Ako je ikada i bilo sumnje, 1987. godine je postalo sasvim jasno - IBM PC je standard. Spectrum, Commodore i Amstrad i dalje su masovno kupovani, igre za njih su stizale u velikim količinama, ali ljudi koji su nešto znali o računarima su se okupljali u karavane, putovali do Minhena, kupovali svoje prve klonove i mučili se sa carinom, koja ih je prosto terala da se drže jedni drugih - limit je bio takav da je bilo potrebno nekoliko ljudi da bi se kompjuter, makar na papiru, "podelio" među njima. Uz mnoge peripetije i troškove, sve više PC-ja stizalo je u Beograd, što je navodilo na razmišljanje svakoga ko je planirao da živi od računara, pa i mene...
PC mi tada, realno govoreći, nije bio potreban - moj BBC B je bio sasvim solidna mašina, sa dva flopi diska (i to po 720 KB, za razliku od onih bednih PC-jevih 360), dualnim procesorom, dosta (dobro... 128 KB) memorije, štampačem, programatorom EPROM-a... Softver je bio vrlo kvalitetan, sasvim na nivou tadašnjeg PC-jevog softvera, a igre su bile neuporedivo bolje (eh, kad se samo setim, Elite, Repton, Castle Quest i naravno Snapper, za odmaranje mozga). Za pisanje je bio savršen, a i programiranje je dobro išlo - čak sam uspeo da dobro prodam jedan cross assembler u Engleskoj. Ipak, neka bubica mi nije dala mira: BBC je bio "slepo crevo", sav trud uložen u upoznavanje njega i njegovih programa vremenom će pasti u vodu, pošto je PC taj koji će ući u firme i na kome će moći da se zarađuje.
Ko zna do koliko bi moja opšta nesklonost ka putovanjima u nepoznato i "druženju" sa carinicima odlagala neminovno preseljenje dragog BBC-ja u arhivu da se nije desio jedan srećan događaj. U aprilu 1987. godine pozvali su me iz firme "Elektronika inženjering", sa kojom sam ranije sarađivao u vezi računara Galaksija, i predložili mi da napišem softver za sabiranje glasova na domaćem finalu za Pesmu Evrovizije. Nije mi zvučalo komplikovano pa sam "na neviđeno" pristao, naročito kada sam čuo da to treba uraditi na PC-ju i da će mi odmah doneti jedan solidno konfigurisan AT. Mladost-ludost - kada bi mi neko danas tražio da uzmem Macintosh o kome ne znam ništa i "za juče" napišem program, samo bih se slatko nasmejao. Onda je to zvučalo kao sjajna ideja.
Računar je istog dana stigao i stvarno je bio nešto. AT na 6 megaherca sa megabajtom memorije, diskom od 40 MB, EGA karticom, kolor monitorom i upravo objavljenim (legalnim!) MS-DOS-om 3.3. Na disku je bila i sva sila (ne baš toliko legalnog) softvera, pa sam sa zadovoljstvom investirao čitavo popodne u upoznavanje PC-ja i DOS-a, kao i u uporedno testiranje svih raspoloživih editora, tekst-procesora i programskih jezika za PC. Zaključio sam da je najbolji editor BRIEF, najbolji kompajler Turbo Pascal, a najbolji tekst-procesor WordPerfect. Kasnije nisam našao vremena za ponavljanje toliko opsežne evaluacije, tako da ovaj tekst pišem u WordPerfect-u (činjenica koja je toliko opšte poznata da je o njoj - i to pohvalno! - pre mesec dana pisao list "Pravoslavlje"), a Turbo Pascal i BRIEF su tu negde na disku. Da, bilo je to dobro potrošeno popodne.
Sledeće jutro nije bilo baš tako prijatno - trebalo je ustati rano (a možete misliti kada sam legao, uzevši u obzir da je u kući bio nov računar) i ići u "Sava centar", da bi se tamo postavio hardver. "Elektronika inženjering" je donela blizanca "mog" PC-ja, a kolega Darko Žeravljev satima se patio sa inženjerima iz režije kako bi izlaz iz EGA kartice povezao sa miks pultom. Videvši da će "ovo da potraje", što rekoše u popularnoj reklami, vratio sam se kući da spav... da razvijam softver. Programerskog posla je bilo možda za 3-4 sata (sa sve učenjem Turbo Pascal-a za koji, naravno, nisam imao uputstvo), a problem je nastao kad sam počeo da unosim imena pevača. Suzana Man... hm, gde li je ovde č?
