Klub je osnovan mnogo pre Sezama, 7. januara 1983. godine, na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Bilo je to pre buma personalnih računara - dogovarajući se o osnivanju Kluba, Bogdan Kosanović, Dragan Maksimović i ja pripremili smo prilično opsežan radni materijal, stavljajući u centar pažnje džepne programabilne računare koji su tada predstavljali pravi hit, ali obraćajući pažnju i na kućne kompjutere, čije je vreme dolazilo. Prvi (a zapravo i jedini ikad izabrani) koordinator bio je Bogdan Kosanović, koji je doduše brzo emigrirao u SAD, ali čiji je "stil rukovođenja" učinio da Klub preživi sve ove godine. Princip se mogao iskazati rečenicom: "neka se ljudi sakupe jednom nedeljno i rade šta im se sviđa". To znači da se na sastancima Kluba diskutovalo o računarima, ali i o sportu, politici i drugim temama. Članarina je bila 100 tadašnjih dinara (tzv. "deset hiljada" ili "konj", pošto je na crvenoj novčanici bio nacrtan... konj; dobro, bio je tu i neki jahač) što, preračunato preko tadašnjeg i današnjeg kursa DEM, vredi otprilike koliko i 100 sadašnjih dinara. Novi član je dobijao opsežan katalog programa i člansku kartu sa "doživotnim" brojem - manji broj znači da ste ranije postali član.
"Recept" je očigledno bio dobar, pa se na redovnim sastancima okupio solidan broj kolega, kako sa ETF-a tako i sa drugih fakulteta. Stvari bi se još bolje razvijale da je Fakultet makar malo podržao Klub, umesto da se stalno prave problemi oko rezervacije učionice za sastanke, zatvaranja zgrade u 22:00, neraspoloženog domara... Na fakultetu smo sedeli dok nas ne izbace a onda, pošto je bilo prerano da se ide kući, prelazili preko puta, u kafanu. Kelneri su u početku bili šokirani - veliko društvo koje spaja stolove, ne pije alkohol i priča o nečemu što je potpuno nerazumljivo. Prvo su govorili "Eno ih Marsovci", a posle su se navikli, uz komentar "To su oni sa kompjutera".
Ubrzo je usledio novi šok: pošto je bilo mnogo ljudi, trebalo je nekako prebrojati šta ko naručuje, pa smo napravili i odštampali lep spisak u kome su navedena uobičajena jela i pića, plus prostor da svako "udari recku" za ono što želi. Neko je imao dobar printer, pa je spisak izgledao skoro kao da stiže iz štamparije, što osamdesetih godina nije bilo baš uobičajeno. Sećam se izraza kelnerice iz "Domovine", izvesne Majka Jele, kojoj pismenost baš i nije bila najjača strana. Okretala je i obrtala formular hodajući prema kasi i najzad je počela da se krsti. Kada je došao fajront, krenemo mi prema vratima a ona jako ljubazno "Doviđenja, laku noć, dođite nam opet". Mi se već čudimo šta joj je, kad ono: "doviđenja, laku noć, marš u p.... m.......". Posle toga smo prešli u obližnji "Orašac" gde je spisak narudžbi priman sa jednakim interesovanjem, koje je dodatno poraslo kada smo počeli sa statističkom obradom - koliko je ove godine ko pojeo, popio i platio, uz naročitu pažnju posvećenu izvesnom Vladanu, koga je (s pravom ili ne) pratio glas da ne plaća hleb, zbog čega uvek zafali malo para. Voja Gašić je kompjuterski obrađivao rezultate i tako smo saznali da za jednu sezonu Klub pojede i popije jedan osrednji PC, mada treba znati da je PC tada bio znatno skuplji nego danas...
Sredinom 1988. godine Klub programera se preselio - zahvaljujući zalaganju Bojana Zanoškara, prihvatila ga je Beogradska istraživačka stanica, koja je obezbedila lepu salu za sastanke u zgradi Doma omladine. Nažalost, ispalo je po onoj poslovici "ko traži veće..." - sala jeste bila atraktivna, ali se neprijatno često dešavalo da bude zaključana. I dok se na ETF-u moglo pregovarati sa domarima, ovde je zaključana sala značila da sastanka neće biti, bolje reći da se on seli u kafanu "Sunce", koja se srećom nalazi u istoj zgradi.
Zlatno doba Kluba programera počelo je posle osnivanja Sezama - preselili smo se u salu Mesne zajednice "Dimitrije Tucović" (blizu Slavije) koja je bila veoma pogodna za sastanke, a dobili smo i ključ, tako da se moglo ostajati do prilično kasno. Doduše, dodelili su nam termin sredom uveče, kada penzioneri spavaju a članovi svih političkih stranaka i ribolovačkih udruženja gledaju utakmice evropskih kupova pa je sala slobodna, ali to je bilo lako rešiti - kada je važna utakmica (a upravo te godine je "Zvezda" igrala dosta važnih utakmica i najzad osvojila Kup šampiona), Pavle Peković bi (čak iz Sremčice) doneo mali televizor, pa su tako zaljubljenici u fudbal mogli da spoje uživanje u utakmici i razgovore o aktuelnim "četiri osam šesticama".
