Kao i mnogi drugi domaći programeri, puno sam radio na bazama podataka - od toga se živi. Uz mnogo raznih aplikacija za fakturisanje, magacine i drugih programa po narudžbini, najviše sistematskog rada uložio sam u softver za pripremu i prelom privrednih publikacija. Privredne publikacije, ili kako većina ljudi kaže "imenici", su knjižurine u kojima se objavljuju razni podaci o pravnim licima (firmama): nazivi, žiro-računi, matični brojevi, telefoni, faksovi, opisi delatnosti... razni autori su osmislili knjige ovoga tipa prepune raznih vrsta podataka.
Privredne publikacije se uglavnom prodaju u pretplati: komercijalisti idu po firmama, predstavljaju publikaciju i nagovaraju odgovorno lice da je kupi; dosta uspešno, pre svega zato što su takve knjige potrebne pravnim i drugim službama, a možda i zbog veštine i ubedljivosti akvizitera koji zarađuje svoju proviziju. Provizija, naravno, raste ako nekoga ubedi da, uz podatke o firmi, naruči i logotip, reklamnu šlajfnu, oglas... Sve je to deo ovog posla.
U poslove ove vrste uveo me je Nenad Veljkovic, koji je 1988. godine radio u Sektoru za privredne publikacije "Narodne knjige" (danas Neša organizuje plasman časopisa "PC"). Zanat smo ispekli na jednom poslu koji možda zaslužuje mesto u "verovali ili ne" rubrici: za samo 10 radnih dana organizovali smo unos, skeniranje slika, prelom i štampu "Indeksa poslovnog vodiča SFRJ", knjige od oko 900 strana štampanih najsitnijim slovima, sa preko 1000 slika. Što je najsmešnije, na tome smo finansijski dobro prošli ali su nas autori publikacije "omrzli" zato što smo pokazali da se taj posao može uraditi brzo i efikasno korišćenjem računara, dok su oni godinama tvrdili da to ne može bez papirnih kartica, horde saradnika i šest meseci rada...
Početno
nerazumevanje sredine nije me obeshrabrilo - u narednih gotovo deset godina obradio sam i
prelomio nekih tridesetak raznih imenika, među kojima su najvažniji "Telefonski
imenik Vojvodine", "Teleks/Telefaks imenik Jugoslavije", "Registar
firmi Crne Gore", "Poslovni vodič Beograda", "Popis žiro računa
SFRJ"... Publikacija za koju najduže obrađujem podatke, i koja će uskoro doživeti
i deseto izdanje, je "Yugo-Žiro", u izdanju beogradske firme "IPC -
Informativno poslovni centar".
Kako izgleda priprema jednog ovakvog izdanja? Najvažniji su, naravno, podaci, koji se obično obrađuju 4-5 meseci. U Jugoslaviji naprosto ima mnogo firmi: kada sam 1987. i 88. počinjeo da se bavim ovim poslom, u (bivšoj) Jugoslaviji je bilo između 55 i 60 hiljada firmi; sada ih u Srbiji ima preko 190 hiljada! Da sve te firme nešto rade, verovatno bi sve oko nas cvetalo - većina preduzeća su "mrtvorođenčad": ljudi su ih osnovali 1990. i 1991. jer je tada bilo lako napraviti firmu, a pričalo se da će kasnije biti mnogo teže, pa "da im se nađe". Svake godine se hiljade i hiljade firmi osnivaju, idu u stečaj, menjaju imena, osnivače, sedišta... sve to treba registrovati, sistematizovati i obraditi.
Priprema se obavlja tako što nekoliko devojaka, u jednoj ili dve smene, sede ispred računara i ujednačavaju i ispravljaju podatke prikupljene na razne načine. Pri tome se koriste razmerno jednostavni Clipper programi, ali je prethodno uparivanje podataka iz raznih izvora veoma složen posao, pošto oni čiji je posao da brinu o statistici nisu baš sjajno organizovali evidencije. Osnovni podatak o firmi je matični broj, ali ima sijaset firmi koje, recimo, imaju žiro račun (dakle, jesu pravno lice), ali nemaju matični broj! One su nastajale transformacijama raznih "radnih zajednica zajedničkih službi", zatim integracijom banaka i osiguravajućih zavoda i na milion drugih načina. Naravno, ima i firmi koje imaju matični broj a nemaju žiro-račun, bilo zato što ga vlasnici nisu nikada otvorili, ili zato što ga ne mogu ni imati, a postoje i neverovatni slučajevi raznih saveznih i republičkih organa kojima se sredstva iz budžeta uplaćuju na jedan žiro-račun, a pare koji bi eventualno ostvarili nekim spoljnim poslom na drugi, koji jako liči na prvi ali se u nekoj cifri razlikuje. Sve to se uglavnom rešava programski, ali kada na jednom mestu firmu unesu pod imenom "PC Press", izdavačko preduzeće, drugi put kao Izdavačko preduzeće "PC Press", treći put zaborave da zatvore navodnike, četvrti put stave c umesto č, peti put napišu PS umesto PC... to samo čovek može da ispravi!
