Sezam

 

U tehničkom delu projekta Sezam učestvovalo je malo ljudi, ali su u njegovom nastanku i rastu učestvovale hiljade korisnika... i to aktivno! Nisu to bili kupci koji bi sa manje ili više zadovoljstva čitali tekstove, već ljudi koji su i sami slali desetine poruka, pitajući, odgovarajući, polemišući... svako od njih svakako bi ispričao neku drugu priču o Sezamu. Redove koji slede shvatite samo kao moju priču o nastanku i rastu najvećeg BBS-a u ovim krajevima.

U svetu modema

Odmah priznajem da sam zakasnio u svet komunikacija - prvi modem sam nabavio tek polovinom 1989. Znao sam da su modemi i komunikacije interesantna stvar, ali nisam imao ideju koga bi čovek ovde mogao da zove, za šta bi taj modem konkretno služio, kakve bih koristi od njega imao... Kada mi je Zoran Životić početkom 1989. predložio da nabavimo modeme, moj entuzijazam jedva da je porastao - ubedljivi argumenti bili su cena (zvučala je sitno prema sumama potrošenim za računare, diskove, lasere, skanere...) i brža međusobna komunikacija. Mogućnost da se fajlovi projekta na kome smo radili razmenjuju trenutno i telefonom, umesto posle duže šetnje i plaćanja taksija, morala je da zvuči privlačno.

Sa druge strane, dovoljno se dugo bavim računarima da bih imao i izgrađene kočnice - oko svake nove "igračke" ovoga tipa ima toliko posla, glavobolje i nerviranja da se čovek pita je li sve to vredno truda: uređaji dugo putuju (modem koji je trebalo da stigne krajem jula te godine stigao je u oktobru), stižu pokvareni (sekundar transformatora na tom istom modemu bio je u prekidu, što se manifestovalo na najčudniji mogući način - svaka čast Voji Antoniću koji je to otkrio), kvare se (moj prvi modem je, kroz telefonsku mrežu, spalila munja, čiji uticaj na ostatak računara takođe nije bio baš blagotvoran), nisu kompatibilni (nekakav Flycom modem nije hteo da se sporazumeva sa Zagreb BBS-om i kraj), stižu sa bednom literaturom, ne rade zato što u trećoj stavci sedamnaestog menija piše veliko A umesto malog a, mame na nove troškove (počeo sam od 1200 bps, pa je posle trebalo prelaziti na 2400, MNP, 14400, 28800, 33600... najzad su mi uzeli pare i za ISDN)...

Pa ipak, 18. maja 1989. stigoše naši prvi modemi, koje posle sitnih problema priključismo i isprobasmo. Isprva, naravno, ništa nije radilo zbog brojnih ekvivalenata "treće stavke sedamnaestog menija u kojoj piše A umesto a", ali posle četiri-pet sati neprekidnog telefonskog razgovora, "prokomunicirali" smo najpre na 300, pa onda i na 1200 bps. Trebalo je još otkriti kako se šalju i primaju datoteke, ali je do jutra i to apsolvirano - imali smo modeme koji rade!

I pored očekivanih početnih neprijatnosti, modem me je vrlo brzo osvojio: čim sam sledeći put išao u Redakciju "Računara", predložio sam da se nabavi modem, kako bismo mogli da prenosimo tekstove umesto da ih nosimo; predlagao sam čak da, ako drugačije ne ide, raspišemo "samodoprinos" među saradnicima za kupovinu modema, jer će mi se bilo koja suma koju dam za par meseci isplatiti kroz smanjene "troškove putovanja" do BIGZ-a; vreme da i ne računam. Odgovori su bili neodređeni, ali kamen je počeo da se kotrlja niz padinu.

Prenos fajlova modemom je divna stvar, ali nije ni delić računarskih komunikacija što u početku nisam shvatao. Brzo sam, srećom, došao do telefona VIK BBS-a iz Niša, a odatle krenuo dalje - u Jugoslaviji je tada postojalo nekoliko BBS-ova, pre svega u Hrvatskoj i Sloveniji, koje sam redom pozivao. Dobro se sećam osećaja izgubljenosti u prvim kontaktima sa BBS-ovima - čini mi se da su mi doslovno bili potrebni sati da bih se snašao i obavio ono što želim. Razmišljao sam zbog čega je snalaženje toliko teško i zaključio da je glavni razlog mali ekran - dok se snađem u jednom meniju, on mi odskroluje, onda ja tražim da se ponovo ispiše (1200 bps...) i tako N puta, dok telefonski impulsi otkucavaju. Čim sam se dosetio da odštampam sve menije i držim ih pored sebe, nastupilo je prosvetljenje.

