Prethodno poglavlje je pokušalo da objasni neke osnovne karakteristike računara i pomogne vam da suzite izbor na nekoliko modela koji odgovaraju vašim mogućnostima i potrebama. Definitivan izbor, međutim, ne bi trebalo izvršiti pre nego što se pogledaju svi "kandidati" izbliza i upoznaju njihove karakteristike. Jedan od načina da to učinite je i da pročitate prikaze pojedinih modela koje ovde dajemo. Počećemo od jeftinijih modela koji su, koliko nam je poznato, popularni među Jugoslovenima, a završiti sa nekoliko računara iz više klase koji to, verovatno, nikada neće postati. No, i ovi računari su neobično značajni za korisnike koji planiraju ozbiljnu poslovnu i naučno-tehničku primenu računara i kojima nije mnogo bitno koliko će novca izdvojiti za njega.
Klajv Sinkler, poznati engleski naučnik i biznismen, okušao se u mnogobrojnim delatnostima i na tržište izneo mnogobrojne elektronske uređaje. Nisu mu uvek cvetale ruže: njegova firma Sinclair Research se nekoliko puta nalazila na samoj granici bankrotstva i bila spasavana samo intervencijama engleske vlade. No, sredinom 1980. godine "Ujka Klajv" (kako ga iz milošte zovu Englezi) je na tržište izneo proizvod koji će mu doneti ogromnu popularnost i, zašto to ne reći, milione funti - računar ZX 80. Pri projektovanju ovog računara Sinlker se opredelio da po svaku cenu proizvede što jeftiniju napravu. Sva rešenja koja su bila skupa automatski su smatrana lošim rešenjima i nastao je ZX 80.
Iako moramo da kažemo da je ZX 80 bio vrlo loš računar, njegova cena od pedesetak funti navela je mnoge koji uopšte nisu pomišljali na nabavku računara da "progutaju udicu". Za njih su karakteristike ZX 80 bile dobre jer druge računare nisu ni poznavali. No, kako su napredovali, tako im je ZX 80 postajao nedovoljan i oni bi, da Sinkler nije nešto učinio, verovatno prešli na neki malo skuplji model drugog proizvođača. Sinkler je dobro procenio tržište - u prodavnicama se godinu dana docnije pojavio ZX 81.
ZX 81 predstavlja logični nastavak ZX 80, ali uz jednu bitnu razliku - računar ima daleko povoljnije karakteristike. Pre svega, u ROM računara je ugrađen znatno bolji bejzik. Ovaj bejzik nije preuzet ni od jedne postojeće firme, već je nezavisno razvijen, što je imalo i dobre i loše strane. Dobre strane su se odrazile kroz cenu računara, a loše kroz činjenicu da se programi pisani za ranije modele (Apple II, TRS 80...) mogu koristiti na ZX 81 tek uz znatne prepravke. To Sinklera nije mnogo brinulo: računar koji košta pedesetak funti će zainteresovati mnoge korisnike, oni će pisati programe za njega pa će i nezavisne firme videti ogroman interes u preprodaji tih programa. Pokazalo se da je ovakvo mišljenje bilo "pogodak u centar".
Bejzik računara ZX 81 može da se označi kao "vrlo dobar". Korisnik može da ostvari sve programe koji su mu potrebni, od igara do naučno-tehničkih proračuna. No, deo ROM-a koji omogućava komforan rad sa računarom je prilično traljavo urađen. Pre svega, naredbe ne mogu da se kucaju slovo po slovo (PRINT se, na primer, ne može kucati uzastopnim pritiscima na P, R, I, N i T), već preko tastera sa unapred dodeljenom funkcijom. Osim toga, naredbe koje korisnik kuca se smeštaju u zadnja dva reda ekrana i računar ispisuje čitav tekst tekuće naredbe kada god je korisnik dopuni jednim slovom, što nije samo dosadno već i zamorno za oči.
Drugi veliki nedostatak ZX 81 je što je prilično spor. To, zasigurno, nije krivica procesora (Z80A), već loše urađenog bejzik interpretatora. Od kvaliteta ovog interpretatora, naime, zavisi brzina kojom računar prevodi svaku naredbu u oblik pogodan za njeno izvršavanje, što se neposredno odražava na brzinu rada. Pošto se generisanje karaktera na ekranu odvija pod kontrolom procesora, uvedeni su FAST i SLOW modovi. U prvom se na ekranu u toku rada ne prikazuje nikakva slika, ali računar radi brže (to "brže" i dalje nije mnogo brzo), dok se u SLOW modu slika neprekidno generiše što se negativno odražava na brzinu rada. Postojala su, verovatno, i bolja rešenja, ali je u 8 K ROM-a zaista bilo teško ugraditi i ovoliko.
Memorija ZX81 je dovoljna za one kojima je ovaj računar namenjen. Osnovna memorija od svega 1 K verovatno služi samo da navede nekoga na kupovinu računara - čim ga iole bolje upozna shvatiće da u ovaj kilobajt ne može da stane ni žitav sadržaj ekrana i poželeće da kupi modul za proširenje od 16 K. Šesnaest kilobajta je dosta memorije - taman onoliko koliko ovaj računar može da opsluži. Docnije su se pojavili dodaci koji proširuju memoriju ZX81 do impozantnih 58 kilobajta, ali nam se čini da kupovina ovakvog modula predstavlja lošu investiciju. Računaru je potrebno nekih 30 minuta da programom sa trake popuni ovoliku memoriju. Šesnaest kilobajta je dovoljno za igre i manje proračune, a treba imati u vidu i činjenicu da se praktično svi komercijalni programi namenjeni ZX81 sa 16 K.
Glavne zamerke se upućuju tastaturi. Eminentni "Byte" piše da je "ZX81 namenjen samoubicama koji žele da umiru postepeno pokušavajući da nateraju računar da registruje pritisak na neki taster". Tasteri se, naime, ne pomeraju i korisnik nema osećaj da li je neki pritisnut ili ne. Jedini način da to proveri je da neprekidno prenosi pogled sa stastature na ekran i da ispravlja greške pomoću dirke DELETE (brisanje poslednjeg pritisnutog karaktera), koja je da stvar bude još gora, "šiftovana funkcija" (potrebno je istovremeno držati pritisnute tastere SHFT i DELETE da bi se poslednji karakter obrisao). Ovakva tastatura je dobra jedino za igre (u tom slučaju treba pritiskati samo par različitih tastera), mada se i tu javljaju probelmi zbog brzog popuštanja nekih kontakata. Kucanje programa je prilično frustrirajuća vežba koja, na neki način, destimuliše kreativan rad korisnika.
ZX81, ipak, hrabro nosi svoje mane. Mnogobrojni "ZX-ovci" su uspeli da se naviknu na njega, zavole ga i opreme hiljadama programa. Pravo je čudo kakve sve složene igre mogu da budu smeštene u magičnik 16 K. ZX je možda spor, ali se pokazalo da je njegov mašinski jezik dovoljno brz za sve vrste akcionih igara, simulatora leta, šahovskih programa itd. Rezolucija je, možda, mala ali će vešt programer na ekranu prikazati vrlo složen trodimenzionalni lavirint sa monstrumom koji čeka iza nekog ćoška. Interesantno je da su najbolji ZX programeri regrutovani iz redova onih koji su se već okušali na džepnim računarima - ovi korisnici su navikli na izvlačenje maksimuma iz skromnog hardvera.
