Priča počinje prilično davno, 5. oktobra 1976. godine, kada je u moju kuću uveden telefon. Bio je to mnogo godina željno očekivan događaj – tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina posedovanje telefonske linije bilo je privilegija do koje se teško dolazilo, a do danas mi nije jasno zbog čega. Podnesete molbu i posle dvadesetak dana stigne vam "crveni karton", na kome piše da na vašoj adresi nema tehničkih mogućnosti za uvođenje telefonske linije. Problem je bio dvostepen: u telefonskoj centrali nema kapaciteta za nove brojeve, a onda i nema dovoljno žica (bakarnih parica) do vaše zgrade. Na "crvenom kartonu" piše da ne morate ponovo podnositi zahtev – on je evidentiran i biće vam javljeno kada se tehničke mogućnosti steknu. Dakle, na svetog nikad.
Kao nekakvo opšte mesto se smatralo da se telefon dobija isključivo "preko veze", ali mi tu vezu očito nismo imali, iako su moji roditelji vredno skupljali razne potvrde od svojih fakulteta i drugih institucija da im je telefon neophodan; rezultat je uvek bio još jedan "crveni karton" u našoj umetničkoj zbirci. Nije pomagalo to što smo živeli u maloj ulici u kojoj nema firmi niti drugih značajnih objekata – zašto bi tu iko uvodio telefone? Mada nije predaleko od centra Beograda, ulica je tek u kasnim dvadesetim godinama prošlog veka dobila struju (i to je centrala radila samo od osam uveče pa do ponoći), u ranim tridesetim vodu (tada provučene cevi do danas nikome nije palo na pamet da promeni, iako svako malo poneka pukne), u ranim šezdesetim kanalizaciju, pa zašto bi se sa telefonima žurilo...
Tehnika ipak neminovno napreduje, pa se i nama najzad posrećilo: početkom 1976. u poštanskom sandučetu se našao "zeleni karton" na kome je pisali da smo dobili telefon. Za početak je telefon bio samo na tom papiru – tek u septembru su radnici tadašnjeg PTT-a počeli da razvlače žice, da bi u oktobru počelo uvođenje telefona. Mi smo bili bukvalno poslednji na listi, ali ko čeka taj dočeka – 5. oktobra se iz aparata začulo karakteristično tu – tu... Sreći nije bilo kraja!
Ipak, u opštem uzbuđenju načinjen je jedan mali propust – propisno počašćeni radnici otišli su a da nam nisu rekli naš broj telefona! I tako sam trijumfalno pozvao svog najboljeg druga iz škole kako bih mu se pohvalio da i ja konačno imam telefon, a kada me je on pitao za broj, ostao sam bez teksta... odnosno bez broja. Nije to zvučalo kao neki veliki problem, ali se stvar ipak pokazala prilično komplikovanom. Radnika više nije bilo u kraju, a kada smo najzad otišli u ulicu Sime Miloševića gde su se podnosili zahtevi za uvođenje telefona, službenica je listala neke knjige starostavne i najzad rekla da – ne zna. Nego će preneti zahtev na nadležno mesto, pa će nam se oni javiti. Nisu se javili – valjda nisu znali koji broj treba da pozovu.
Probali smo i da pitamo komšije kojima je linija uvedena istog dana za brojeve pa da uočimo da li je u toj numeraciji bilo neko "prazno mesto" koje bi onda moglo biti naš broj telefona, ali su njihovi brojevi bili prilično "razbacani". I tako smo skoro mesec dana imali telefon sa koga smo mogli samo da zovemo; tek kada je početkom novembra stigao račun za oktobar, u njegovom zaglavlju smo videli svoj broj, 422-837. Nikad se još neko nije toliko obradovao jednom računu, pošto se istovremeno pokazalo i ono u šta po uvođenju telefona nismo smeli da verujemo: u pitanju je bila direktna linija a ne tada zloglasni "dvojnik", kakvog su imali mnogi moji drugari.