Počeo sam da šaljem i dobijam poruke, razgovaram sa drugim korisnicima i SysOp-ima, download-ujem fajlove... Najlepše u svemu tome bio je začetak osećanja o kome često piše Jerry Pournelle u BYTE-u: šta god vas zanima, neko na BIX-u će to znati. Domaći BBS-ovi, naravno, tada nisu imali toliko korisnika koliko ima BIX (sada možda i imaju, pošto je BIX neobično izgubio na atraktivnosti... nažalost), ali se sindrom "to neko zna" odmah oseti.

Ideje za Sezam

Komunikacija sa BBS-ovima je bila tako divno iskustvo da smo morali da pomislimo "a zašto ne bismo i mi...". "Mi" smo u ovom slučaju bili Zoran Životić i ja. Kroz nekoliko razgovora sa Jovanom Regasekom, glavnim urednikom "Računara", sugerisali smo da bi otvaranje BBS-a bio potez godine za časopis, akcija koja bi, ako uspe, mogla da izazove bum sasvim uporediv sa bumom koji su 1984. godine izazvali "Računari u vašoj kući": 1981. je bila godina za džepne računare, 1984. za kućne, 1987. za personalne... zašto 1990. ne bi bila godina za modeme?

Tako se stiglo do tehničkih problema. Hardver? "Računari" su se tokom 1988. i 1989. prilično snabdeli opremom, tako da je jedan AT sa diskom od 40 MB, Herculesom i (u međuvremenu nabavljenim) 2400 bps modemom mogao da se odvoji za popodnevne potrebe tada još neimenovanog BBS-a. Telefonska linija? Nema je, ali može da posluži redakcijski telefon koji je popodne slobodan. Softver? Nemamo, ali ćemo ga već nekako nabaviti ili napisati. Imamo li iskustva? Nemamo, ali kako da ga steknemo ako ne probamo? Imamo li volje da se bakćemo s tim? Imamo, a to je uvek ono najvažnije. I tako je nastao tekst za "Računare 44", koji nam je "zapečatio sudbinu" - do 11. novembra (datum izabran tako da izgleda daleko) treba nekako "proizvesti BBS".

Pošto smo Zoran i ja predložili avanturu, projekat je pao na nas, što je proizvelo beskrajni niz telefonskih i modemskih razgovora vezanih za koncepciju. Trebalo je, najpre, pregledati softver koji je raspoloživ. Zahvaljujući Darku Bulatu, SysOp-u Zagreb BBS-a i pioniru javnih telefonskih mreža u Jugoslaviji (danas je Darko vlasnik Eiger-a, jednog od važnih Internet provajdera u Sloveniji), došli smo do nekoliko dobrih public domain BBS programa, koji su na prvi pogled izgledali idilično - priloženi su i kompletni sors listinzi (bejzik!), što bi značilo da je svaka izmena sasvim jednostavna.

Nažalost, samo na prvi pogled - čim smo počeli da "čačkamo" po programu RBBS koji je bio u najozbiljnijoj konkurenciji, pokazalo se da u megabajtu (!) sorsa nije lako naći ono što vas interesuje. Nije nam uspevalo čak ni da ga prevedemo - mora da se verzije QuickBASIC-a razlikuju. Mogli smo se, naravno, odlučiti za korišćenje već gotovog programa, ali nam se ni to nije sviđalo - šta sa prevođenjem na naš jezik, šta kada se nađe neki bag, kako da instaliramo eksterne aplikacije... Sa drugim BBS programima stanje je bilo još gore, pa nam je ostalo samo da sebi totalno zapečatimo sudbinu i odlučimo se za razvoj kompletne BBS aplikacije. I to ne samo za razvoj, nego za razvoj koji mora da se završi do 11. novembra koji, kada smo započeli posao (sredina septembra), više i nije bio tako dalek.