I pored svega, ne čini nam se da je danas pametno kupiti ZX81. Njegova cena (ispod 40 funti) je zaista niska, ali se za samo malo više para može nabaviti neuporedivo bolja mašina. Ta mašina se zove ZX Spectrum.
Verovatno je Sinkler procenio da reč Spectrum mnogo bolje zvuči nego ZX82 (možda se i bojao da će naiskusni kupci početi da mešaju ZX80, ZX81, i ZX82), pa je njegov sledeći kompjuter dobio baš ovo ime. Spectrum je, naime, vrlo ponosan na činjenicu da predstavlja pvi računar iz ekonomske klase koji poseduje grafiku takozvane visoke rezolucije: pod programskom kontrolom na ekranu se može osvetliti svaka od 45056 tačaka. Osim toga, Spectrum može da prikazuje slike u više boja, iako korisniku nije ostavljena mogućnost da kontroliše boju svake tačke - grupe tačaka moraju da budu osvetljene istom bojom. U računar je ugrađen časovnik i generator tonova (možda bi se on bolje okarakterisao kao biper s obzirom na to da su tonovi koje proizvodi prilično slični i piskavi), a svoje mesto su pronašla i mala slova.
Spectrum ima ROM od 16 kilobajta, što znači da je opremljen vrlo dobrim bejzikom. Ovaj računar ima mnogobrojne grafičke naredbe, koje su ranije viđane samo kod mnogostruko skupljih profesionalnih sistema (naredba CIRCLE, koja na ekranu crta krug, viđena je prvi put kod čuvenog HP45C). Naredba koja se kuca i dalje se nalazi u poslednjih par redova ekrana, ali je ispravljanje daleko brže i komfornije. Ne postoje više FAST i SLOW mod - računar neprekidno prikazuje sliku, radeći otprilike onoliko brzo (sporo?) koliko i ZX81 u FAST modu. Brzina rada je, dakle, i dalje mala, ali je prihvatljiva, pogotovu kada se pišu programi na mašinskom jeziku.
Tastatura Spectruma predstavlja znatno poboljšanje tastature ZX81. Svakom tasteru je ponovo dodeljeno mnoštvo funkcija, ali su tasteri više razmaknuti i, što je najvažnije, kreću se kada ih korisnik pritisne. Tastatura je, jasno, daleko od profesionalne, ali je sasvim prihvatljiva za kucanje dužih programa. U početku, doduše, sve je vrlo komplikovano, s obzirom na to da svaku naredbu treba pronaći i smisliti koji sve SHIFT tasteri treba da se pritisnu da bi ona bila prepoznata. No, posle izvesnog vremena, korisnik nauči gde je koja naredba i kucanje postaje srazmerno brzo. Za igre je tastatura odlična mada se, kod nekih primeraka, tasteri habaju posle dužeg pritiskanja i računar počinje teže da razaznaje neka slova.
Spectrum se prodaje u dve verzije: sa 16 K i sa 48 K. Razlika između ove dve verzije se odražava kroz cenu: Spectrum sa 16 K košta 100, a sa 48 K - 130 funti. Već smo rekli da je 16 K dosta memorije, ali bismo vam preporučili da nabavite "prošireni Spectrum". Većina izvanrednih komercijalnih programa pisana je za ovu verziju. Osim toga, od prvih 16 K RAM-a nekih 9 ode na smeštanje ekrana i sistemskih variabli, pa korisniku ostaje samo 7 kilobajta.
Iako skuplji od ZX81, Spectrum se odlično prodaje. Ponovo je širok krug korisnika obezbedio ogromnu programsku podršku. Stručni časopisi su prepuni reklama kojima desetine kompanija reklamiraju na stotine programa. Ako smo rekli da su kod ZX81 najčešće akcione igre, za Spectrum napisano je najviše igara-avantura. To je, verovatno, posledica veće memorije (u 48 K može da stane priličan broj lavirinata, soba, zlih i dobrih duhova, stepenica...) i skromne brzine rada.
U doba kad ovo pišemo (septembar 1983) čuju se glasovi da Sinkler priprema nešto novo. Moguće je da će, kada ovo izdanje dođe na kioske, to "novo" biti već par meseci staro, pa nagađanje nije mnogo zahvalno. Novi model bi, navodno, trebalo da se zove ZX83 i da predstavlja nadgradnju ZX81. Moguće je da će Sinkler odustati od kolor grafike (i tako održati proizvodnju i prodaju Spectruma na nivou koji je blizak sadašnjem), ali će verovatno insistirati na visokoj rezoluciji. Tastatura će, po prilici, biti slična onoj koju poseduje Spectrum, iako će možda biti bolje urađena. Glavni napredak se očekuje kod brzine rada i (eventualno) poboljšanja bejzika. Cena bi morala da ostane niska (ispod 150 funti), a postoji čak i mogućnost da Sinkler odluči da u novi računar ugradi ekran (zli jezici kažu da je to jedini način da mu se projektovanje "mini-televizora", na koje je utrošio znatna sredstva, isplati). Ima i onih koji smatraju da Sinkler neće uskor proizvesti novi računar pošto je ostao bez dvojice stručnjaka koji su obavili glavni posao pri projektovanju i programiranju ZX81 i Spectruma. Ova dvojica, Richard Altwasser i Steven Vickers, osnovali su sopstvenu firmu koja proizvodi računar Jupiter Ace.
ZX računari se prodaju i u Sjedinjenim Državama i to pod imenom Timex-Sinclair. Iako su pretrpeli izvesne modifikacije za ovu priliku (prilagođeni su američkim televizorima i dobili nešto veću bazičnu memoriju) slabo se prodaju - izgleda da je njihova cena za Amerikance destimulišuće mala i da oni više vole da potrše više novca i dobiju bolji sistem.
Firma Commodore je na tržište izbacila značajan broj dobrih stonih računara. Prvi popularni model je bio VIC 20 čija je cena nekoliko puta obarana - sada košta ispod 200 funti, ali se i dalje odlično prodaje.
VIC 20, i pored niske cene, poseduje profesionalnu tastaturu, solidnu memoriju (proširuje se do 29 K), odličan generator tonova i velike mogućnosti ekspanzije. Grafika je, doduše, slaba ali može da se poveća dodavanjem posebnog modula. Glavna mana računara je što u jednom redu prikazuje samo 22 slova, što ga čini neupotrebljivim za obradu teskta i mnoge poslovne primene. Dodavanjem posebnih modula i ovaj broj može da se poboljša, ali ne treba zaboraviti da kupovina modula značajno povećava cenu računara.
U Jugoslaviji je dosta vlasnika VIC 20, ali neki od njih već pokušavaju da prodaju svoje kompjutere kako bi nabavili VIC 10 ili Commodore 64.