Sledeća (inače najdosadnija) faza je skaniranje logotipova. Pre svega zato što ih ima mnogo: za skaniranje šest ili sedam stotina logotipova, što za osnovni tekst što za šlajfne, potrebno je nekoliko dana "krvavog" rada. A trebalo bi i mnogo više, da koristim moderan softver. Ne, niste pogrešno pročitali: za moderan softver koji ide uz skanere svaki skan je čitav posao koji zahteva zadavanje i proveru silnih parametara, učitavanje milion komponenti softvera, prebacivanje u neki jako moćni Paintbrush program koji se, čak i na sistemu sa 32 megabajta memorije, iz nekog razloga uvek ponovo čita sa diska... par minuta po skanu, pa vi računajte! Zato sa velikim zadovoljstvom koristim Hewlett-Packard-ov softver koji se 1988. godine dobijao uz ScanJet: sasvim je jednostavan, nema nikakve luksuzne mogućnosti, ali sve što mu treba drži u memoriji i radi munjevito! Najpre se čitava strana na kojoj je zalepljeno desetak logotipova probno skanira, onda se "obuhvati" prvi logotip, prihvati njegovo smanjenje na željenu dimenziju, zada ime i baci pogled da li je slika lepo ispala; ako nije, obeleži se logotip za kasniju doradu u nekom boljem Paint programu. U proseku dvadesetak sekundi po logotipu, dakle višestruko ubrzanje u odnosu na moderan softver!
Nevolja sa tim softverom je što zbog njega moram da držim poseban računar! Zvuči neverovatno, ali se na kraju svelo na to. Prvo, program je pisan za Windows 2.xx - pod 3.0 u real režimu hoće da radi, ali pod kasnijim verzijama Windows-a ni pod razno. Instalacija Windows 2.xx nije zgodno rešenje, jer nemam drajvere za video kartu: greh bi bio raditi u nekoj 640 * 480 rezoluciji, jer je pri "zahvatanju" logotipa za skaniranje potrebna prilična preciznost, a zgodno je videti veći deo strane. Probao sam da patch-ujem zaglavlje programa tako da radi i pod Windows 3.1, ali se na žalost program prečesto "ruši" da bi takav rad bio prihvatljiv. Kasnije se pokazalo da Windows 3.0 sa ovim softverom loše radi na svim karticama osim Trident-a 8900, a meni je za svakodnevni rad ipak potrebno nešto bolje od takvog prikaza. Ukratko, ispalo je da mi na poslu treba jedan računar sa Trident kartom i Windows 3.0 koji će se koristiti prevashodno za kontrolu ScanJet Plus skanera; kasnije sam mu stavio i mrežnu kartu, pa mi zgodno dođe za isprobavanje softvera koji treba da radi na većem broju stanica.
Prelom je deo ovoga posla koji najviše volim - sve uradi računar! Put do toga, naravno, nije bio jednostavan: u startu sam shvatio da neću daleko stići ako budem prelamao imenike u nekoj Venturi ili Pagemaker-u - nije baš da se ne može uraditi, ali dok se svaka strana proveri, svaki logotip ubaci a svaka šlajfna posebno reši, prođu dani i dani. Uz program koji sam napisao, sve se završi za nekoliko sati, uz sasvim skromne intervencije.
Program za prelom imenika razvijam već deset godina, ali je zanimljivo da u njegovom "jezgru" praktično nema izmena: stvari sam koncipirao tako da osnova programa bude engine kome se spolja doturaju komande tipa "podeli ime na redove", "štampaj red", "štampaj logotip", "štampaj zaglavlje mesta" i tome slično, a on brine o uravnavanju desne ivice teksta, balansiranju dna kolone, opštem izgledu strane, živim kolumn ciframa, generisanju indeksa mesta i svemu ostalom. Taj engine je verovatno bio program koji mi se sa čisto materijalne strane najviše isplatio... a napisan je, koliko me sećanje služi, za svega tri ili četiri dana. Posle sam dosta dorađivao okolne komponente, koje su srećom dosta dobro dokumentovane, ali ne dao Bog da se pojavi neki bag u jezgru programa: bilo bi mi lakše da ga ponovo napišem nego da se snađem u šumi record-a i pointera!