Osnovnu koncepciju sistema smo ralativno brzo usvojili: Sezam će podržavati rad u menijima i komandni mod koji je trebao da predstavlja apsolutni BBS novitet (posle smo saznali da komandni mod nije novitet - ima ga, na primer, BIX, a ni tadašnji CompuServe nije bio daleko). Što se menija tiče, došli smo na ideju da svaki meni bude u jednom redu, zbog bržeg prenosa. Uvođenjem jednolinijskih menija preglednost je nešto smanjena, ali smo zaključili da će dobici biti mnogo veći od gubitaka - samo se treba navići.

Što se komandnog moda tiče, zamislili smo ga kao glavni korisnički interfejs - smatrali smo da ljudi koji se snalaze sa (tada vladajućim) DOS-om više vole da otkucaju prostu komandu, nego da šetaju kroz pet menija i odgovoraju na potpitanja sistema. Kako bismo kompenzovali manu svakog komandnog moda koji zahteva dosta kucanja, omogućili smo skraćivanje komandi na nekoliko prvih slova, tretirajući na isti način i imena konferencija, poruka i tome slično.

Na samom početku nismo precizno fiksirali sintaksu pojedinih komandi i izgled menija - najpre je trebalo realizovati sistem privatne pošte i na njemu isprobati operacije sa porukama; kada to bude radilo, videće se koje su sve komande i opcije neophodne da bi rad bio komforan. Trebalo je, dakle, što pre imati nekakvu alfa verziju programa koji komunicira - najveći deo posla preuzeo je Zoran Životić, koji je i autor glavne aplikacije (tada zvane BB), koja je pokretala Sezam.

Prva verzija programa bila je spremna za probu začuđujuće brzo, za samo 5-6 dana, ali je zato prva noć bila jedan od najtežih trenutaka projekta Sezam: sve je lepo radilo, ali program nije uspevao da "ukapira" da je veza prekinuta, već je emitovao bezvezne karaktere. Na trenutke je izgledalo da izlaza uopšte nema i da smo se sukobili sa glavnim problemom koji nas je sve vreme plašio, a koji se zove nedostatak literature i iskustva. Eksperimentisali smo i eksperimentisali sa raznim parametrima vezanim za uspostavljanje i gubitak carrier-a, gledali kako to radi Procom Plus i konačno pronašli parametar S10 čijim je žestokim obaranjem nestanak kerijera najzad detektovan.

Pošto je ovaj "problemčić" rešen, razvoj BBS aplikacije je tekao relativno mirno - diskusije o koncepciji, dodavanje naredbi, isprobavanje, primedbe... čak su i bagovi bili relativno retki i bezazleni. Trebalo je, uz to, misliti i o eksternim programima na raznim jezicima (RIND je, na primer, pisan na Turbo Pascal-u), pa je razvijen interfejs koji se zasniva na preuzimanju jednog slobodnog interapta koji će se koristiti za "razgovor" eksternog programa sa Sezamom.

Razvoj sopstvenog BBS programa omogućio nam je da napadnemo problem YU slova. Da je neko ko je za to nadležan u prvim jugoslovenskim računarskim danima logično rasporedio čćđšž u proširenu ASCII tablicu, problema ne bi bilo - svako bi koristio isti raspored pa bi i komunikacija bila jednostavna. Usvojen je, međutim, standard koji nikako ne odgovara programerima (ašić umesto a[i] - odvratno) pa je svaka grupa korisnika ponovo raspoređivala slova u skladu sa svojim afinitetima - nekome trebaju strana slova, nekome specijalni znaci, nekome linije... Na domaćim BBS-ovima je zato prećutno usvojen ccdsz standard tj. pisanje bez YU slova - tako je svaki čitalac u jednakoj poziciji! Na Sezamu smo smislili nešto bolje - svaki korisnik pri predstavljanju sistemu definiše svoj kodni raspored i kuca normalan tekst sa YU slovima a onda se taj tekst konvertuje u standard Računari koji Sezam interno koristi. Sezamovi prvi dani su pokazali da ovakav sistem izvanredno funkcioniše, pa je i većina korisnika, posle početnih nedoumica, počela da uključuje YU slova u svoje poruke.