VIC 10 (u Sjedinjenim Državama poznat kao MAC) je novi proizvod koji bi trebalo da ugrozi Spectruma. Za to treba da se pobrine niska cena od svega 100 funti i primamljive karakteristike: nov video-čip koji omogućava grafiku visoke rezolucije u 16 boja, generator tonova i dobra tastatura. Niska cena je posledica činjenice da računar, u osnovnoj verziji, ima samo dva kilobajta memorije, što je beznačajno malo, pogotovo ako se zna da računar "ne zna" bejzik! Naime, posle svakog uključivanja računara treba sa kasete učitati bejzik interpretator i početi sa radom. Ovo učitavanje interpretatora je osobina velikih kompjuterskih sistema: na taj način je računar nezavisan od programskog jezika i korisnik, na primer, može da učita fortran umesto bejzika. No, za stone računare ova pogodnost se pretvara u svoju suprotnost: računar se često uključuje i isključuje, a učitavanje dugog sistemskog programa oduzima više minuta. Kada znamo da većina korisnika želi a radi u bejziku, vidimo da se Commodore nije baš proslavio uvodeći ovakvu "fleksibilnost".
Mnogo veću popularnost ima šansu da stekne Commodore 64 (samo par meseci posle izlaska na tržište u Beogradu postoje bar tri ovakva računara!). Šifra 64 označava, naravno, 64 K memorije koja je na raspolaganju korisniku koji je nabavio osnovni model koji košta samo 250 funti (ima indicija da će cena sići na 200 funti u vrlo skoroj budućnosti). Ovaj računar krase profesionalna tastatura, visoka rezolucija, odličan set karaktera i velike mogućnosti proširenja. Commodore je srazmerno brz računar sa relativno dobrim bejzikom (premda su neke naredbe mogle da budu i bolje rešene) i, s obzirom na to da je na tržištu tek kratko, skromnom programskom podrškom. Međutim, njegovi konstruktori su se postarali da omoguće korišćenje nekih programa za BBC računare na ovom kompjuteru, što bit trebalo da olakša zajednički razvoj softvera. Sve u svemu, čini nam se da je kupovina Commodore 64 vrlo dobra odluka; teško da i jedan računar koji se danas nalazi na tržištu ima bolji odnos mogućnosti/cena. Commodore može odlično da posluži za igre (mada oni koji žele samo da se igraju mogu jeftinije da prođu kupovinom Spectruma), ali i za vrlo složene naučnotehničke proračune i obradu teksta.
Proširen disk-jedinicama (sada se do kompletnog sistema koji obuhvata računar, disk-jedinice i štampač može doći za samo 600 funti), Commodore 64 postaje neobično pogodan za poslovne primene čak i kada je u pitanju obrada velike količine informacija.
Commodore proizvodi i neke skuplje računare većih mogućnosti (npr. VIC 30, 4016 i slično), ali nam se čini da njihova cena neće privući previše Jugoslovena.
Atari je firma koja se proslavila video-igrama, dok je u proizvodnji stonih računara relativno "nova". Atari pokušava da stekne popularnost pomoću računara Atari 400 (košta 200 funti) i Atari 800 (400 funti). Bilo koji od ova dva modela da kupite, nećete moći da ga upotrebite bez posebnih modula. Ovi računari, naime, ne poseduju ni jedan programski jezik. U posebne portove priključuju se moduli sa raznim programima: popularni su moduli sa Atari TV igrama koje su postale pristupačne onima koji žele da nabave računar opšte namene, ali je modul sa bejzikom, svakako, daleko potrebniji. Oba računara, u osnovnoj verziji, imaju RAM od 16 K. Atari 800 može da se proširi do 48 K (proširenje košta 130 funti) a Atari 400 ne može! Naime, nema nikakvih problema da se i model 400 proširi do iste konfiguracije, ali firma Atari to ne želi da čini da ne bi ugrozila prodaju skupljeg modela. Mnogi prodavci, jasno, nemaju ništa protiv da prošire Atari 400 do 32 ili 48 K, ali upozoravaju kupca da je na taj način garancija postala nevažeća! Čini nam se da je ovo veoma neposlovna politika ove poznate firme.
Atari 400, inače, ima senzorsku tastaturu koja nije naročito pogodna za kucanje programa. Iako model 800 ima profesionalnu tastaturu, njegov bejzik, očigledno, nije pravljen tako da stimuliše korisnike da pišu sopstvene programe. Zato Atari računari ostaju dobri jedino za one koji žele da se igraju izvanrednim TV igrama primenjenim pomoću kompjutera što im, čini nam se, ne ide mnogo u prilog.
Jupiter Ace se nalazi na prelazu između ZX81 i Spectruma. Za razliku od najvećeg broja stonih računara, Jupiter Ace ne poznaje bejzik - njegov "maternji jezik" je forth. O forth-u ćemo više govoriti u poglavlju koje je posvećeno komercijalnim programima, ali već sada moramo da kažemo da je reč o jeziku nižeg nivoa koji se nešto teže uči, ali zato omogućava znatno brže izvršavanje programa i fleksibilniju upotrebu memorije. Jupiter Ace ima ROM od 8 K (u koji je, s obzirom na nivo jezika, stalo dosta naredbi) i RAM od 3 kilobajta. To, jasno, nije baš mnogo, ali ne treba zaboraviti da se ova memorija troši daleko racionalnije nego kod ZX81. Za one kojima je 3 Kb premalo, na raspolaganju je modul od 16 Kb koji košta tridesetak funti. Tastatura je po karakteristika približna Spectrumovoj, iako nešto jednostavnija za upotrebu. Računar na ekranu priakzuje velika i mala slova, kao i slike koristeći grafiku niske rezolucije. Časovnik i biper dopunjuju "arsenal" ovog kompjutera koji je namenjen igrama.
Jupiter Ace se na tržištu nalazio samo godinu dana, a onda je nastupilo neizbežno bankrotstvo njegovih konstruktora. Njega su dobri poznavaoci kompjuterskog tržišta mogli da predvide od samog početka: ugrađivanje novog programskog jezika (forth) u ROM računara je procenjeno kao neka vrsta "promašene teme": u ovom trenutku svi pomalo gunđamo na neke karakteristike bejzika (ponajviše na to što je spor jezik), ali niko ne može da negira njegovu apsolutnu dominaciju na tržištu. Računar koji radi na jeziku koji je bliži mašinskom i samim tim relativno složen za širok krug korisnika (korisnici kojima je ovaj jezik blizak su iskusniji programeri koji će se teško odlučiti na kupovinu jeftinog kompjutera kakav je Jupiter Ace) i koji je, uz to, vrlo malo programski podržan (u časopisima treba "svećom tražiti" programe za njega) svojim konstrukotima i ne može da donese ništa drugo osim babnkrotstva. Iako će u nekim engleskim radnjama Jupiter Ace moći da se nabavi još izvesno vreme, čini nam se da je kupovina ovog računara u sadašnjim uslovima veoma loša odluka.
