Da mi je neko "u mladosti" rekao koliko ću teksta u životu napisati, samo bih se slatko nasmejao - nikada se nisam školovao za novinara, moje obrazovanje je bilo čisto tehnički usmereno (završio Matematičku gimnaziju i ETF), a pismene zadatke iz srpskog na teme "Veliki plavi krug i u njemu zvezda" sam uvek mrzeo iz dna duše. Istina, Jeca mi jednom reče da bi na temu "Veliki plavi krug i u njemu zvezda" moglo da se piše u stilu "Šeron Stoun pluta u bazenu svoje vile u Holivudu", ali ne znam baš kako bi naša profesorka srpskog reagovala na takvu sprdnju na račun Svete Poezije.

Bilo kako bilo, pisanjem se nisam bavio, ali matematikom jesam - naročito sam voleo da rešavam logičke probleme, a baš takve je tokom 1980. godine objavljivao časopis za popularizaciju nauke "Galaksija". Zadaci su objaviljivani u okviru rubrike "Nauka i igre", koju je uređivao je dr Vladimir Ajdačić - osim zadataka, profesor Ajdačić je objavljivao i tekstove o logičkim igrama, šahu na računaru i srodnim temama koje sam sa zadovoljstvom pratio. Pošto su zadaci bili nagradni, okušao sam sreću šaljući, uz rešenja, i nekoliko komentara, od kojih je jedan bio da bi se moglo pisati o programabilnim kalkulatorima - tada sam imao TI-59 i već sam bio autor nekoliko programa primljenih u strane biblioteke i objavljenih u stranim časopisima... hm, možda bi neki od tih priloga trebalo smatrati za moj prvi tekst?

Rezultat tog pisma bio je telegram kojim me je profesor Ajdačić pozvao "da se javim radi saradnje u Galaksiji". Najpre neko vreme uopšte nisam znao da li ja uopšte želim da sarađujem u "Galaksiji", ali kada je stigao drugi telegram sličnog sadržaja, nije bilo druge nego da se javim. I tako je moj život krenuo određenim putem... ko zna čime bih se danas bavio da nije bilo tih telegrama.

Sledećeg dana posetio sam profesora Ajdačića i smerno mu demonstrirao TI-59, kao i nekoliko programa koje sam ranije napisao. Predložio mi je da mu pomognem oko uređivanja rubrike, odnosno da pregledam rešenja zadataka koja drugi čitaoci šalju i da sam predlažem nove zadatke, što je zbilja bio veliki izazov. Zadataka sam imao "na lageru" u gotovo neograničenim količinama, u školi nismo ništa drugo ni radili nego se "gađali" raznim problemima, ali po prvi put je trebalo sistematski raditi za neki časopis. Moji prilozi, što je verovatno sudbina svih pripravnika za novinare, nisu pominjani tokom prvih meseci, a onda je došlo vreme da napišem svoj prvi "pravi" tekst...

Tekst koji sam, posle mnogo krpljenja i lepljenja (na pisaćoj mašini, tada nije bilo kompjutera), najzad napisao delovao mi je savršeno - nema gde da se doda niti oduzme ni jedna zapeta (kako ono reče Karl Maj na početku Vinetua? Greenhorn)! Avaj... tekst sam morao dva puta da prerađujem ("prekomplikovano"), da bi najzad (verovatno) profesor Ajdačić uzeo stvar u svoje ruke, dao tekstu pristojan naslov (ja sam ga nazvao "Programabilni kalkulatori", možete misliti), uvod, početak i kraj, tako da ono što je objavljeno nije baš sasvim moj tekst. Ali, u novinama se računa ko je potpisan: januara 1981. sam sa zadovoljstvom listao "Galaksiju 105" čije je skoro tri strane zauzeo tekst "Igre pomoću računara" koji je napisao Dejan Ristanović. Moj prvi tekst.

