Tokom 1994. godine Sezam je, zahvaljujući "superdinaru", lepo
napredovao, ali se hardver teško nabavljao - ostali smo na 15 linija i na 2400
bps modemima, pa privatnih poruka nije bilo bitno više nego ranije. Ipak,
stalno smo udarali u limit od 32767 poruka: baza pošte je morala redovno da se
prazni, obično 8. ili 9. u mesecu - rok nije smeo da se promaši ni za dan,
jer je tog dana brojač obavezno stizao do 32000. Taj deo održavanja
sistema je bio pripao meni i zaista mi nije smetao - jeste bilo malo nezgodno što
uvek mora da se radi u isti dan, ali je to bila retka prilika za opsežniji
razgovor sa Jovom i Esadom (kasnije Vesnom i Miljanom).
Još dobro pamtim tok procedure, savršeno prilagođen činjenici da
na diskovima ima malo prostora i vrlo skromnom broju raspoloživih traka za Jumbo
(ili koji već beše) strimer. Najpre se pokrene arhiver koji zip-uje sve
aktivne konferencije na lokalni disk uredničkog računara, što je
uvedeno tek u Miljanovo vreme, jer su Jovini lokalni diskovi redovno bili puni
maltene do poslednjeg bajta (bez šale, ponekad se dešavalo da otkucate DIR i
da piše 0 bytes free na C: ili D: disku; nikad mi nije bilo jasno kako je to
postizao, kako onaj zadnji fajl ima tačno onoliko klastera koliko ima
slobodnog prostora, ali eto...). Pošto su konferencije arhivirane, pokrećem
Jumbo koji kopira arhive na trake i prelazim na drugi računar kako bih
pripremio privatnu poštu "za čišćenje".
Priprema se svodi na to da se baza privatne pošte prekopira na lokalni disk
tog drugog računara, u meri u kojoj je to moguće. Ako ima dovoljno
prostora, prekopira se sve, dakle baza poruka i fajlovi uz poruke. Ako nema
mesta, prekopira se samo baza poruka pa se otkuca DIR *.* > C:\LISTA.TXT da
bi se sačuvala lista originalnih imena fajlova. Ako nema mesta ni za bazu,
onda se zip-uju neki sadržaji na lokalnom disku; nikad se nisam usudio da počnem
CLEAN ako ne postoji backup, mada me je Zoran uveravao da nema neke veće
opasnosti, čak i ako operacija "pukne".
Kopiranje privatne pošte je obično trajalo znatno kraće od
kopiranja konferencija na strimer, pa bi mi ostalo vremena za sledeću,
najdelikatniju operaciju: ako, primera radi, MAIL.DTA fajl zauzima 40 MB, treba
na serverskom disku osloboditi barem 2*40 MB za samu operaciju prepakivanja.
Naravno, taj prostor ni u snu nije postojao (kao za inat, zaostali pad-ovi i
log-ovi, koje bi bilo lako pobrisati, nalazili su se na drugom disku), dakle nešto
je uvek moralo da se skloni. Obično su to bile neke od većih
konferencija koje su prethodno zip-ovane; lako će se raspakovati po završenom
poslu. Najzad sam arhivirao i snimao bazu korisnika, koja je redovno stajala na
tačno dve 5.25" diskete (i danas čuvam dotične dve diskete
snimljene krajem 1995, mada više nemam ispravan 5.25" flopi na kome bih ih
pročitao).
Pošto je backup na trake i diskete završen a prostor oslobođen,
prelazim na urednički računar i pokrećem program CLEAN. On počinje
sa nizom pitanja na koja treba pažljivo odgovoriti: koje se poruke brišu, od
kog datuma (uh, kako je lako pogrešiti za jedan mesec kada se datum kuca u
obliku 090894), da li se uklanjaju obrisane grupe, da li se brišu i neaktivni
korisnici (na ovo je bilo važno odgovoriti sa NE, pošto taj deo programa nikad
nije testiran)... Onda svi prisutni još jednom pažljivo pregledaju
odgovore na pitanja, prekrstim se i kažem CLEAN-u da počne sa poslom. Od
tog momenta u Redakciji je uvek nastajala neka neprijatna tišina, a razgovori
su se svodili na kratke rečenice; otprilike kao kada u avionu imate desetak
putnika koji se boje letenja.