Slična subdina, prema našim ocenama potpuno nezasluženo, zadesila je i Newbrain. Newbrain je, kako nam se čini, dobar računar. Opremljen je sopstvenim displejom (verzija AD) i može da se proširi pakovanjem baterija i tako postane neka vrsta prenosivog stonog računara. Priključivanjem na standardni televizor, Newbrain omogućava grafiku visoke rezolucije 640x256. Njegova tastatura se sastoji od dirki koje se kreću kada ih korisnik pritiska, iako ne postoji potpuni osećaj koji pruža profesionalna tastatura. Memorija je gotovo neverovatna: u osnovnoj verziji 32 Kb, a u maksimalnoj 2 Mb (1 Mb = 1024 Kb)! Dva megabajta je ogromna memorija koju mogu samo da požele čak i veliki kompjuterski sistemi i neusklađena je sa drugim mogućnostima računara - snimanje čitavog njenog sadržaja na kasetu bi, na primer, moglo da potraje dobra tri časa, a računar nije sposoban za povezivanje sa disk-jedinicom (posebno je pitanje što dva megabajta ne bi mogla da stanu na jednu disketu; morao bi da se koristi hard-disc koji, čak i u sadašnjim uslovima, ne spada ni u opremu stonih računara najviše klase). Zato će Newbrain verovatno biti korišćen sa svoja 32 Kb.
U ROM računara je ugrađena i jedna novost - bejzik kompajler. On omogućava prevođenje bejzik programa na mašinski jezik i, samim tim, njihovo vrlo brzo izvršavanje. Svaki bolji programer veoma ceni ovakvu karakteristiku, ali za početnika ona ništa ne znači: njemu pada u oči da kompjuter nije opremljen generatorom tonova, da ne daje sliku u boji, da na tržištu nema dovoljno programa pisanih za njega... Kombinovane sa neatraktivnim dizajnom Newbraina, ove karakteristike su učinile da se premalo ljudi odluči za njega što, u uslovima nemilosrdnog tržišta, vodi pravo u bankrotstvo. To se dogodilo proizvođačima ovog računara i to samo nekoliko dana pre zaključivanja ovog specijalnog izdanja. Newbrain je prodat jednoj holandskoj firmi koja treba da pripazi da je ne snađe slična sudbina. Iako je, po našoj oceni, Newbrain dobar računar (ne isplati se jedino kupovati pakovanje baterija koje košta 60 funti i modela AD), ni u kom slučaju ne možemo da vam savetujemo njegovu nabavku u sadašnjim uslovima: pitanje je da li će servis biti obezbeđen, programske podrške i časopisa neće biti, broj vlasnika računara se neće povećavati da bi se pojavili hardverski dodaci... Ako vam je potreban prenosiv računar značajnih mogućnosti, savetovali bismo vam TRS 80 model 100, HP75C ili CC40.
Dragon 32 je računar vrlo lepog dizajna na kome dominira izvanredna profesionalna tastatura. Koristi mikroprocesor 6809E (ovaj procesor danas nije mnogo u upotrebi) i poseduje 32 K memorije u osnovnoj verziji (memorija može da se proširi do 64 K). Na ekranu generiše samo velika slova i ima grafiku visoke rezolucije 256x192 u devet boja. Opremljen je dobrim bejzikom i radi prilično brzo.
Pogled na ove karakteristike navodi na pomisao da je Dragon 32 namenjen "ozbiljnim" primenama. Međutim, praksa pokazuje da se ovaj računar koristi praktično isključivo za igre! To su najčešće igre-avanture tipa "Dungeons & Dragons" (odatle valjda i ime računara), ali ima i akcionih, dok su logičke igre veoma retke.
Programska podrška je više nego moćna: igre se prodaju na kasetama ili u posebnim modulima koji se priključuju na port računara: cena programa na kasetama je obično 5-6, a modula 15 funti. Ukoliko kupujete program za sebe, bolje je da nabavite modul, s obzirom na to da nećete morati da se brinete za probleme učitavanja sa kasete nastale usled nekompatibilnosti kasetofona. No, programe iz modula ne možete lako da presnimavate i dajete prijateljima.
Naš utisak o računaru Dragon 32 je prilično povoljan. Čini nam se da računar može da se koristi i u svim vrstama naučno-tehničkih proračuna, kao i u vežbanju programiranja. Za poslovne primene nije dobar s obzirom na nedostatak disk-jedinica i mali broj interfejsa.
Za razliku od Dragona 32, Lynx izgleda prilično skromno - očigledno da na dizajn nije potrošeno mnogo vremena. Međutim, njegove karakteristike su prilično povoljne. Memorija ovog računara, u osnovnoj verziji, iznosi pristojnih 48 K, a može da se proširi do 192 K! Računar poseduje profesionalnu tastaturu, što ga čini pogodnim za obradu teksta. U svakom redu u izvornoj verziji se prikazuje 40 karaktera, ali ovaj broj može da se udvostruči dodavanjem posebnog modula. Lynx je opremljen vrlo dobrim bejzikom i programi se vrlo brzo izvršavaju. Iako je računar namenjen uglavnom za "ozbiljne" primene, rezolucija 248x256 omogućava realizaciju interesantnih igara.
U momentu kada ovo pišemo, Lynx je nov na tržištu pa se može očekivati da njegova cena (255 funti) uskoro padne. Programska podrška je zato prilično slaba, iako njegovi konstruktori tvrde da su, za pisanje programa, potrebne samo minorne modifikacije rutina pisanih za druge računare opremljene procesorom Z80A. Sve u svemu, izgleda da Lynxu pripada budućnost.
Opisom TRS 80 dolazimo do računara iz srednje klase. Čuvena firma Tandy (u Sjedinjenim Državama prodaje uređaje pod imenom Radio Sheck; otuda skraćenica TRS) predstavlja verovatno najpoznatije ime kada je reč o mini-računarima, a tu reputaciju treba, pre svega, da zahvali kompjuterima iz klase TRS 80.
Sve je počelo pre pet-šest godina kada se na tržištu pojavio TRS 80 model I koji i dalje uživa priličnu popularnost među vlasnicima računara. Ovaj računar je, na neki način, izrađen "klasično": njegov dizajn je inspirisao mnoge docnije modele. Računar, sa današnjeg aspekta, ima mnogobrojne mane: rezolucija je zaprepašćujuće mala (428x48 tačaka), nije opremljen generatorom tonova, radi sa crno-belim televizorom, nema ugrađenih interfejsa... Međutim, TRS 80 I je bio najbolje što se u trenutku kada je konstruisan moglo napraviti. Pri njegovoj izradi nije se škrtarilo: hardver je dobro i profesionalno urađen (iako bi mnoge stvari mogle a budu jednostavnije), bejzik je dobro konsipiran i, što je najvažnije, spreman za dodavanje novih naredbi. Naime, većina drugih računara je opremljena određenim brojem naredbi i korisnicima je ostavljeno da svoje mašinske potprograme (koji, u suštini, obično dodaju neke nove mogućnosti) pozivaju naredbama CALL odnosno USR. Kod TRS 80 I nije tako: ROM je opremljen određenim brojem segmenata koji izvršavaju neke delove RAM-a. U trenutku kada uključimo računar, ti delovi RAM-a se pune mašinskim naredbama RTN (RETURN=vrati se) i njihovo pozivanje ne izaziva nikakve posledice. No, korisnik može da te RTN naredbe zameni pozivima sopstvenih potprograma i tako "proizvede" naredbe koje su mu potrebne.