Google-a tada nije bilo, a domaći Google (telefoniranje prijateljima) nije pomogao - svi su mi rekli da naša slova mogu da se ugrade u Hercules-a tako što se zameni EPROM na kartici; znanje o EGA standardu bilo je ravno nuli. Bez informacije da je jedna od ključnih prednosti EGA kartice upravo softversko definisanje karaktera, odlučio sam da je tretiram kao Hercules - hrabro sam otvorio kućište, iščupao EPROM, pročitao ga na BBC-jevom programatoru, pronašao zonu u kojoj su kodirana slova, zamenio 10 "nepotrebnih" znakova sa čćđšž pridržavajući se rasporeda Računari, programirao sve to u prazan EPROM, stavio ga u EGA karticu i beeeep. Računar neće da se butuje. Posle malo (više) mozganja i listanja starih brojeva časopisa BYTE, naišao sam negde na fusnotu u kojoj piše da PC pri testiranju sistema proverava čeksum nekih EPROM-a, koji treba da bude 0. Vredelo je pokušati - nisam znao kako računaju čeksum, ali sam počeo od najjednostavnijeg, zbira bajtova po modulu 256. Pokvario sam još jedan bajt ROM-a, programirao EPROM i... Šta da vam kažem, imao sam AT sa YU slovima. Doduše, još nisam mogao da ih normalno kucam jer nisam imao drajver za tastaturu, ali Bože moj, nema ih mnogo u imenima pevača i pesama, pa se uvek može kucati Alt 166 za č.
Silno ponosan što sam rešio problem (i to hardverski!), sledećeg dana sam otišao u "Sava centar" sa već programiranim EPROM-om za "blizanca". Avaj - nije bilo nikakvog napretka u povezivanju sa miks-pultom. Tim povodom sam imao sumnjivo zadovoljstvo da upoznam Jovana Ristića, režisera čitave predstave, koji nam je biranim rečima i staloženim glasom (psovao je i drao se u mikrofon, valjda u nadi da će ga osim u čitavom "Sava centru" čuti i na auto-putu) objasnio šta misli o nama, o miks-pultu i naročito o kompjuterima i kako bi on sve to rešio sunđerom, kredom i drvenom tablom. Moje fantastično dostignuće sa zamenjenim EPROM-om nije ostavilo nikakav utisak.
Do večeri smo shvatili da je đavo odneo šalu - od povezivanja nema ništa, kako da se opet pojavimo pred Jovanom Ristićem praznih ruku? Najzad je neko od inženjera rekao da "taj TTL" jednostavno ne može u miks-pult, nego da nađemo nešto drugo što ima običan kompozitni izlaz. I tu meni sine da moj BBC B ima kompozitni izlaz - možda bismo mogli da povežemo njega? Trk kući po računar, nema kabla za monitor, iseku moj jedini kabl, povežu i poruka BBC Computer 32 K BASIC se pojavila na velikom ekranu "Sava centra". Niko (pa ni ja) nije smatrao vrednim da pomene kako moj već napisani Turbo Pascal program neće raditi na BBC-ju - imam čitavu noć da napišem novi program.
Pošto je rok bio tako lagodan, odlučih da iskušam jezik kome sam se tih dana divio - Comal. BBC je, naime, imao dobar i brz bejzik, a onda su u Acornsoft-u napravili još bolji i brži super-bejzik nazvan Comal. Imao je nove naredbe za grafiku koje su se baš fino mogle primeniti za neka iscrtavanja i farbanja. Program je bio gotov do jutra, nije izazvao neki utisak kod reditelja (valjda bi na drvenoj tabli izgledalo lepše) ali - preživeli smo "inspekciju", a onda i generalnu probu.