CLEAN najpre markira poruke za brisanje. Dobro, to nije opasno. Onda kreće
promena imena fajlova vezanih uz poruke (uh!), pa brisanje poruka (uh, uh!) za
koje vreme svi sede za drugim računarom i gledaju kako prostor na disku
rapidno opada prema nuli, nadajući se da ni ovoga puta programu slučajno
neće zatrebati nešto malo više od 2*veličina_fajla kilobajta. Najzad
dolazi najgora operacija: pomeranje pointera na pročitane poruke u
slogovima korisnika - ako bi, daleko bilo, tu nešto "puklo", sve bi
ostalo u haotičnom stanju i već bih mogao da zamislim poruka u
konferenciji Sezam u kojoj se stotine korisnika žale da je sistem opet (zapravo
se to nije nikad desilo, ali nema sumnje da bi reč "opet" bila
vrlo popularna) zaboravio koje su poruke pročitali a koje nisu.
Pošto CLEAN završi posao, nastupalo je opštenarodno veselje - obično
bi bilo prekasno da bi radnički bife (izvor Coca-Cole u belim midi
kartonskim čašama i kafe u mini kartonskim čašama - pića su koštala
nešto kao 1 dinar i bila odgovarajuće dobrog ukusa) bio otvoren, ali su
često postojale neke unutrašnje rezerve. Trebalo je još samo vratiti na
disk privremeno obrisane konferencije, napraviti drugi backup korisničke
baze na još dve 5.25" diskete (pointeri na privatne poruke su promenjeni,
pa treba sačuvati i to stanje), obrisati backup-ovane arhive sa
lokalnog diska, obrisati fajl CLOSED i posmatrati kako sistem radi, nadajući
se da korisnici neće naići ni na kakve probleme.
Pošto je trebalo biti uz Sezam barem sat-dva posle završenog CLEAN-a,
koristio sam to vreme za prateće poslove - ukoliko je tokom prethodnog
meseca neka konferencija dobila novi tom (na starom Sezamu je broj poruka u
konferenciji bio ograničen na 5000, pa bi po dostizanju tog limita
konferencija bivala zatvorena, a otvarana nova, sa većim rednim brojem -
tako su postojale SEZAM.1, SEZAM.2, SEZAM.3...) arhivirao sam
zaključenu konferenciju i kopirao je na diskete kao i na traku "Stare
konferencije". Onda bih brisao razne privremene fajlove sa diska i ostatak
vremena provodio u razgovoru sa kolegama.
CLEAN je "pukao" samo jednom - za njegov rad je bilo ostavljeno
dovoljno prostora, ali sam izgubio iz vida da postoji jedan nezavisni izvor
podataka. Tačno u 6 sati na nodu 5 aktivirao se event koji je zvao
FON i skupljao UUCP poštu. Nije, naravno, mogao da je upiše u bazu koja je
bila zaključana, ali je "taložio" poruke na serverski disk i
tako potrošio taman toliko prostora da CLEAN prijavi fatalnu grešku na 98%
završenog posla. Na svu sreću, postojao je pun backup privatne pošte
pa sam ga vratio na disk i ponovio operaciju; jedini gubitak bilo je nekih pola
sata vremena. Sećam se da se u zadnjim danima pojavio još jedan sličan
problem sa UUCP-jem, ali sam zaboravio detalje - Zoran je tokom CLEAN-a uvek dežurao
kod kuće, pa smo kroz maratonski telefonski razgovor najzad uspeli da
shvatimo u čemu je stvar i da sve dovedemo u red.
Poruke su poslednji put brisane 13. novembra 1995. - to mi je ujedno bila i
zadnja poseta zgradi BIGZ-a. Došlo je vreme da SezamPro
počne sa komercijalnim radom.