Klub je, nakon osnivanja Sezama, dobio mnogo novih članova koje nije lako prebrojati, jer se nekako u to vreme odustalo od članarine, članskih karata i članskih brojeva - poslednji izdati broj je 625 (Slobodan Petričević). Time je zaključena jedna zanimljiva baza podataka koju i danas vredi pogledati: u njoj su mnogi danas poznati računarski stručnjaci, poneki bivši ministar, sadašnji narodni poslanik... ipak, bojim se da bi "stanovnici" te baze lakše organizovali sastanak u Torontu ili San Francisku nego u Beogradu. Zanimljiva priča vezana je za broj 500, koji smo hteli da dodelimo nekom poznatom kompjuterskom stručnjaku. Posle glasanja, izabran je Donald Knuth, čije su knjige u klupskoj biblioteci i bile najtraženije. Poslali smo mu člansku kartu i dobili ljubazan odgovor, uz tvrdnju da će "zauvek" čuvati svoju 'Članska karta #500'. Naravno, pisao je u TeX-u pa je Č zaista bilo Č.
Vratimo se ipak sastancima - iako je u MZ "Dimitrije Tucović" moglo da se ostaje do kasno u noć, navika je ipak bila navika, pa su se Sezamovci oko 10 uveče selili u obližnji restoran "Lovac". Izgleda da spisak narudžbina i ostale specifičnosti nisu oduševili kelnere u "Lovcu", koji su posle nekog vremena saopštili da su oni "kafana sa renomeom", a da mi potražimo neko drugo mesto. Tako smo se preselili u salu hotela "Slavija", koja je postala jedino mesto za sastanke kada nam je MZ "otkazala ljubav". "Zasluge" za to ima pre svega Sezamov podmladak, koji je "ilegalno" okupirao susednu salu iste Mesne zajednice, uz mnogo vike, muziku, opuške i poneku parolu nalik na "Bando crvena", što je posebno ljutilo penzionisanog "vlasnika Mesne zajednice", koji je voleo da ga zovu drug Rajko. Pavle Peković i Željko Krstić su sa dotičnim drugom vodili duge i složene pregovore, skoro kao tada aktuelni Sajrus Vens i Lord Oven sa Miloševićem, a rezultati su bili otprilike jednaki: izbačeni smo iz sale. Pokušali smo i sa Mesnom zajednicom "Nada Purić", gde je održano samo nekoliko sastanaka da bi onda sala bila najpre korišćena za nekakvu izložbu bosanskih ćilima, a posle ustupljena jednoj tada (neki kažu i sada) opozicionoj stranki.
Druga polovina 1993. je zapamćena kao "crno doba Kluba" - ne samo što nismo imali mesto za sastanke, već je i boravak u "Slaviji" bivao sve neprijatniji. Inflacija je galopirala, članovi (pogotovu oni mlađi) su imali sve manje novca, a kelnerima se nije sviđalo što klinci naručuju "litar kisele i deset čaša". Iz tih dana naročito je poznata narudžbina izvesnog Dukija, koji je došao bez dinara, pa je sledio otprilike ovakav dijalog:
- Izvolite...
- Imate li sok od ribizle?
- Šta, kakav sok od ribizle??
- Gusti!
- Nemamo.
- E onda neću ništa.
Posle nekog vremena odnosi sa kelnerima su se veoma zaoštrili, pa su nam oni stavili "kolektivni ignore", odnosno nisu hteli da donose piće čak ni onima koji su želeli da to pošteno plate - što da se zamaraju za pare koje će do ujutru inflacija ionako "pojesti"? U početku se ignore mogao izigrati tako što dva ili tri korisnika koji ozbiljnije izgledaju dođu ranije pa naruče za sve, ali posle nekog vremena ni taj recept nije funkcionisao. Što je "najlepše", kelneri su izgleda stekli loše mišljenje o svima koji se bave računarima, pa mi se kolega koji uopšte nije imao veze sa Klubom žalio da u Slaviji nisu hteli da ga usluže; zagonetka je razrešena kada je "priznao" da je u ruci nosio kutiju 3.5" disketa. No, kako su radili onako su i prošli, pa se u prostoru kafane danas prodaju automobili.
Stvari su krenule nabolje u februaru 1994, kada je uveden "superdinar" a Klub našao pogodno mesto za okupljanje u jednom malom restoranu blizu Crvenog krsta. Sala je bila prilično prostrana, nameštaj "socrealistički", cene pristupačne, a gazda ljubazan, barem u prvo vreme. A onda se jednog petka na sredini sobe pojavio veliki sto za bilijar, koji je brzo osvojio simpatije posetilaca. Pokazalo se da Sezamovci vole ovu igru, pa su vremenom (doduše u drugom ambijentu) organizovani i veliki Sezamovi turniri u bilijaru nazvani "Cveletov memorijal", po izvesnom korisniku koji je, pričajući nešto sa bilijarskim štapom u ruci, razlupao plafonjeru. Nove korisnike je mučilo samo pitanje lokacije, jer je salu zaista bilo teško naći ako vam neko ne pokaže gde se ona nalazi - zato je usvojen recept da treba sići sa trolejbusa na Krstu, čekati da se pojave neki "likovi sa podočnjacima koji deluju unezvereno", pa iste pratiti do Kluba.
Sastanci "na Krstu" potrajali su do kraja 1996. godine, kada je gazda zaključio da ne zarađuje dovoljno, a korisnici da je izbor piva i muzike loš, a cene previsoke za jednu "kafanu na periferiji". Možda bi se "pregovorima došlo do rešenja" (onaj bilijarski sto i danas mnogi pominju sa nostalgijom), da nije došla "strašna" optužba: gazda je smatrao da se neki od Sezamovaca, umesto da "posao" obavi na uobičajeni način, penjao na WC šolju i čučao na njoj (valjda zbog prevelike čistoće sanitarija), pa je šolja naprsla. Mada je optužba po svemu sudeći bila nepravedna, šolja je plaćena ali i restoran napušten. Srećom, Sezamovci su tada imali prirodan prostor za okupljanje, pa se i danas redovno sastaju utorkom od 20 časova nadalje, u SezamCafe-u.