I tako je došlo veliko veče. Po prvi put sam lično upoznao neke od zvezda tadašnje estrade. Josipa Lisac je uvila kosu u bezbroj neverovatno dugih "rogova" koje je do poslednjeg trenutka pred nastup trebalo pridržavati, nekakava Suzanna je izgledala kao čudo dok je "gasila vatru", Vajta je imao baš simpatične prateće vokale, Suzana Mančić je izgledala kao da će se slikati za Playboy (ali odmah, a ne 17 godina kasnije)... Glasanje je prošlo savršeno, uz opšti smeh simpatičnoj voditeljki iz Slovenije koja je govorila "točke" umesto "poeni", a pobedili su "Novi fosili" sa pesmom "Ja sam za ples". Bila je to zaista najbolja pesma i odlično je prošla kasnije na evropskom finalu (četvrto mesto). Sve u svemu, bio sam veoma zadovoljan, naročito time što nam je Jovan Ristić na vreme rekao da ništa u vezi sa "nama kompjuterašima" neće staviti u odjavnu špicu, pa sam imao vremena da nas potpišem na zadnji ekran sa rang-listom pesama. Nad tim delom "drvene table" nije imao kontrolu.
Posao je bio završen, ali "Elektronika inženjering" nije žurila sa računarom - ljubazno su mi ga ostavili na neko vreme, onda su došli godišnji odmori i najzad je računar bio kod mene do pred kraj godine. Iskoristio sam ga da naučim štošta o PC-ju, napisao sam nekoliko programa, ali nekako nisam imao osećaj da sam "kod kuće". Pošteno rečeno, PC tad i nije bio čudo od računara. I pored 80286 procesora, na tih 6 MHz je bio prespor. I pored 1-MB memorije, u većini programa ste mogli da adresirate manje od 64 KB. Ekran je bio mali (BBC je bio povezan sa namenski kupljenim Grunding televizorom koji je imao RGB ulaz - jeste da je slika bila mutnjikava, ali dijagonala ekrana je bila 54-cm, da ne kažem 21"), slova su bila ružna, teško je bilo naći softver (džabe je EGA bila zvanična kartica - svi su imali samo programe koji su prilagođeni Hercules-u, ostale "nepotrebne" drajvere su brisali da ne troše diskete)... jedino što je stvarno vredelo bio je hard disk.
Kada je računar najzad otišao svojim putem, ipak se nisam polakomio da kupim hard disk za BBC - znao sam da treba da pređem na PC, koji ću "pametnije osmisliti", što se uglavnom svodilo na to da umesto EGA kartice treba uzeti Hercules, a umesto kolor monitora crno-beli (eto kako okruženje utiče na čoveka). Pravio sam razne planove za kupovinu, a onda se jednog aprilskog dana, nekako baš godinu dana posle avanture sa "Evrovizijom", javio moj dobar prijatelj Zoran Glišić, takođe BBC-jevac, sa zanimljivim predlogom. Jedan njegov kolega, profesor Matematičkog fakulteta (kasnije je osnovao uspešnu računarsku firmu), počeo je da uvozi PC-jeve i mogao bi povoljno da nam nabavi dva komada. Povoljno je značilo da konfiguracija mojih snova, AT na 10 MHz sa megabajtom memorije, 20 MB hard diskom, Hercules-om i monitorom košta 4.200 maraka. Nije to tada bilo malo para, ali nekako sam se skrpio i 26. aprila 1988. na radnom stolu se našao moj prvi PC. Još ga se sećam: položeno kućište, sa strane dva metalna dugmeta kojima se podiže poklopac, pozadi velika crvena sklopka za uključivanje, spreda rebrasta maska sa Turbo i Reset tasterima a odozgo monitor. Bio je mnogo lepši od prethodnog AT-a (valjda zato što je bio moj), o brzini da i ne govorimo (10 MHz, ej!). Doduše, disk je bio "malo" manji, ali 20 MB se i tako ne može popuniti za života korisnika, zar ne?
Konfigurisanje PC-ja sam započeo prema pažljivo pripremljenom planu - dok sam nestrpljivo čekao da računar stigne, crtao sam raspored foldera (onda se govorilo direktorijuma) na disku, trudeći se da izbegnem grešku koju sam napravio na prethodnom računaru trpajući svašta u root i puštajući programe da se sami instaliraju, tako da je na kraju PATH prešao u treći red, što je usporavalo računar. Zaključio sam da treba napraviti samo direktorijume DOS, BAT, BAZE, TEKST i UTIL, i te foldere i sada pravim na disku; e sad što sami od sebe nastaju i nekakvi Windows, Program Files, Documents and Settings i ostale nepotrebne stvari, nisam ja kriv.
