Moj prvi PC zapravo i nije bio moj - pozajmila mi ga je firma "Elektronika inženjering" da bih radio softver kojim bi se pratilo glasanje za "Pesmu Evrovizije". Ne sećam se baš tačno koje je to godine bilo, ali pobedili su "Novi fosili" ("Ja sam za ples"), pa vi izračunajte.

Bio je to PC AT kompatibilan računar, sa 1 MB memorije, diskom od 40 MB, EGA karticom i kolor monitorom, kombinacija snova za vreme u kome je malo ko stigao dalje od XT-a. Vreme je bilo kratko a ja o PC-ju nisam mnogo znao, ali sam ipak uspeo da na Turbo Pascal-u napišem potreban program. Dalja priča je tužna, ali ima veseo kraj: i pored silnih muka, Darko Žeravljev iz "Elektronike" i ja nismo uspeli da povežemo izlaz iz EGA kartice u miks pult - možda bismo i uspeli, da se režiser Jovan Ristić (mnogo nezgodan i prgav tip, al' valjda režiser mora takav da bude) nije toliko drao na nas da smo najzad izgubili volju da pokušavamo. A BBC je imao lep video izlaz koji je išao pravo u miks pult, i tako ja veče pred takmičenje napišem novi program za BBC kojim je bez problema praćeno glasanje.

Premda PC nije korišćen za posao kome je namenjen, "Elektronika" mi ga je ostavila na raspolaganju više meseci, tako da sam se prilično zagrejao za PC tehnologiju, iako me je neviđeno nerviralo što sam, i pored megabajta memorije, stalno ograničen na nekakvih 64 KB. Kada je računar konačno otišao, nije mi bilo druge nego da nabavim sebi jedan sličan. Pošto nisam hteo da idem nazad, bar ne mnogo, opredelio sam se za AT sa diskom od 20 MB i Herkules monitorom; u međuvremenu je tehnologija napredovala pa su ploče stigle do baby formata, a frekvencija povećana na 12 MHz. Tako smo se Zoran Glišić sa Matematičkog fakulteta i ja jednog lepog petka oprostili od po 4000 DEM i postali ponosni vlasnici AT računara najnovije generacije... Nešto više o tim danima i događajima možete pročitati u priči koju sam objavio u PC#107.

Oni koji su koristili prve Suntec ploče znaju koliko je tih 12 MHz bila "nategnuta" brzina - računar me je prvih meseci prilično mučio, morao sam da menjam ploču, memoriju, neke kartice itd, dok je sve došlo na mesto. Sve to je bilo strašno otežano, jer se oprema teško uvozila, ali su za mene obično imali razumevanja...

Na PC-ju sam se jako malo igrao - ne mislim tu samo na klasične kompjuterske igre, već i na "hakerisanje" i upoznavanje raznih nedokumentovanih DOS i drugih poziva. Računar je odmah poslužio u poslu, pre svega za baze podataka i imenike, tako da je disk od 20 MB postao tesan, pa sam morao da pređem na 80 MB, što je koštalo sitnih 3000 DEM. Onda mi je Zoran Životić demonstrirao svoju novu 386 ploču sa 64 KB keš memorije na kojoj je sjajno radio QEMM, pa sam zaključio da mi je potreban 386, koji je stigao krajem 1989...