlo dobro primljena, prisetio sam se Vernovog romana... Naravno, do tada se ponešto teorije i naučilo, pa je razbijanje šifre uz korišćenje računara predstavljalo jednostavan posao - maltene je najveći deo vremena otišao na unos onih smešanih slova i proveru ispravnosti tog unosa. A što se samog teksta tiče, neki obožavatelji Žil Vernovog opusa me baš i nisu pohvalili ;) ali šta ću kad stvari stoje upravo tako kako je napisano. Mislim, Žil Vern mi je drag, ali mi je matematika još draža.

Prvi meseci 1994. godine predstavljali su preloman trenutak za časopis Računari. Inflacija, koja je potpuno obesmislila izdavanje časopisa, je konačno zaustavljena, čitaoci su se vraćali a računarsko tržište je počelo snažno da se razvija - spoljni uslovi su, dakle, bili dobri, ali iznutra se sve zakomplikovalo. Dugogodišnji glavni urednik Jovan Regasek je "nakratko" otišao u Južnoafričku republiku, njegov zamenik Ranka Jovanović je najavila odlazak, tako da je sve palo na Vesnu Jeremić, tada komercijalnog urednika. Uz to je situacija u samoj kući BIGZ bila loša i pogoršavala se iz meseca u mesec. Ipak, našli smo snage da razmišljamo o gala proslavi stotog broja, a pre toga je taj stoti broj trebalo napraviti... Bez konsultacija sa bilo kim, počeo sam da pišem ovaj tekst, oko koga je bilo zbilja dosta posla - prelistao sam sve što je objavljeno u prethodnih 10 godina, pravio beleške, pokušavao da ih uklopim u koherentnu priču... Rezultatom sam bio baš-baš zadovoljan, svideo se i Ranki i Vesni, ali Jovi začudo nije. Smatrao je da sam se previše koncentrisao na neke manje bitne stvari, da sam preskočio neke važnije... Bilo je dosta e-mail "pregovaranja" oko toga (a treba znati da e-mail onda nije radio kao sada - porukama je trebalo po pola dana da stignu "čak" u Afriku, a počesto su se i gubile...) i najzad je napravljen nekakav kompromis koji baš i nije pomogao finalnom kvalitetu teksta. Ali svejedno, i dalje mislim da je dobar :)

Evo nas konačno i na stranicama časopisa "PC"... Testiranje prvih mobilnih telefona je bilo takva avantura da sam o njoj napisao posebnu priču, u stilu "Kako smo snimali..." Pa da se ne ponavljam - pročitajte dodatak PC #140.

Prvi kućni DVD plejeri stigli su do nas početkom 2000. godine - bili su veliki, teški i veoma osetljivi na kvalitet ubačenih diskova, ali su doneli novi ugođaj u dnevnu sobu. I nove troškove za kupovinu DVD diskova sa filmovima, naravno. A kad čovek već ima računar, uvek će poželeti da ga primeni... I tako sam počeo istraživanje o kablovima, kodiranju, zaštitama... Čak sam i kupio jedan uređaj, pa čekao da stigne iz inostranstva... sve za zanimljiv tekst! Doduše, malo kasnije se pojavio AnyDVD pa je dobar deo "analognih" diskusija izgubio na značaju, ali šta se tu može - stvari ostaju aktuelne za one koji nailaze na video kasete zaštićene Makrovizijom. Hm, video kaseta... šta to beše?