TRS 80 I je obično opremljen takozvanim level II bejzikom. Ova varijanta bejzika je vrlo fleksibilna i omogućava jednostavno ostvarivanje čak i vrlo složenih sekvenci. Ukoliko ovaj bejzik nije dovoljan, može učitati dodatak nazvan level III bejzik: time se dodaju nove naredbe za rad sa ekranom, prenumerisavanje programa, kontrolu časovnika...
TRS 80 I ima značajne mogućnosti ekspanzije, ali je ta ekspanzija prilično skupa. Potrebno je, najpre, nabaviti takozvani Expansion Interfejs. To je uređaj veličine samog računara u kome se nalazi disk-kontroler, nekoliko priključaka za razne periferijske uređaje i sklop za kontrolu dva kasetofona. Tek uz pomoć Expansion Interface-a na TRS 80 I mogu da se priključe mnogobrojne disk-jedinice i štampači, što proširuje ovaj kompjuter do moćnog sistema.
TRS 80 I je uglavnom namenjen "ozbiljnim" primenama. Za njih je ovaj računar vrlo dobro opremljen ne samo hardverom nego i programima. Kompjuter, naime, ima moćnu programsku podršku, najmoćniju posle čuvenog računara Apple II. Ti programi su često prilično skupi, prvenstveno zato što su namenjeni ljudima koji će, korišćenjem računara, smanjivati materijalne troškove svoga poslvoanja. Postoji, jasno, dosta programa za igre, ali izgleda da one nisu bile popularne kao danas u doba kada se TRS 80 I pojavio na tržištu. Programi za igre na ovom računaru su, u poređenju sa programima za ZX računare i Dragon 32, pravi amaterski počeci.
Sumirajući sve navedeno, nismo sigurni da kupovina TRS 80 I danas predstavlja dobru investiciju. Pre svega, računar nije jeftin (engleska cena 290 funti), a dodaci su još skuplji. Osim toga, TRS 80 I se danas malo (ili ni malo) proizvodi - nalsedio ga je model III.
Na prvi pogled izgleda besmisleno da model III nasleđuje model I. Šta je sa modelom II? TRS 80 II postoji, ali je to računar sasvim druge koncepcije - kompjuter namenjen poslovnim primenama koji košta par hiljada funti i, kao takav, nije naročito povoljna prilika za naš džep. Model III, međutim, košta "samo" 1500 funti, ali je opremljen sopstvenim monitorom i, po želji, jednom ili dvema disk-jedinicama. U samom računaru se nalazi disk-kontrolor i interfejs za povezivanje sa štampačima i drugim periferijskim uređajima. TRS 80 III, dakle, predstavlja zaokruženu celinu. Opremljen je Level III bejzikom i memorijom od 16 kilobajta koja može da se proširi do 48 K i profesionalnom tastaturom. Većina programa pisanih za model I može bez problema da radi na modelu III; neki mašinski programi, doduše, zahtevaju određene prepravke, ali je to posao koji može da obavi i osrednje upućeni programer. Kao i model I, model III je uglavnom namenjen "ozbiljnim" primenama, mada može da se dođe i do određenog broja programa za igre. U Beogradu su TRS 80 računari prilično popularni i sa te strane nije loše nabaviti neki od ovih modela - može se lako doći do odličnih programa. Model III, mora se reći, pri kupovini zahteva rešavanje još jednog problema: čitav uređaj je veliki (zahvaljujući ekranu) i "vrlo ozbiljno" izgleda, što može da donese probleme sa carinom. No, ako se ovaj problem i problem cene nekako reši, kupovina TRS 80 III predstavlja dobru investiciju.
Tandy proizvodi i druge računare koji nose ime TRS 80. Tu je, na primer, TRS 80 coloro, računar skromnih mogućnosti namenjen korisnicima sa plićim džepom. Ovaj računar košta nekih 200 funti u verziji sa 4 K memorije. Na njemu se ne mogu koristiti programi pisani za "veće" Tandy računare, jer umesto Z80A procesora koristi 6809E. Računar je opremljen skromnim bejzikom koji može da se proširi dodavanjem posebnog modula. RAM može da se poveća do 32 K, ali takvo proširenje košta gotovo 200 funti. Tastatura je poluprofesionalna, a rezolucija dobra: 256x192. TRS 80 color je namenjen prvenstveno onima koji žele da se igraju, ali izgleda da tu nije postigao naročitu popularnost: iako je na tržištu već više od godinu dana, programska podrška mu je prilično skromna.
TRS 80 model 100 je novi proizvod koji se nalazi na prelazu između džepnih i stonih računara. Ovaj model će verovatno steći značajnu popularnost, a njegove karakteristike su već opisane u "Galaksiji".
Na kraju, nedavno se pojavio TRS 80 model 16. Reč je o moćnom računaru koji bi firmu Tandy trebalo da postavi na jedno od najviših mesta u svetu kućnih kompjutera. Prateći nove trendove, računar je opremljen šesnaestobitnim procesorom, što je omogućilo veliku memoriju i brz rad. Firma Tandy se, međutim, pobrinula za svoje "stare mušterije": računar poseduje i procesor Z80A koji omogućava izvršavanje programa pisanih za ranije modele. Ipak, TRS 80 model 16 je previše skup da bi zaslužio da ga preporučimo ljubiteljima kućnih računara.
Apple II je relativno star i apsolutno slavan kompjuter. Praktično da nema ljubitelja elektronike i računara koji bar nekada nije ugledao tradicionalnu jabuku (znak firme Apple) i čuo reči pohvale nekog vlasnika Appla.
Sve je počelo prilično skromno: dva mlada svršena studenta elektronike su, maltene u garaži, sastavili računar i nazvali ga Apple I. Proizveden je samo mali broj primeraka koji su se dobro prodali i doneli dovoljno novca da se deo elektronike predizajnira, napiše novi ROM i - nastane Apple II. Ovaj računar je izazvao pravi bum na tržištu: kupilo ga je više stotina hiljada amatera i gotovo milion fabrika i preduzeća (do sada je prodato oko 1.700.000 primeraka računara Apple II, što je rekord koji čak ni Sinclairovi modeli neće nikada dostići). U to doba (1978. godine), na tržištu nije bilo mnogo računara prilagođenih širokom krugu korisnika, pa su programi pisani uglavnom za Apple II i TRS 80. Zato Apple II ima moćnu programsku podršku - moćniju nego i jedan drugi računar.
Karakteristike Appla su uglavnom povoljne: memorija od 48 K može da se proširi do 64 K, što je sasvim dovoljno za mnoge primene. U ROM od samo 12 K stao je bejzik i posebni mašinski program za praćenje stanja sistema i programiranja na mašinskom jeziku (ovaj program se obično naziva program-monitor). Iako je bejzik ostvaren pomoću manjeg programa, prilično je fleksibilan i, razume se, različit od bejzika drugih računara. Teško je reći da li je Applov bejzik bolji ili gori od standardnog Microsoftovog - ima dosta argumenata u prilog svakoj od ove dve teze. Bilo kako bilo, Applov bejzik je sasvim dovoljan za sve primene.