Paralelno sa razvojem softvera, trebalo je pisati uputstvo, tj. umetak za "Računare". S obzirom na stadijum u kome se softver nalazio, bilo je apsolutno nemoguće pripremiti umetak u skladu sa normalnim rokovima zaključivanja "Računara", pa je za tekst rezervisano osam strana koje će se popuniti "laserskim prelomom". Poslednji rok za predaju teksta bio je 17. oktobar, što znači da je uputstvo trebalo napisati do 16. Tekst je otprilike tada bio i gotov, ali ne sme da se zaboravi na "sitnicu" zvanu prelom - čitavu noć između 16. i 17. oktobra proveli smo u grozničavim pokušajima da "nabijemo" 150 kilobajta teksta na 16 A4 strana. To bi nam uspelo mnogo bolje da Naki, naša mlada tehnička urednica, žureći da sve preda na vreme, nije označila da se pri smanjivanju gleda veličina lista a ne veličina teksta na njemu - tekst je bio jedva čitljiv, ali su zato margine bile carske! No, cilj je postignut - "Računari 56" nisu izašli sa 16 praznih strana u sredini, a Sezam je postao prvi domaći BBS za koji je postojalo štampano uputstvo...

Prvi Sezamovi dani

Prva "zvanična" verzija programa BB instalirana je na redakcijskom AT-u 25. oktobra oko 14 časova, kada je i počeo probni rad, Dotični probni rad nismo zamišljali stihijski - hteli smo da Sezam najpre bude nekoliko dana otvoren za svoje administratore, da ga onda otvorimo za administratore drugih BBS-ova i da, po izlasku "Računara" (dakle 5. ili 6. novembra), počnemo sa pravim probnim radom, u koji bi bili uključeni svi zainteresovani korisnici. Sledeći dani će pokazati da čovek kaže a Bog raspolaže...

Probni rad nije započeo baš blistavo - posle svega nekoliko sati, Sezam je, usred pisanja jedne poruke, prekinuo vezu i "ispao" iz pogona - nikakvi dalji pozivi nisu mogli da navedu računar u Redakciji da "podigne slušalicu"! Sledelo je nerviranje do jutra, a onda umereno uspešna dijagnostika - nikada nismo saznali zašto je Sezam te noći stradao, ali se po podešavanju nekih sitnica oko konfiguracije modema ponašao znatno pristojnije. Iako sam u startu imao puno poverenje u BB aplikaciju, moram da priznam da su me prve nedelje rada veoma prijatno iznenadile: čovek bi ipak očekivao bagove u nekom relativno složenom programu, koji je testiran svega dvadesetak dana, i to uz stalne promene od kojih neke nisu bile baš naivne. Pokazalo se, međutim, da se i u kratkom roku može napisati korektna i pouzdana aplikacija ukoliko se na samom početku usvoji ispravna i čvrsta koncepcija - BB je zamišljen kao nadasve pouzdan program; tako se i pokazao.

Na mogu da ovde ne ispričam anegdotu vezanu za prvi dan rada u toku koga me je Sezam surovo izbacio. Vreme svakog korisnika bilo je kao ograničeno na 60 minuta dnevno i 20 minuta po pozivu, ali smo pri definisanju prava SysOp-a bili mnogo velikodušniji - ideja je bila da SysOp ima neograničeno vreme, a onda smo to neograničeno vreme materijalizovali u vidu 600 minuta dnevno i 60 minuta po pozivu. Drugog dana rada pozvao sam sistem u, recimo, 16:43, izvršio TIME i uporedio vreme sa časovnikom - Sezamov sat je žurio tri minuta. Izašao sam, dakle, u DOS, podesio vreme na 16:40, otkucao EXIT i bio pozdravljen porukom "na žalost, vaše vreme je isteklo". Da bi stvar bila još lepša, odgovor na sledeći poziv bio je "na žalost, Sezam danas više nema vremena za vas" - kakvo nezahvalno derište! Sistem je shvatio da sam radio od 16:43 jednog dana do 16:40 sledećeg, tj. gotovo 24 sata, što je prevazilazilo čak i vreme predviđeno za SysOp-a. Nije mi bilo druge nego da zovem Zorana i molim ga da se javi sistemu i dodeli mi još malo vremena, a tih 24 sata su nezasluženo ostali u mom STAT-u do dana nestanka prvog Sezama.

Pošto je Sezam nekoliko dana uspešno radio, skupili smo hrabrost da pozovemo administratore drugih BBS-ova da mu pristupe - mi smo, najzad, bili već suviše "ogrezli" u koncepciji koju smo usvojili pa su nam bili potrebni utisci korisnika koji se sa sistemom prvi put sreću. Ostavili smo, dakle, privatne poruke unaokolo i otvorili sistem za nove korisnike 27. oktobra - očekivali smo još nekoliko mirnih dana u toku kojih ćemo finalno doterivati sistem i pripremati ga za "najezdu" pravih korisnika. Ali...

