Sezam se u leto 1990. pripremao za prelazak na komercijalni
rad, pa je u
okviru toga predviđena i velika reorganizacija softvera i baza na disku.
Zato je planirano brisanje prvih 5000 privatnih poruka, ali su
nas mučile tzv. šifre: jedan od specijaliteta Sezama bila je mogućnost
da se nekoliko korisnika dogovori o šifri na koju će slati poruke -
otkucate mail send !subrina i kasnije tu poruku može da pročita
svako ko se doseti da otkuca mail read !subrina. Neke od šifri bile su
opštepoznate, pa su po popularnosti dostigle konferencije; šta da se radi
kada dođe na red brisanje? Odlučili smo da ubedljivo najpopularniju šifru
!zsdsz (akronim od "Zovem Sezam da se zezam") pretvorimo u
konferenciju VICEVI, u koju su istom prilikom "presute" poruke sa ove
šifre. Za pristup toj konferenciji trebalo je
(elektronski) potpisati odgovarajuću izjavu, što se radilo komandom JOKES.
Otvaranje konferencije VICEVI predstavljalo je samo prvi korak "sređivanja
stanja" sa šiframa - iako je taj sistem postao neobično popularan,
pokazao je i određene slabosti, od kojih je najozbiljnija bila privatnost -
svako ko bi slučajno saznao sifru mogao je neprimećeno da čita
poruke, tako da je bilo svakakvih "izdaja". Recimo, pomenuta šifra !subrina
je najpre bila !udav, po legendarnom Urošu Davidoviću iz Kluba
programera, pa kada se to pročulo postala je !radana po "boljim
polovinama" korisnika pvoja i vkrstonosic. Kada je i ta
"tajna" otkrivena, izabrana je šifra po imenu pevačice koja se
isticala ne-baš-vokalnim adutima, s tim što je drugo slovo promenjeno "da
se vlasi ne dosete". Sigurno, nema šta. Zato su uvedene grupe, pa je ime subrina ostalo bezbedno, sve do današnjih
dana.
Iako su grupe prebačene u potpuno odvojenu bazu, privatna pošta je
rasla, a prostora na disku je bilo sve manje, pa je početkom 1992. Zoran
napisao program CLEAN koji je trebalo da obriše stare privatne poruke. Bila je
to opsežna operacija, koja je zahtevala da se sistem zaustavi i da se kompletna
struktura prepakuje - ako je, recimo, brisano 5000 poruka, brojevi svih poruka
su se pomerali pa je poruka 5001 postajala poruka broj 1, što baš nije
radovalo korisnike koji naprave exec-e u kojima piše mail reply 5001.
Prvog brisanje starih poruka sećam se pre svega po tome što sam zaboravio
da prenesem odgovore koji su stizali na Pitalice iz "Računara",
pa su tako neki odgovori na i dalje važeću Pitalicu (CAT*DOG=HORSE
problem) nepovratno izgubljeni. Eh...
U tim danima problem nije predstavljao broj privatnih poruka (i dalje smo
bili daleko od onih 32767) već zauzeti prostor na disku - problem je bio
toliki da smo čak morali da sklonimo sa diska neke važne i drage
konferencije kao što je FORUM1. To je izazvalo nezadovoljstvo
korisnika pa su konferencije najzad vraćene, ali je u tim manipulacijama
izgubljen sadržaj konferencije ATARIST; posle grdne, hm, "prijateljske
diskusije" na temu "PC ili Atari", nismo nikad uspeli da uklonimo
sumnju da je ta konferencija namerno obrisana (a nije, časna pionirska).
Maj i jun 1992. pamtim kao period instalacije novog diska što bi se
slobodno moglo zvati i "gradnjom Skadra na Bojani". Naš tadašnji
server, Compaq Deskpro 386, imao je disk od 300 MB i bilo je sasvim
prirodno da dodamo i drugi isti takav disk. Nažalost, na Compaq se nisu
dodavali diskovi kao na neki "tajvanac" - prvo se pokazalo da to mora
biti baš ESDI disk (da li se danas iko uopšte seća ESDI kontrolera?) i to
isključivo model čija "geometrija" postoji u BIOS Setup-u.
Bilo je tu raznih eksperimenata, neki diskovi su čak i radili ali samo neko
vreme i najzad smo Compaq ostavili takav kakav je i dodali drugi server,
ovoga puta proizvod poznate firme no-name - nije imao napajanje kao Compaq,
ali ste u njega mogli da stavite svaki hardver. Mi smo stavili disk od 330 MB
i odahnuli - neće se to skoro popuniti konferencijama i
privatnom poštom. Ili smo barem tako mislili.