Pored bejzika, Apple II može da se opremi paskalom, fortranom, kobolom, lispom, logom i drugim programskim jezicima. Na zadnjoj strani računara se nalaze portovi u koje se dodaju specijalne "kartice": dodatak jedne od njih, na primer, povećava broj karaktera u redu od 40 na 80, druga dodaje grafiku visoke rezolucije u boji, treća omogućava korišćenje programa pisanih za TRS 80 i druge računare koji koriste Z80 procesor i slično. Osnovna verzija računara na ekranu prikazuje samo velika slova dok mala mogu da se dobiju dodavanjem posebne kartice. Računar se povezuje sa standardnim kasetofonom i ta veza mu je slaba tačka - postiže se brzina snimanja od svega 300 bauda, što znači da se 48 K memorije snimi na traku za "samo" 20 minuta. Problemi sa upisivanjem na kasetu rešavaju se korišćenjem disk-jedinica (uračunate u cenu od 700 funti) - na svaku disketu staje po 140 kilobajta.
Pronalazači Appla su uradili jednu malo neobičnu stvar koja se pokazala pametnom: nisu svoj računar zaštitili patentima. To je navelo mnoge nezavisne firme (ne računajući firme u Tajvanu i Hong-Kongu koje se ionako mnogo ne obaziru na patente) da proizvode modifikacije i hardverske dodatke za Apple. Ti hardverski dodaci nisu mnogo potrebni (Apple II i sam ima dovoljno mogućnosti), ali predstavljaju dobar način da se korisniku izbaci više novca iz džepa. U svetu su nastali mnogi klubovi korisnika računara Apple II, što ga je dalje popularizovalo i poboljšavalo prodaju.
Apple II je kod nas vrlo popularan, pa se čak i sklapa u Jugoslaviji. Ne bismo, ipak, mogli da vam preporučimo kupovinu nekog "domaćeg Appla" - cena od sedamdesetak starih miliona je, ipak, "pomalo" preterana.
Engleska firma Acorn je počela nedavno da proizvodi računare - njihov prvi uspeo model je Atom Acorn. Ovaj računar košta svega 174 funte, ali se za taj novac malo dobija: RAM od 2 kilobajta je nedovoljan za bilo kakve primene, a u ROM-u se nalazi polovičan BASIC bez matematičkih funkcija, mogućnosti rada sa razlomljenim brojevima i slično. Da bi se računar doveo u funkcionalno stanje, treba kupiti dodatne RAM module (bar 12 K) i 2 ROM-a od po 4 K. Posle ovih proširenja Atom postaje pristojan mini-kompjuter iz ekonomske klase: tastatura mu je profesionalna, poseduje velika i mala slova, koristi standardni televizor u boji (rezolucija 256x192) i povezuje se sa standardnim kasetofonom. Mala memorija čini da se loša veza sa kasetofonom (samo 300 bauda) malo primećuje, a postoji mogućnost priključivanja disk-jedinica koje koštaju celih 350 funti. Sve u svemu, Atom je relativno dobar računar, ali nije naročito preporučljivo kupovati ga - bolje je da se opredelite za neki od BBC modela.
BBC modele A i B je takođe proizvela firma Acorn i to u sklopu obrazovnog programa engleske televizije. Oba modela spolja gledano izgledaju isto - karakteriše ih lep dizajn, izvanredna tastatura i deset specijalnih tastera kojima korisnik može da dodeljuje grupe naredbi ili svoje programe. ROM oba računara ima po 32 K i u njemu je smešten izvanredan bejzik - verovatno bolji od jezika koji poseduju svi pobrojani modeli. Razlog za to je činjenica da je računar potpuno spreman za strukturalno programiranje. O strukturalnom programiranju u okviru ovog izdanja nije bilo mnogo reči, iako je ono u poslednje vreme postalo neobično popularno. Ideja je u tome da se program piše u delovima: izdvajaju se nezavisne celine koje obavljaju neku funkciju i pišu posebni programi za njih. Zatim se ti programi odvojeno testiraju i ispravljaju da bi se na kraju sastavio samo kratak glavni program koji povezuje njihov rad. Ovako pisani programi troše više memorije od strandardnih ali se daleko lakše pišu, testiraju, ispravljaju i prilagođavaju različitim računarima. Bejzik nije najpogodniji jezik za strukturalno programiranje s obzirom na to da ne postoji mogućnost pozivanja potprograma uz prenošenja argumenata i definisanja lokalnih promenljivih (na primer, u dva različita potprograma može da se koristi promenljiva I a da računar definiše dve potpuno različite promenljive). BBC bejzik međutim, omogućava sve ovo i mnogo drugih stvari. Neke od njih su rezervisane za rad sa ekranom.
BBC model B ima maksimalnu rezoluciju 640x256. Međutim, "pamćenje" sadržaja ovakvog ekrana odnosi mnogo memorije (oko 20 Kb), pa bi korisniku ostalo premalo RAM-a. Zato su konstruktori pribegli kompromisu: uvedeno je osam modova. U modu nula, na primer, rezolucija je maksimalna (640x256), ali postoje samo dve boje; u modu jedan postoje četiri boje, rezolucija je 320x256, a ekran i dalje zauzima 20 Kb korisničke memorije. Već u modu pet rezolucija je samo 160x256 (četiri boje), ali ekran zauzima samo 10 Kb. U modu šest, najzad može da se piše samo tekst uz utrošak minimalnog RAM-a (8 Kb). Za ljubitelje grafike visoke rezolucije je predviđen mod 2 u kome je na raspolaganju čak 16 boja, a za one koje slike ne interesuju - teletekst mod (mod sedam) u kome se na ekranu piše samo minimalna količina teksta uz minimalan utrošak RAM-a - svega 1 Kb.
Broj slova u redu takođe varira: u nekim modovima može da se raspolaže sa samo 20 slova (slova su tada, jasno, prilično široka), a u drugima čak i sa 80. Ovim su širom otvorena vrata primene BBC računara za obradu teksta. Kao posebna pogodnost ostavljena je mogućnost definisanja specijalnih karaktera (npr. grčka slova, matematički simboli, znaci na kartama i slično).
BBC računari su vrlo brzi - prema testovima brzina ni jedan ni drugi stoni računar iz ekonomske i srednje (a možda ni iz više) klase ne može da ih nadmaši kada se radi o brzini računanja i poređenja. To je postignuto originalnim i izvanrednim rešenjima u strukturi BASIC-interpretatora i naterivanjem procesora 6502 da radi na frekvenciji od 2 MHz. Brzina rada je takva da se mnogi programi za dinamične igre mogu pisati na bejziku, što unekoliko eliminiše potrebu za uvek neprijatnim mašinskim jezikom. I pored toga, u ROM je ugrađen takozvani editor/asembler - program koji omogućava jednostavno unošenje i ispravljanje mašinskih programa.
