Početkom 1983. godine zaključio sam da je krajnje vreme da kupim svoj prvi pravi računar - skupilo se nešto para od pisanja i programiranja, pa je trebalo rešiti samo dva "sitna" problema: šta kupiti i kako "to" pregurati preko granice.

U to vreme se uglavnom nabavljao Sinclair Spectrum ili Commodore 64, ali sam ja želeo nešto bolje, što bih mogao da koristim i za posao, pre svega za pisanje. Spectrum je tako odmah otpao zbog tastature, a Commodore je bio nešto duže u izboru, ali mi se nije svidelo (blag izraz!) kako radi njegov disk, a i bejzik je bio grozan. Da je bilo sreće da tada nabavim PC (jeste bio mnogo skuplji, ali možda bi se i našle pare), danas bih o njemu znao mnogo više, jer su to i dalje bile godine kada je o računarima trebalo "sve" znati da bi se oni koristili. Ali, izbor je pao na Acorn BBC B.

Po prvi put sam ga ozbiljno razmotrio čitajući uporedni prikaz računara u biltenu jednog programerskog kluba iz Rijeke (zvao se FRAK) - zapao mi je u oči jednostavno zato što je bio po karakteristikama najjači. Onda sam listao tadašnji britanski časopis Your Computer i pročitao sve najbolje o tom računaru, a i ostala britanska literatura je sugerisala da je u pitanju najbolja mašina u toj klasi cena (400 funti) na tržištu...

Ime ovom računaru "pozajmila" je poznata medijska kuća BBC, koja je taj računar promovisala kao školski - i danas većina škola u Britaniji ima desetine ovih računara. Osim što je bio kompatibilan jedino sam sa sobom, BBC B je bio sjajan: veći i ozbiljniji od tadašnjih kućnih računara, sa izvanrednom tastaturom, savremenim operativnim sistemom, ultrabrzim bejzikom i velikom mogućnošću ekspanzije. Mane su bile svega 32 KB memorije i procesor 6502, koji jeste bio podignut na fantastičnih 2 MHz, ali je bio znatno nezgodniji za programiranje od Z-80...

Obzirom da je te 1983. godine uvoz računara (i svega drugog) bio totalno zabranjen, moj projekat kupovine BBC-ja se rastegao kao gladna godina, tj. dobrih šest meseci. Kada je konačno stigao, sreći nije bilo kraja, a euforija je potrajala nekoliko dana, dok nisam sklepao tekst procesor na bejziku, napisao prvi tekst na BBC-ju i odštampao ga na Seikosha GP100A matričnom štampaču. Kada sam odneo tekst u "Računare", sledio je hladan tuš: slovoslagači neće da gube oči na takav tekst, vraćamo se na pisaću mašinu... Da je štampač bio grozan, bio je (jednoiglični, možete misliti), ali se ipak nisam tome nadao... najzad je nađen neki kompromis da se tekstovi naknadno prekucavaju, ali je to bilo prekomplikovano, pa sam najzad prodao Seikoshu (kupac - Vlada Kostić!) i kupio Epson.

Posle više meseci intenzivnog rada, shvatio sam da je računar koji sam kupio izvanredan, ali da predstavlja tek kutiju koju treba puniti: posle sam nabavljao jedan flopi disk, pa drugi (2. septembra 1984. sam poslednji put snimio neki program na kasetofon... od tada moje oči nisu videle tu đavolsku spravu), onda raznorazne table kojima se povećava broj EPROM-a sa softverom koji se ugrađuju u osnovnu kutiju i tako dalje.

Jedan dodatak zaslužuje da se posebno pomene: dualni procesor. To je zapravo bio jedini pravi način da se skromnih 32 KB memorije BBC-ja prošire: kupite jednu napravu veličine polovine računara, stavite je pored osnovne kutije, priključite na Tube port i onda taj dodatni procesor izvršava vaše programe, a osnovni procesor opslužuje tastaturu, ekran i periferiju. Postojala je čak i mogućnost da oba procesora rade u paraleli, ali to je demonstrirano samo u poslednjoj verziji čuvene igre Elite.

BBC je bio preskup računar da bi postigao široku popularnost u Jugoslaviji, ali ipak moj primerak nije bio jedini - prvi BBC-jevac u Jugoslaviji bio je, koliko mi je poznato, Miroslav Rajevic, a kasnije se na spisku pojavilo bar 30-35 BBC B modela, uz dosta slabijih ali kompatibilnih računara koji su nosili ime Electron. Verovatno pod mojim uticajem, kolege iz tadašnje Redakcije "Računara" takođe su kupili BBC B računare, pa je Acorn nekako uvek imao povlašćeniji položaj u časopisu nego što je njegova brojnost na ovom tržištu zasluživala. Spektrumovci i Komodorovci su se uglas bunili, ali mislim da je BBC zasluživao tu pažnju, jer je za korisnike nešto većih zahteva koji nisu imali para za PC bio logičan izbor.

BBC sam solidno upoznao i na njemu sam prilično programirao - osim brojnih programa za razne naručioce, napisao sam jedan program koji je uspešno komercijalizovan u Engleskoj. Međutim, nikada nisam upoznao BBC onako dobro kako sam poznavao svoje prve, džepne računare. Možda je to i prirodno: što je računar moćniji, to ga je teže "do poslednjeg atoma" upoznati, a kako čovek stari i nalazi neke korisnije poslove, ima sve manje vremena da čačka po računaru i literaturi samo da bi pronašao nešto novo...

Ipak sam najviše koristio tekst procesor VIEW - za današnje standarde neverovatno siromašan, omogućavao je prilično komforno pisanje tekstova od 30-40 kilobajta (dakle, za novinare savršeno), a kada je trebalo pisati knjigu... pa, uvek možete da je podelite na poglavlja! Na BBC-ju sam pisao skoro četiri godine, ne pomišljajući uopšte da mi je potrebno nešto bolje.

Međutim, vremena se menjaju, počeli su da stižu relativno jefitni PC klonovi i ubrzo sam shvatio da je došlo vreme za promene. Nije mi se činilo da BBC ne zadovoljava moje potrebe, ali je unaokolo bilo sve više PC računara i na njima se moglo solidno zaraditi, recimo kroz pisanje namenskih programa. Tako sam kupio svoj prvi PC, a BBC sam i dalje koristio za pisanje jer mi je bilo teško da se navikavam na drugi tekst procesor. Ipak, malo po malo bih otkucao ovaj ili onaj tekst na PC-ju, a kada sam nabavio i laserski štampač koji BBC jednostavno nije mogao da kontroliše, morao sam da zaboravim stare navike.

BBC je još tri meseca stajao na stolu, a onda se, skupa sa dodacima, preselio u orman, u kome i danas počiva...