Naročito je zanimljiv direktorijum BAT u koji smeštam COM, EXE i BAT fajlove za obavljanje sitnih korisnih stvari. Kada otkucam dir /od c:\bat vidim svojevrsnu istoriju razvoja PC-ja, a i mene sa njim. Prvi je nekakav CMP.COM iz 1984. godine - Zoran Glišić mi reče da dobro poredi fajlove, ali nisam isprobao. Pa onda FSD.COM iz 1985, nešto kao debug ali radi na čitavom ekranu. Pa PKARX i PCXARC, preteče ZIP-a iz 1987. Moj prvi PC program DUMP za pregled sadržaja fajla (već 15 godina se spremam da mu ugradim i mogućnost da se sadržaj ispravlja, ali eto, ne stižem), FORMATPC i COPYPC, veoma značajni programi koji omogućavaju da se na AT-u snime 360 KB diskete koje mogu da se čitaju u XT drajvu. OPT.EXE tj. OptTech Sort, najbolji program na svetu za sortiranje. HP2PCX, preteča Distiller-a. VIEWWP, moj program za konverziju View dokumenata sa BBC-ja u WordPerfect format (krajem 1989. sam očito počeo da pišem na PC-ju). LED Zorana Životića, prvi editor koji je mogao da otvara fajlove veće od 64 KB. CORE za pripremu tekstova za program Ventura Publisher (aha, 1989. sam počeo da se bavim DTP-om). 800.COM koji je omogućavao da se na 360 KB snimi čak 800 KB podataka i koji me je kasnije baš namučio kad te diskete nisu htele da se čitaju na sledećem računaru). XRD, legendarni program za brisanje kompletnog direktorijuma koji je Vlada Kostić napisao za jedno veče, po mojoj ideji - ako danas imate folder sa 5.000 fajlova, XRD ga obriše za 10 sekundi dok se Windows ili Total Commander muče po 10 minuta. Pa onda razne batch procedure za pozivanje Clipper-a i linkovanje programa (da, 1990. sam zakoračio u svet baza podataka). I tako redom. Kako su godine prolazile tako su uslužni programi koji se pozivaju iz komandne linije gubili na značaju, pa se BAT folder sve sporije punio. 2004. godine sam mu dodao samo dreiveinfo za ispitivanje regionalne zaštite na DVD drajvu, WMDECODE (šta god da je to) i proceduru WW.BAT u kojoj piše start winword %1
Prvi PC me je dobro služio, ali je teško reći koliko dugo. Zavisi šta smatrate PC-jem. Već iste jeseni promenio sam mu matičnu ploču, sledeće godine i hard disk - ispalo je da se 20 MB ipak može popuniti, pa sam prešao na 80 što je opet izgledalo kao "beskonačno". Zadnjeg dana 1989. u isto kućište se smestila nova 80386 ploča sa 4 MB memorije - šta mislite o montaži računara u novogodišnjoj noći? Početkom 1991. kupio sam (loš) kolor monitor i VGA karticu, ali je sticajem okolnosti nikad nisam montirao - umesto toga, 19. aprila sam kupio novi 386 računar na 33 MHz, sa 8 MB memorije i diskom od 210 MB koji sam, zbog ograničenja DOS-a 3.30, morao da podelim na šest particija. Stari PC je još jedno vreme stajao sa strane kao pomoćna mašina, da bih ga krajem 1994. zamenio za polovan notebook.
Tako je moj prvi PC služio 6 godina, višestruko je otplatio svoju vrednost i danas od njega nije ostao nikakav trag - tastaturu sam doskora čuvao ali sam najzad zaključio da nepotrebno zauzima prostor, a Genius mousepad sam ove godine zamenio Optimice-om. Sticajem okolnosti nemam ni jednu njegovu fotografiju, ali on živi u mom sećanju, a i u načinu na koji koristim današnji PC. Zar se moglo više očekivati od nečega što ima megabajt memorije?