U tekstu se, osim predstavljanje tadašnjih "zvezdi" (računara Texas Instruments 59 i Hewlett-Packard 41C) i opisa igre "Most" (trodimenzionalni Tic-tac-toe), javlja jedna dobra ideja: osnivanje Kluba koji će okupiti vlasnike džepnih programabilnih računara. Iako su ti računari bili relativno skupe i teško nabavljive "igračke", pokazalo se da ih po Jugoslaviji nije malo - na moje iskreno iznenađenje, počela su da stižu pisma! Prvi program poslao je Ivan Gerenčir, čini mi se da je bila u pitanju igra "Podmornice", a bilo je i drugih priloga... Sasvim dovoljno da "Galaksija" počne ozbiljnije da se bavi ovom temom.

Posle mog drugog teksta objavljenog marta 1981. (radilo se o igri Mastermajnd na računaru), profesor Ajdačić mi je rekao da je vreme da upoznam ljude u Redakciji. I tako me je jedne srede odvezao do ogromne i ne baš prelepe (najblaže rečeno) zgrade u koju ću redovno svraćati tokom sledećih petnaestak godina... zgrade BIGZ-a. Tamo su, u jednoj dugoj prostoriji razdvojenoj staklenim pregradama sa mnogo postera, bili Gavrilo Gaja Vučković, čovek koji je stvorio "Galaksiju" i njen dugogodišnji glavni urednik, zatim Esad Jakupović, njegov zamenik i Jovan Regasek, koji će tokom sledeće decenije biti "moj urednik": Jova je tada uređivao blok posvećen prirodnim naukama u "Galaksiji", zatim rubriku "Igre, hobi, uradi sam" u kojoj će biti objavljena većina mojih tekstova i najzad časopis "Računari".

U "Galaksiji" sam prošao kroz svoju novinarsku školu i sa zadovoljstvom mogu da kažem da sam imao više sreće od većine novinara. Oni koji nisu prilazili blizu novinama ne znaju koliko počeci mogu da budu mučni: u mnogim redakcijama se oformila nekakva škola koja kaže da mlade novinare treba tretirati kao šegrte, da ih treba terati da pišu a onda im ne objavljivati tekstove (čak i kada su dobri), da ih ne treba potpisivati ili ih eventualno treba potpisivati inicijalima, da o honoraru u početku treba samo da sanjaju... U "Galaksiji" atmosfera definitivno nije bila takva: od prvoga dana su prema meni postupali kao da sam iskusan novinar, dogovarali smo teme i obime, tekstovi su objavljivani, čak je i honorar redovno stizao... ne baš neke pare od kojih bi se čovek obogatio, ali ni drugi saradnici nisu dobijali više.

Ako sam nešto i radio besplatno, to je bilo zato što sam hteo da radim: u "Galaksiji 112" predložio sam formiranje biblioteke programa za džepne računare, koja je funkcionisala na principu razmene. Katalog te biblioteke je iz meseca u mesec rastao, da bi krajem 1983. godine sadržao preko 1000 naslova: svi ti programi su prošli kroz moje ruke, svima sam dodavao neko uputstvo, prekucavao ih, sekao, lepio, kopirao... posla do neba. Ali smatrao sam da je to posao koji treba uraditi, da se tako stvara nešto novo i zanimljivo - prijalo mi je! Iz današnje perspektive, bio je to rad uložen u formiranje prve klice kompjuterskog tržišta, a za mene novinarska škola, u kojoj sam naučio ne samo da pišem, već i da sarađujem sa drugim autorima.

Tokom 1983. godine džepni računari su u našim uslovima bili na vrhuncu slave, ali bi oko iskusnije od mog primetilo da njihova zvezda počinje da tamni. Zaseniće ih jedva nešto veći računar koji je Stanko Popović predstavio jula 1982. godine u "Galaksiji 123". Tekst se završavao rečenicom "Spectrum je računar pred kojim je sjajna budućnost"... Stizali su kućni računari, a "Galaksijina" rubrika trebalo je da preraste u nešto veće.