BBC B je opremljen časovnikom i veoma moćnim generatorom tonova: u istom trenutku mogu da se čuju čak tri tona, što otvara mogućnosti sinteze muzike ili, čak, glasa. Naročito su značajni mnogbrojni ugrađeni interfejsi i zaista nesagledive mogućnosti ekspanzije. Pored uobičajenog priključka za crno-beli, odnosno kolor televizor, na zadnjo9j strani su ugrađeni odvojeni priključci za crno beli i RGB kolor monitor na kojima se dobija daleko efektnija slika. U računar je ugrađen R423 serijski interfejs, paralelni interfejs za štampač, interfejs za povezivanje sa disk-jedinicama, AD konvertor, Econet interfejs, a mogu se lako ugraditi Teletext prijemnik, ploča sa drugim procesorom (Z80A ili još jedan 6502) i drugo. Od skora je na raspolaganju i proširenje memorije koja je do sada predstavljala izvestan problem. U sam računar se priključuju moduli sa komercijalnim programima (npr. tekst-procesor, DOS i slično), koji mogu da se uključuju ili isključuju pod programskom kontrolom.
Najnoviji adut firme Acorn se zove Electron. Radi se o izvanrednom računaru koji košta svega 200 funti i koji će, bar prema našim procenama, ozbiljno uzdrmati pozicije mnogih drugih proizvođača stonih računara. Electron može da se okarakteriše kao BBC B u malom: računar je opremljen RAM-om od 32 Kb i istim tolikim ROM-om. U ROM je, kako izgleda, ugrađen program koji je praktično identičan sa onim BBC-jevim. Korišćeni bejzik je, dakle, praktično isti; čak i tamo gde su mogućnosti smanjene (generator tonova, na primer, ovde proizvodi samo jedan ton u jednom trenutku), naredbe nisu promenjene tako da se programi pisani za BBC računare mogu, praktično bez ikakvih prepravki, izvršavati na Electronu. Grafika i broj boja je identičan sa BBC-jevim, snimanje programa na kasetu se obavlja jednakom brzinom od 1200 bauda, pa se čak i programi pisani za BBC B mogu direktno učitati u memoriju Electrona i tamo izvršavati. Tastatura je profesionalna i ima jednu prednost u odnosu na BBC-jevu: ispod svakog tastera je ispisana po jedna naredba pa korisnik može da bira da li želi da otkuca svaku reč slovo po slovo ili da pronađe taster kome je ona dodeljena. Electron nema odvojene tastere kojima mogu da se dodele proizvoljne funkcije (ovi tasteri predstavljaju jednu od važnih karakteristika BBC B), ali njihovu funkciju preuzimaju tasteri sa brojevima kada se pritisne CAPS LOCK.
Electron ima manje mogućnosti ekspanzije od svoga starijeg brata: na njegovoj zadnjoj ploči, pored priključaka za monitor odnosno televizor i napajanje, nema drugih izvoda. Za ekspanziju je predviđen port na koji tek treba da se dodaju potrebni interfejsi. U trenutku kada ovo pišemo, Electron se tek pojavio na tržištu pa hardverskih dodataka još nema; najviše se oseća nedostatak štampača i disk-jedinica. Poznajući firmu Acorn, međutim, možemo da očekujemo da će se ovi dodaci pojaviti pre početka 1984, kada će Elektron zauzeti mesto koje mu po mogućnostima pripada: sam vrh tabele najtraženijih modela iz srednje klase na evropskom tržištu.
Da li će se, posle pojave Electrona, BBC A i B prodavati? BBC A vrlo verovatno neće ali smatramo da će BBC B biti čak i popularniji nego pre. Razlog? Electron je za 30% sporiji od njega, ima manje mogućnosti ekspanzije i teže se povezuje u računarsku mrežu. Sa druge strane, svi programi sa Electrona (a jeftiniji računar će osvojiti daleko šire tržište od i dalje skupog BBC B) moći će da primenjuju i na BBC B, pa će njegova programska podrška, dobra i u ovom momentu, biti značajno unapređena. Zato možemo samo da ponovimo zaključak Stiva Mana (Steve Mann) iz čaopisa "Personal Computer World": "Kada bih birao računar, svakako bih kupio BBC model B ali ako ne bih imao 400 funti smatrao bih da je Electron fantastičan izbor!".
Hewlett-Packard je poznata američka firma koja se bavi proizvodnjom mernih uređaja, sistema za kontrolu procesa i računara. U proizvodnji stonih računara Hewlett-Packard je jedan od pionira: njihovi modeli 9825 i 9845 predstavljaju sisteme koji su u trenutku pojave na tržištu izazvali pravu revoluciju, ali koji su i danas neobično popularni i, često, neprevaziđeni.
Može da se kaže da koncepcija Hewlett-Packardovih računara predstavlja suštu suprotnost koncepciji Sinklerovih. Firmu Hewlett-Packard jedino interesuju mogućnosti i kvalitet izrade - cena je sasvim nebitna. Zato su njihovi računari neobično dobri, ali i neobično skupi - često prikladni samo za američki džep. Ako se odlučite na kupovinu Hewlett-Packardovog računara, možete da budete sigurni da ćete doći do uređaja koji je neobično dobro urađen, koji se retko ili nikada ne kvari; možete da računate da ni jedno pismo koje napišete neće ostati bez odgovora stručnog lica, da ćete imati na raspolaganju širok izbor jeftinih programa (ali ne i preširok izbor programa za igre - Hewlett-Packard interesuju uglavnom ozbiljne primene računara) i obilje stručnih časopisa koje pišu najstručniji profesionalci.
U ovom kratkom prikazu nećemo govoriti o ranim Hewlett-Packardovim računarima, iako to predstavlja pravu nepravdu prema istoriji razvoja računara. Počećemo od modela 85 koji, iako star pet godina, i danas nalazi veliki broj kupaca. Cena ovog računara je čitavih 1960 funti; za taj novac se dobija memorija od 16 K (može da se proširi do 120 K, a i dalje), ROM od 32 kilobajta u koji je smešten vrlo fleksibilan BASIC, profesionalna tastatura, ugrađen monitor sa 16 redova (32 slova u redu) i rezolucijom 192x256. U računar je ugrađen izvanredan specijalizovani kasetofon koji omogućava direktnu poslovnu primenu. Ukoliko je potrebna obrada veće količine informacija, može da se doda disk jedinica ili hard-disk kapaciteta oko 2 Mb (s obzirom na to da diskove proizvodi Hewlett-Packard, može da se zamisli da su i njihove cene "pristojne"). U celini gledano, HP85 nije pogodan za igre, a i programska podrška u toj oblasti nije mu jaka strana.
HP87 je namenjen onima kojima je potreban računar ogromnih mogućnosti za naučno-tehničke i poslovne primene i koji su spremni da za njega plate 2500 funti. Računar poseduje memoriju od 128 K koja može da se proširi do 640 K. ROM ima 48 kilobajta (!) i sadrži bejzik interpretator velikih mogućnosti. HP 87 je, naime, koncipiran tako da omogući jednostavno pisanje programa koji će moći da izvrše vrlo složene zadatke. Zato se u ROM-u nalaze programi koji podržavaju mnogbrojne naredbe koje drugi računari ne poznaju. A stara je istina da veći broj naredbi u ROM-u čini računar bržim, jednostavnijim za upotrebu i - skupljim.