Tu prvu telefonsku liniju koristio sam dvadesetak godina, ne samo za razgovore nego i za prve modemske pozive, naročito pošto smo 1989. godine osnovali Sezam. Vreme je pokazalo da se radi o staroj telefonskoj centrali na kojoj nije bilo tonskog biranja, prenos podataka je bio spor a i veza je često pucala. Kada je 1997. godine Telekom Srbija izdvojen iz PTT-a kao posebno preduzeće, počela je instalacija znatno modernijih Alcatel telefonskih centrala, pa sam i ja počeo da razmišljam o boljoj, digitalnoj liniji.
Tada smo već bili u boljim odnosima sa Telekomom (da ne kažem – imali vezu), pa sam kao jedan od prvih privatnih korisnika u Beogradu dobio ISDN liniju. Pokazalo se da je unekoliko dobro što smo prvi telefon dobili toliko kasno – kada su 1976. godine provlačene parice, izvučeno je nešto više žica nego što je traženo linija, a pošto u našoj ulici 30 godina maltene niko nije ništa zidao, slobodne parice su ostale slobodne, pa je na opšte čuđenje uvođenje bilo jednostavno.
ISDN linija je provučena sredinom 1998, ali je proradila tek 20. jula 1998, a tu srećnu vest sam saznao podigavši slušalicu i čuvši "tu – tu". Opet nisam znao broj telefona, ali je tu već sve bilo lakše – pozvao sam broj svog mobilnog i na ekranu video identifikaciju poziva. Eto, to nam je dao napredak tehnike – od sada ćemo uvek znati ko nas zove! Uvek?
Premotavamo vremeplov za nekih četvrt veka i stižemo na kraj februara 2022. godine. Samsung je upravo predstavio novu generaciju svojih flagship telefona, u kojoj su modeli S22, S22+ i S22 Ultra. Isporuka će početi tek sredinom marta, ali smo u PC Press-u dobili na test jedan primerak najjačeg modela S22 Ultra. Pored testiranja u Redakciji, telefon sam svakako želeo da pokažem i prijateljima iz Kluba programera. I tako sam tog 2. marta bio zvezda večeri... do neke granice. Kada sam izrazio zadovoljstvo što su me tako nestrpljivo čekali, odgovor je bio "Ma nismo čekali tebe, daj telefon pa možeš da ideš kući". Eto kako te prijatelji uvek obraduju.
Pošto su isprobane uobičajene stvari, pošto je jedan kolega rekao da je ekran stvarno vrhunski, pošto je drugi rekao da je telefon težak kao cigla, pošto su mi obrisali dva registrovana otiska prsta i dodali svoje pa sam se posle pitao šta se dešava i zašto ne mogu da "otključam" telefon, i posle raznih drugih proba i komentara, dođosmo i do pitanja da li je telefon dual SIM. Ispostavilo se da jeste (mada se kartice stavljaju "leđa na leđa", a ne onako kako je ranije bilo uobičajeno, jedna pored druge), ali se pri otvaranju fiokice pokazalo da u telefonu već postoji SIM kartica. Znači, možemo sasvim lepo da probamo kako radi 4G, kad već nemamo 5G...
Možemo da probamo, al' za malo – na kartici nema kredita, 0 dinara. Nema veze, dopunićemo sa drugog telefona, evo da dopunim ali... koji broj da dopunim? Ne znamo broj telefona pridružen kartici. Pa to je lako rešiti, samo pozoveš sa tog telefona neki drugi, kao 1998. sa ISDN-a... Ali kako pozvati sa kreditom od 0 dinara? Sirotinjo i Bogu si teška.
I tako su u trenutku prestali svi razgovori o S22 telefonu, o Windows-u, o Linux-u, o ransomware napadima, o COVID-19 vakcinama, o ratu u Ukrajini... Imali smo Problem koji treba rešavati.