Razmišljanje o ovom komentaru je počelo bez nekih naročitih pretenzija, a rezultat je moj verovatno najomiljeniji tekst. Priprema PC #63 još nije ni počela, a saradnik iz inostranstva mi je otkazao dogovoreni novogodišnji komentar - uhvatila ga je neka bolest, kombinovana sa službenim putem. Dobro, ni prvi ni zadnji put, napisaću sam nešto... Znajući kolika je uvek frka oko pripreme novogodišnjeg broja, odlučim da jednom u životu tekst napišem na vreme, pre nego što počne gužva. I tako, počnem da istražujem "milenijumske teme" po Internetu i ubrzo napišem nešto što mi se baš svidelo. Međutim, nekako mu je nedostajala domaća perspektiva, a domaćih publikacija sa početka XX veka baš i nije bilo na Mreži. Da pogledam u nekoj biblioteci? Našao sam "vezu" u Narodnoj biblioteci i proveo dva popodneva listajući kupusare sa starim novinama. Ima tu i jedna anegdota - da ne bih trošio vreme na beleške, koristio sam mali digitalni diktafon (očito, retka zverčica u to vreme), a da ne bih smetao drugima u čitaonici, držao sam ga prilično blizu ustima i tiho pričao. Posle su kolegi koji me je preporučio rekli "Onaj tvoj izgleda polupismen, mrda ustima dok čita". (Polu)pismeno ili ne, tek skupilo se dosta materijala, koji je najpre zauzeto dve strane u "PC"-ju umesto planirane jedne, a čak i to je bilo posle žešćeg kraćenja, tako da je na Web-u objavljen znatno opširniji tekst. Svideo se mnogima, čak su ga i dve dnevne novine prenele, u integralnoj odnosno skraćenoj verziji.

Kad sam već u listu uvrstio tekst o 100 brojeva Računara, teško da mogu da preskočim ovaj. Tu doduše nisam imao problema sa urednikom (osim što je urednik, tj. ja, tekst pisao u zadnjem mogućem trenutku), ali je posla bilo tim više... a prostora baš i nije. U svakom slučaju, dobra prilika da se ispriča nekoliko anegdota iz redakcijskog života, da se podsetimo na razne uspehe i poneki propust, a sav višak materijala sam prosledio Milanu Bašiću koji je pisao specijalni dodatak "Redakcijski dnevnik". Tako da smo jubilej lepo obeležili, a kada je posle toga još došla i žurka za par hiljada ljudi u KPGT-u... Uh, neće to biti lako prevazići kad izađe PC #200!

Nova tehnologija, dakle nova prilika za dobar tekst. Zahvaljujući dr Miodragu Ivkoviću i Emiliji Popović, dobio sam jedan od prvih ADSL priključaka u Beogradu - konačno 24 sata na Mreži. A tek brzina prenosa... Sam tekst sam, posle mesec dana uživanja u lepotama broadband-a, napisao gotovo u jednom dahu, i to tako da ga gotovo nije ni trebalo kratiti. Čak sam i fotografije sam napravio. Dobar uvod u novo doba...

Od svih priča iz starih vremena koje objavljujemo u novogodišnjim dodacima časopisa "PC" ova mi je najomiljenija. Ne zbog "kopče" sa estradom, nego... Pa dobro, ima li ko da ne oseća nostalgiju prema svom prvom računaru, ili makar prvom PC-ju?

Kao što možete zamisliti, nije baš lako napisati uvodnik. Obim je "zakucan" (7+38 redova), tema bi trebalo da bude u vezi sa sadržajem broja, početni pasus bi trebalo da bude provokativan... često mi se čini da naprosto neće uspeti. Naročito kada ostavim pisanje uvodnika za zadnji trenutak. Kao što je bio slučaj u maju 2005 - tema broja je bio test fotoaparata, baš kao i prethodnog leta... i opet je trebalo smisliti nešto koliko-toliko novo. Da vidimo (dok prelamači i korektorka nestrpljivo vrte palčeve)... digitalni fotoaparati su danas (tj. tada) sasvim preovladali, kako smo stigli dotle? Šta bi sa svima onima koji su tvrdili da je film nezamenljiv? Mišljenje o novoj tehnologiji očito evoluira, moglo bi tu da se smisli nekoliko faza... Koliko? J.K. Rowling, čiji je šesti roman upravo trebalo da izađe (u maju je već kolala "nezvanična verzija"), kaže da je šest broj sa najvećim magičnim svojstvima, šest Horcrux-a, da probamo sa šest faza? Tekst je ispao dosta kompaktno, ali tri reda kraći nego što treba. Pa mi bilo žao da ga razvodnjavam raznim "međutim", "na primer" i "naravno" frazama, nego dodam i sedmu fazu (za radoznale: četvrta faza je naknadno dodati). I tako, dužina "legne". Eh da, dve godine kasnije sam saznao da je i J.K.Rowling dodala sedmog Horcrux-a - valjda je knjiga ispala jedan tabak kraće nego što je planirano :)