Veliki prodor je bila ideja da se i reklamne šlajfne mogu automatski generisati: prvih godina su te šlajfne prelamane u Venturi, onda rezultati štampani u fajl, taj fajl konvertovan u PCX format i najzad uključivan u tekst - događalo se da na prelamanje šlajfni za jednu publikaciju ode i po mesec dana neprekidnog rada! Ako se dizajn šlajfni malo standardizuje i uradi nekoliko varijanti automatskog preloma, ne gubi se previše na raznovrsnosti knjige, a žestoko dobija na rokovima njenog izlaska. Uvek će, naravno, biti nekoliko naručilaca koji žele neke posebne šlajfne, ali to se uradi za nekoliko sati; važno je da se glavnina generiše automatski.
Reč automatski ipak treba shvatiti uslovno: moj softver nije doveden u stadijum da može o svemu da "misli" - ako naiđe na problem, ispiše poruku i čeka da problem otklonim. Tako se svaki prelom počinje i prekida po više puta, da bi se našli neki logotipovi, otklonile neke greške u bazi podataka i tome slično. Potraje to dan ili dva, ali je ubrzo sve spremno za štampu!
Ako je prelom zgodan deo pripreme jedne privredne publikacije, štampa materijala na pausu je pravo mučenje. Ipak, i tu iskustvo odnosno dobra priprema posla mnogo znače. Otvorite, pre svega, četvore oči pri kupovini: ako se ris pausa (gledan sa strane) zeleni, obiđite ga u širokom luku; štampa na zelenkastom pausu je prava robija! Osim toga, najbolje je da kupite čitav ris od 500 listova - ako uzmete samo 100 ili 200, službenica u knjižari će morati da ih prebroji, a to će raditi tako što će lizati prst da lakše prebira listove ili ih grebati noktima. Posle takav paus možete da bacite.
Ako pri kupovini želite da uštedite, svakako razmišljate o kupovini A2 ili A0 listova i njihovom sečenju: uštedi se gotovo polovina iznosa. A iznos i nije tako mali, jer je paus bezobrazno skup: negde 1989. ili 1990. godine ris od 500 strana nije koštao više od 50-60 maraka, a 1994. je stigao do preko 200 DEM! Ne preporučujem vam, međutim, da sami sečete veće listove na A4 format: ako imate nekoga u štampariji da vam to uradi "na nožu", verovatno će sve biti u redu, ali ako sami sečete skalpelom, dobićete listove čije oštre i krzave ivice očas oštete bubanj na vašem laseru; najzad prevremena zamena tonera "pojede" svu uštedu na pausu. Pred svaku veću štampu pomislim da bi trebalo naći neki jeftiniji izvor dobrog pausa (zna li ga neko?), ali najzad zaključim da je sve to mala stavka prema poslu i kupim ga u "Šumadiji".
Ma koliko se trudili oko pausa, ustanovićete da je on malo pretanak za "ukus" laserskog štampača - čim se ugreju, susedni listovi počinju da se lepe, laser povuče po 5-6 listova istovremeno, list se "usput" kroz štampač zaglavi... Nekada sam mislio da tako mora biti, a onda sam, slučajno svrativši u neku kopirnicu koja je imala loš aparat, "kupio tehnologiju" koja omogućava da se odštampa i nekoliko hiljada strana bez i jednog škarta. Trik je u tome da se skine poklopac sa kasete za papir (ako imate HP 4, morate ga proširiti eksternom kasetom), da se ona napuni do vrha pausom (praksa pokazuje da se bolji rezultati dobijaju kada je kaseta gotovo popunjena, dakle čim se isprazni na polovinu, treba je dopuniti) i da se sedi pored štampača. Uvek treba prstom (prethodno dobro opranim i osušenim) malo podići najviši list pausa i ispod njega staviti oveću gumicu (za brisanje) koja pritiska ostatak pausa u kaseti. Laser će korektno povući slobodni list, a vama ostaje da brže-bolje podignete gumicu, odvojite sledeći list i stavite gumicu pod njega. Na taj način se izvuče i po hiljadu listova bez i jednog problema, a ode vam mnogo manje vremena (i pausa) nego da se sto puta otvarali štampač, vadili zaglavljene listove i posle prali ruke... Pogotovu manje vremena nego da ste ubacivali paus list po list.
Loša strana je što, obzirom da laser u nekom prosečnom slučaju izbacuje tri strane u minutu, treba provesti više sati uz uređaj uz savršenu koncentraciju i dosta precizne pokrete... beskrajno dosadan posao, ali šta se može. Uvek mi je za to vreme na umu ona Mark Tvenova rečenica "ali svemu najzad dođe kraj, pa tako i Tomovom oblačenju" (Tom nije Sojer, nego Tom iz "Kraljevića i prosjaka") - pre ili kasnije iz lasera izađe poslednja strana, i to je kraj još jednog godišnjeg ciklusa velikog posla zvanog privredna publikacija.