Brzo se pokazalo da su vlasnici modema zainteresovaniji za Sezam nego što smo očekivali - još od objavljivanja teksta u "Računarima 54" bilo je onih koji su noću zvali 653-748, čisto da vide da stvar nije počela da radi! Dok smo udarili dlanom o dlan, imali smo dvadesetak korisnika i mogli samo da se pitamo šta dalje. Bile su neophodne neke "vatrogasne" mere: na brzinu smo oformili konferenciju UPUTSTVO u koju je smešten tekst umetka, zamolili smo korisnike da ga pročitaju ili "pokupe" i objasnili da će im uz uputstvo sve biti mnogo lakše. Stalno smo analizirali sistemski dnevnik i izdvojili neke klasične probleme koji muče korisnike pri prvom kontaktu, a onda svakome odmah po prijavljivanju ispisivali savete.

Pokazalo se da se korisnici snalaze mnogo bolje nego što smo očekivali: čak je i "prazna" konferencija Sezam, bez ikakve naše asistencije, počela da se popunjava. Pošto je sve dobro funkcionisalo, odvažili smo da informaciju o probnom radu sistema obnarodujemo na sva zvona - 29. oktobra smo ostavili javne poruke na svim domaćim BBS-ovima i pripremili se za osmatranje reakcija. Osim činjenice da je Sezam stalno bio zauzet, sve druge reakcije su bile više nego povoljne: bilo je, naravno, raznih komentara o koncepciji, razvila se i diskusija kako u okviru konferencije tako i privatnim porukama, prihvatali smo brojne sugestije i menjali neke stvari u programu... bilo je dosta posla, ali se sistem izvanredno držao.

Navala korisnika je otežala završno doterivanje sistema - trebalo je slati poruke, odgovarati na pitanja, raditi odmah neke stvari koje smo planirali za kraj i tome slično. Pre svake od tih operacija trebalo se "probiti" do Sezama, što nije bilo lako. Ipak, do dana "svečanog otvaranja" najveći deo posla je završen. Nije bilo neke posebne svečanosti povodom početka rada - Sezam je tog 11. novembra već bio u punom pogonu i primao je korisnike i poruke, koristeći sve svoje kapacitete. A kapaciteti su bili impresivni. Hardverska osnova bio je IBM PC AT kompatibilan računar sa 1 MB memorije, diskom od 40 MB i 2400 bps Discovery modemom bez MNP korekcije grešaka. Taj računar je tokom radnog vremena Jova koristio za pripremu časopisa, a onda je oko 4 po podne resetovao računar sa Sezamovom disketom u drajvu i tako je počinjao popodnevni i noćni život BBS-a.

Kako je izgledao tadašnji Sezam? Iako je koncepcija bila prilično slična današnjoj, vizuelno se veoma razlikovao: redovi u porukama počinjali su dvotačkama, u njihovom zaglavlju se, umesto korisničkog imena, nalazilo "civilno" ime i prezime, nije postojao PAD niti EXEC, a naravno ni CHAT, pošto je BBS radio na jednoj liniji. Skup komandi je bio skroman, ali je obezbeđivao racionalan rad koji je privukao korisnike koji su Sezamu zapravo i doneli veliki uspeh: od prvoga dana konferencije su bile prepune poruka. Na sistemu su tada postojale konferencije Sezam, Računari, IBMPC, Atari, Forum i MaliOglasi, naravno uz konferenciju Uputstvo. Vicevi nisu imali svoju konferenciju, već su slati na posebnu javnu šifru !ZSDSZ. Šifre su bile neka vrsta današnjih grupa, s tim što je svako ko zna šifru mogao da čita poruke poslate na nju.

Za prvih petnaestak dana rada, imali smo 1007 poziva, 95 korisnika i 165 časova i 26 minuta aktivnog korišćenja sistema (sistem je radio 15 sati dnevno što je, zajedno sa dve nedelje (24 sata), činilo 243 sata; od toga je 165.5 (gotovo 70 posto) provedeno u komunikaciji sa korisnicima, što nam je izgledalo kao gotovo neverovatan rezultat), 368 privatnih poruka i 352 poruke u konferencijama. Znali smo da su stvari sjajno krenulo i da samo treba izdržati u tom tempu.