Dakle, koji je broj telefona? Pa valjda to piše negde u menijima? Posle malo pretraživanja, ispostavlja se da ne piše. A još malo guglanja pokazuje da telefon zapravo (čak i kad je root-ovan) ne može da pročita broj telefona sa SIM kartice. Pored ostalog zato što taj broj telefona uopšte i ne mora da piše u čipu same kartice; u njoj može da piše samo neki ID, pa na osnovu njega se on priključuje u mrežu mobilnog operatora i onda taj operator "zna" broj; telefon ne mora ni da ga zna. Eto, zato razni programi pri registraciji pitaju koji ti je broj telefona, pa onda na taj broj šalje poruku za proveru. Postoje neke SIM kartice koje mogu da "kažu" broj telefona, ali ova nije od takvih.
Da odmah kažem da se rešenje nameće: pozoveš podršku operatora, koju možeš da zoveš i bez kredita, i pitaš "izvinite sa kog broja zovem". Jeste da zvuči glupo, ali rešilo bi problem... Samo što su sastanci Kluba u noćno vreme, kad služba podrške ne radi, a i kad bi radila, takvo rešenje ne bi bilo "viteško". Jesmo li mi nekakav Klub programera, treba sami da otkrijemo broj isključivo kuckajući po uređaju!
Bilo je tu raznih ideja. Najpre nađosmo da se može dobiti mali kredit slanjem SMS-a u kome piše SOS na broj 1717, ali to očito više ne radi. Onda smo prešli na one čudne USSD kodove tipa *nešto# posle čega se ispisuju razne poruke, pa čak i ulazi u menije. Recimo sa *131# se dobija stanje kredita... ali je to stanje 0 dinara, što smo već i znali. Onda je neko našao da postoji kod kojim, kad nemaš kredita, možeš da zatražiš od prijatelja dopunu, što bi nam rešilo problem. Nešto kao *321*broj# gde je 'broj' telefonski broj prijatelja. Ali uzalud, kada se to otkuca dobijete poruku Service not available, dakle to su ukinuli ili te večeri nije radilo.
Onda nam je palo na pamet da probamo neki instant messenger, da dodamo sebe pa onda... ali uzalud, instant messenger prvo traži da se otkuca broj telefona da bi se čovek uopšte prijavio, a ako ga prijavimo uz verifikaciju na drugom telefonu, onda on smatra da mu je to broj. Uostalom, ako mobilni telefon ne zna svoj broj, kako bi mogao instant messenger da ga zna? Glupa ideja.
Pametnije je zvučala ideja da se programom kao što je SMS Backup and Restore napravi backup postojećih SMS-ova – dobija se XML fajl u kome bi moglo da piše ko je pošiljalac a ko primalac poruke. Ali – stativa. Postoji samo jedno polje address, i onda ako je telefon slao poruku (type = 1), tu piše broj onoga kome se poruka šalje, a ako je telefon primio poruku (type = 0), u polju address je broj telefona onoga koji je poruku poslao. Dakle, u oba slučaja nedostaje upravo ono što nam je potrebno.
I tako je ponoć prošla, narod polako počeo da se razilazi, a rešenja nema na pomolu. Kako je entuzijazam opadao, tako je i želja da se postupa "viteški" slabila. Da ipak probamo da pozovemo mobilnog operatora, možda rade? I tako, pozovemo glasom i uđemo u one beskrajne menije u kojima nema živog čoveka, "pritisnite jedan ako hoćete ovo, dva ako hoćete ono"... I tamo među opcijama provere kredita kaže da postoji mogućnost da se aktivira SOS kredit od 40 ili 100 dinara. Dobro zvuči! Jedan minut i 5 dinara kasnije, na računu smo imali 40 dinara, sasvim dovoljno da "cimnemo" nekog od prisutnih i tako dobijemo toliko traženi broj. Dotle smo već i zaboravili zašto smo uopšte i tražili taj broj telefona, pa nismo ni testirali performanse 4G mreže. Ali Problem je uspešno rešen! Do sledeće prilike...