Kao i HP85, HP 87 poseduje sopstveni crno-beli monitor, ali je ovaj znatno veći - u jednom redu staju 64 slova. Rezolucija je pristojna, ali verovatno nedovoljna za neke igre; u računar je ugrađen časovnik sa kalendarom i generator tonova koji je pre namenjen upozoravanju korisnika da je neki posao obavljen nego sintezi muzike i glasa. Računar, najzad, poseduje mogućnost povezivanja sa brojnim uređajima pomoću HP-IB interfejsa.
HP86 je, navodno, jeftin računar namenjen širem krugu korisnika. Cena ovog "jeftinog" računara, u osnovnoj opremi, iznosi "samo" 1300 funti. Za taj novac se dobija računar sa 16 K memorije (može da se proširuje) koji se priključuje na neki crno-beli monitor. Druge karakteristike HP86 su prilično dobre, ali ovaj računar ipak nije naročito povoljna investicija: ukoliko tražimo jeftiniji računar, ne treba da razgledamo Hewlett-Packardove kataloge!
Svi znamo šta u svetu računara znači ime IBM: još od početka ovog veka i njenog pionira, čuvenog američkog naučnik i biznismena Holerita, IBM je neprevaziđena firma u proizvodnji velikih kompjuterskih sistema. IBM ulaže gigantska sredstva u razvoj novih računara, pa je normalno što okuplja najbolje kompjuterske stručnjake koje svet ima. IBM doskora nije bio zainteersovan za mini-računare - ostvarivao je dovoljne profite prodajom velikih kompjutera. Nije baš jasno zašto je ova firma pre dve godine odlučila da proizvede stoni računar - jedni kažu da je želela jednostavno da pokaže da i ovde može da stekne primat, a drugi da je bilo neophodno zaposliti tim mladih stručnjaka koji treba da se afirmišu pre nego što steknu pravo da rade na većim projektima. Bilo kako bilo, IBM je proizveo računar koji danas, kako saznajemo, vlada na američkom tržištu.
Američko tržište se po mnogo čemu razliku od evropskog - izgleda da na njemu slabo prolaze jeftini računari. Za iole dobro stojećeg Amerikanca 2500 dolara ne predstavlja veliki izdatak i za njega je od interesa da nabavi dobar uređaj. Baš zato hiljade Amerikanaca danas poseduje IBM PC. Ovaj računar u osnovnoj verziji ima čitava 64 kilobajta memorije i može da se proširi do 256 K. ROM od 40 K sadrži izvanredan Microsoftov bejzik i program za rad sa mašinskim jezikom - računar koristi u poslednje vreme neobično popularni šesnaestobitski procesor 8088.
IBM PC je neobično pogodan za obradu teksta i poslovne primene pošto u osnovnoj verziji poseduje dve disk-jedinice (na disketu staje 160 K), a može da se priključi hard-disk na koji staje 10 Mb podataka. Grafika i ostale karakteristike ga čine pogodnim i za igre, ali je programska podrška na ovoj strani prilično slaba. Numerička preciznost je dovoljna za većinu naučno-tehničkih primena za koje je posebno značajan i brz rad ovog računara. Jedna od suštinskih tačaka koncepcije IBM PC je bila da se obezbedi veliki set karaktera i dosta tastera kojima mogu da se dodeljuju funkcije - u tome se u potpunosti uspelo!
IBM PC, dakle, predstavlja dobar izbor, ali za one korisnike koji imaju dubok džep i planiraju da koriste računar u "ozbiljnim" oblastima. Za početnike i one koji žele da se igraju IBM PC je, zaista, veliki luksuz.
Prvog novembra 1983. firma IBM je zvanično objavila karakteristike novog modela koji će, po svoj prilici, osvojiti još šire tržište od IBM PC - novi računar se zove PCjr (PC mlađi) i poznatiji je po nadimku "kikiriki". PCjr se prodaje u dve verzije - osnovna verzija obuhvata centralnu jedinicu sa 64 Kb ROM-a i 64 Kb RAM-a i košta 669 dolara, a proširena verzija za relativno skromnih (za džep Amerikanaca) 1269 dolara, uz to, obuhvata i dve disk-jedinice, 128 Kb RAM-a, dodatak za poboljšanu grafičku rezoluciju, nekoliko modula i druge sitnice.
PCjr donosi nekoliko noviteta: tastatura je potpuno odvojena od centralne jedinice računara i sa njom komunicira infra-crvenim zracima ili, ako u prostoriji ima nekoliko tastatura, posredstvom kabla. U ROM računara je ugrađen bejzik, editor-asembler (program za rad sa mašinskim jezikom procesora 8088) i par demonstracionih programa. Jedan od njih, "Keyboard Adventure", pisan je tako da zainteresuje svakog korisnika za IBM PCjr. Trošenje ROM-a na program za igru je nešto novo u svetu stonih računara, ali je prilično uobičajeno kod većih kompjuterskih sistema (kakve IBM uglavnom i proizvodi).
U okviru informacije koja nam je jedino bila na raspolaganju prilikom pripreme ovog priloga nismo mogli da nađemo dovoljno podataka o onim karakteristikama novog kompjutera koje obično pominjemo. Saznali smo, na primer, da se u svakom redu ekrana prikazuje po 40 slova i da ovaj broj, dodavanjem posebnog modula ili kupovinom proširene verzije, može da se poveća na 87, ali ne i sa koliko tačaka u svakom redu korisnik raspolaže i koliko boja može da koristi. S obzirom na to da se računar priključuje na standardni kolor televizor ili, prema preporuci firme, na IBM kolor monitor, možemo da pretpostavimo da je rezolucija dobra. Generator tonova je, naravno, uključen u obe verzije računara, a na samom kompjuteru postoje priključci za povezivanje sa štampačem, optičkim perom, palicama za igre, modemom i kasetofonom koji će biti posebno interesantan za one koji ne kupuju disk-jedinice.
O bejziku koji novi računar koristi nemamo mnogo podataka ali, s obzirom na to da je za ROM odvojeno 64 kilobajta adresnog prostora, možemo da pretpostavimo da je izvanredan. Što je najvažnije, obezbeđena je delimična kompatibilnost sa IBM PC, pa će novi računar na startu biti opremljen izvesnom količinom izvanrednih programa.
Računar je propraćen dobrom dokumentacijom koja obuhvata uputstvo za upotrebu, bejzik za početnike i abstrakt svega toga za iskusnije programere ili one koji su već radili sa IBM PC. IBM pretpostavlja da će širok krug mlađih ljubitelja računara nabaviti njihov kompjuter, upoznati i zavoleti njegove karakteristike i u budućnosti se opredeljivati za moćnije (i skuplje modele iste firme. Verovatno je zato cena PCjr, za ono što nudi, relativno niska: firma želi da investira u svoje buduće kadrove. Vrlo je verovatno da će novi kompjuter postići ogromnu popularnost na američkom tržištu, a možda i na evropskom (cene u Evropi još nisu objavljene, ali se, naravno, može očekivati da će biti više od američkih). Jugoslovenima će, s obzirom na kurs dolara, novi IBM-ov kompjuter najverovatnije biti predstavljen samo na slikama poput ove.