Prelazak u komercijalu

Prve mesece rada Sezama obeležile su brojne izmene u softveru - Zoran je uveo PAD i EXEC, stimulišući korisnike na sve načine da rade off-line i tako skrate zadržavanje na Sezamu. Poruke iz konferencija su redovno objavljivane u časopisu "Računari", što je privlačilo nove korisnike, a njihovi prilozi su činili sistem još zanimljivijim i tako se išlo napred. Prve velike polemike na Sezamu bile su "religijski" rat vlasnika PC i Atari računara, "svađa" o jeziku u domaćim računarskim časopisima, a i u političkoj konferenciji FORUM bilo je sve "toplije"...

Sve to nas je ohrabrilo da, kako se bližio prvi rođendan Sezama, krenemo dalje tj. da naš "neobavezni" BBS pretvorimo u profesionalni sistem za modemske komunikacije. To je značilo uvođenje pretplate, što je uvek opasan trenutak: iako je bilo očigledno da se Sezam sviđa svima koji ga zovu, da li će dovoljan broj njih smatrati da su informacije koje na ovaj način dobijaju vredne godišnje članarine od 800 tadašnjih dinara (oko 115 DEM)? Prelazak na komercijalni rad se zato nije smeo svesti na naplatu članarine - trebalo je korisnicima ponuditi nešto sasvim novo, a to je bio rad na više linija.

Avgusta 1990. u AT koji je skoro godinu dana verno "pokretao" Sezam ugradili smo mrežnu karticu i dodali dve stanice koje su, u tom trenutku eksperimentalno, radile pod dLINK operativnim sistemom. Bila je to ujedno i prilika za prvu od bezbroj radikalnih prerada Sezamovog softvera: osim koda neophodnog da bi se radilo u lokalnoj mreži (zaključavanje datoteka i slogova, komunikacija između nodova itd), uvedeni su novi servisi, od kojih je najznačajniji bio chat, mogućnost da korisnici koji su istovremeno na vezi razgovaraju o temama koje ih zanimaju.

Pošto smo mesec dana probno radili na dve linije i uverili se da hardver i softver funkcionišu pouzdano, bilo je vreme da se pređe na "ono pravo", komercijalni rad na tri linije. Trebalo je stvari srediti i sa pravne strane, pa smo 29. juna potpisali ugovor sa BIGZ-om kojim je Sezam komercijalno zasnovan i kojim je Zoranu i meni pripalo 49% budućeg sistema; BIGZ je obezbedio opremu, prostor i tri telefonske linije, zadržavajući 51% vlasnišva. Istim ugovorom stvoren je prostor za napredak sistema, pošto je omogućeno ne samo plaćanje opreme i troškova, već i honorara upravo imenovanim moderatorima, koji će tokom sledećih godina značajno pomoći napretku Sezamovih sadržaja.

Danas nije lako realno sagledati ovaj ugovor. Za jednu veliku "socijalističku" kuću kao što je BIGZ nije uobičajeno da potpisuje takve ugovore sa "nekim tamo privatnicima", naročito kada odredbe ugovora predviđaju da Sezam (doduše, tek "jednoga dana") preraste u posebnu firmu. Sa druge strane, bilo je to vreme "narodnog neprijatelja" Ante Markovića, kada se sve više govorilo o privatizaciji... Gledano iz ove perspektive, lako bi bilo reći da nije trebalo da imamo posla sa BIGZ-om, da je Sezam mogao biti rentabilan i da smo tri linije mogli negde drugde naći (oprema je bila mnogo manji problem) - posle bitke su svi generali pametni. Onda nam je aranžman izgledao povoljno, a Ugovor nam je davao solidna prava i jasno regulisao podelu profita prema odnosu vlasništva. No, svi znamo u kakvoj državi živimo - sve pare su se slivale u BIGZ-ovu kasu, a iz nje su teško izlazile.

1. oktobra 1990, naravno, nismo znali šta će nas pet godina kasnije snaći: tada je trebalo montirati opremu i pripremiti se za početak komercijalnog rada. Bio je to jedan od tri perioda u Sezamovoj istoriji kada smo najviše strepili (sledeći je završen 19. decembra 1995, a treći 1. novembra 1996) - naš projekat bio je izložen sudu tržišta, trebalo je krenuti napred ili nestati. Uzalud smo brinuli: preko 300 korisnika odlučilo je da se pretplati, pa je Sezam posle 15. oktobra bio tek nešto manje zauzet nego prethodnih dana, iako je utrostručio broj linija. Činjenica je, naravno, da se broj korisnika sistema praktično prepolovio, ali većina onih koji se nisu pretplatili su bili "povremeni" korisnici koji su pozvali nekoliko puta, možda sa pozajmljenog modema, kao i oni "lažni" korisnici koji su služili da se obezbedi dodatno vreme na sistemu. Broj pretplatnika je prevazišao naše optimističke prognoze, što je značilo da Sezam može nesmetano da raste i širi asortiman svojih usluga.

Godine napretka...

Rastu Sezama neobično je doprinela Šahovska olimpijada u Novom Sadu čiji je Sezam bio zvanični informacioni servis. To za Sezam nije predstavljalo samo priliku za afirmaciju i nabavku opreme - iz čitavog projekta smo izvukli i brojna tehnička saznanja do kojih bi inače bilo teško doći. Najteži deo posla obavili smo 7. novembra 1990, kada smo server naše male mreže, koji nas je verno služio od Sezamovih početaka, poslali u zasluženu penziju - zamenio ga je Compaq DeskPro 386 na 25 MHz, sa 4 MB RAM-a i diskom od 330 MB. Ne mnogo manja promena odigrala se i na području operativnog sistema - mrežu dLINK, zamenili smo Novell-om 2.15, čije su performanse bile daleko primerenije planiranom radu na 15 nodova.

Kada se Olimpijada završila, uvideli smo da bi povratak na tri linije bio previše surova stvarnost. Zato je, posle desetak dana, Sezam dobio šest linija, što je bilo dovoljno negde do maja 1991, kada je vreme potrebno za dobijanje Sezama počelo drastično da raste, pre svega pod pritiskom novih korisnika i podsistema Sezam-Tanjug kojim su Tanjugovi servisi distribuirani ambasadama, stranim i domaćim novinarima i mnogim drugim korisnicima. BIGZ je u to vreme bio korektan prema nama i nalazio je načina da Sezam raste, tako da je 25. oktobra 1991. sistem prešao na 10 linija, a februara 1993. na 15. U tom trenutku Sezam je po svim parametrima (od broja linija do broja korisnika i sadržaja) bio među najvećim BBS-ovima u Evropi, a korak ka "globalnom selu" učinio je maja iste godine kada je, zahvaljujući pre svega dr Božidaru Radenkoviću i Pavlu Pekoviću, uspostavljena UUCP razmena elektronske pošte i nekih konferencija sa FON-om, a preko njega i sa ostatkom sveta.

... i godine krize

Prelazak na 15 linija i uspostavljanje UUCP veze bile su poslednje lepe stvari koje su se dogodile Sezamu u okruženju u kome se nalazio; dolaze godine krize. Pre svega, počinje užasna inflacija, koja je potpuno obezvredila sve prihode, pa i one od Sezama - dok bi moderatorski i naš deo stigao, nije vredeo ništa. Osim toga, nije bilo ni pomisli da se sistem dalje unapređuje: 14400 modemi su bili sve češći, a Sezam je radio na 2400 bps, oprema je zastarevala, kvarila se, a nisu se mogla obezbediti sredstva čak ni za zamenu neke pokvarene mrežne kartice ili PSU-a. Sezam je stagnirao u svakom pogledu, a činjenica da je u tom periodu i sve ostalo u zemlji stagniralo ili propadalo bila je slaba uteha.

Prvi meseci 1994. doneli su nadu da bi moglo biti bolje - dinar se stabilizovao, broj korisnika je porastao a samim tim i Sezamovi prihodi, BIGZ je, iako uz zakašnjenja, ispunjavao svoje obaveze, "Računari" i Sezam su se uspešno predstavili na Sajmu tehnike, počelo je da se razmišlja i o proširenjima... Nažalost, ubrzo se pokazalo koliko je sve to kratkoročno: Jovan Regasek, koji je od Sezamove komercijalizacije bio upravnik sistema, emigrira u Južnoafričku republiku, a pozicija Sezama u kući BIGZ postaje sve nesigurnija. Sezam se našao na "brisanom prostoru" - bilo nam je jasno da treba raditi i na alternativnim rešenjima, koja će najzad rezultovati osnivanjem SezamaPro.