Priča počinje januara 1980. godine, kada sam na kiosku kupio Galaksiju 94. Za sve nas zaljubljenike u nauku i tehniku Galaksija je časopis za sva vremena, prozor u svet čiji je značaj teško objasniti nekome ko je rastao u eri Interneta. Svemirski letovi, astronomija, atomska energija, roboti, život na dnu okeana, pa još i SF priča... čitalo se od korica do korica. Najviše su me intrigirali tekstovi o kompjuterima, ali je tim prilozima nedostajala neka kopča sa realnošću - pisali su ih, sada to razumem, ljudi koji kompjuter u životu videli nisu. I zaista, tada su računari bili "dinosaurusi" koji su živeli u računskim centrima, a kod nas su predstavljali pravu retkost. U Matematičkoj gimnaziji (MG) smo učili da programiramo na papiru - računara nije bilo ni na vidiku.
U Galaksiji 94 stvari su počele da se menjaju: glavni urednik Galaksije Gavrilo Gaja Vučković (1923-2006) je, vraćajući se iz Londona, uspeo da prošvercuje šahovski kompjuter Chess Challenger 7 firme Fidelity Electronics. Profesor Vladimir Ajdačić je uzeo na sebe da se bavi ovim specijalizovanim računarom, nosio ga je u radio i TV emisije i redovno pisao o njemu u Galaksiji, u okviru nove rubrike "Nauka i igre". Bili su to "živi" tekstovi, zasnovani na neposrednim iskustvima i to im je davalo veliku vrednost. Samo se po sebi razume da sam sledećih meseci, čim kupim Galaksiju, najpre čitao njegov tekst. Tematika mi je bila bliska pošto sam u leto prethodne godine kupio (takođe prošvercovan) Texas Instruments 58 programabilni kalkulator. Bio je to jedini kompjuter koji je čovek tada mogao sebi da priušti - skromne memorije, sa displejom od jednog reda koji prikazuje samo cifre, ali se mogao programirati u simboličkom jeziku, pa su uz korisne matematičke i inženjerske programe na njemu nastali i programi za igre. Pošto je procesor bio daleko slabiji od Chess Challenger-ovog Z-80, vlasnici TI-58 su mogli samo da sanjaju o programu za šah, ali su neke druge igre o kojima je profesor Ajdačić povremeno pisao u svojoj rubrici (NIM, Mastermajnd...) itekako mogle da se isprogramiraju. To je već navodilo na neke ideje...
Osim tekstova o kompjuterskom šahu, profesor Ajdačić je u rubrici "Nauka i igre" postavljao i logičke zadatke, što je uvek lep izazov - kao ono kad sam tokom čitave godine slao rešenja Matematičkom listu, pa su u junu objavili moje ime i poslali mi nagradu od 100 novih dinara, prve pare koje sam u životu zaradio (Bog zna koliko je to u današnjem novcu, ali svakako nije mnogo). Galaksijini zadaci su bili previše jednostavni, dok se u 99. broju (jul 1980) nije pojavio sledeći problem: "Zbir dva prirodna broja, oba veća od 1 a manja od 21, poznat je matematičaru A, a njihov proizvod matematičaru B. A pozove B i kaže mu: 'Ne vidim način na koji možeš da saznaš zbir naša dva broja'. Posle izvesnog vremena B je odgovorio: 'Znam iznos zbira!'. A je nedugo zatim uzvratio: 'A ja sada znam proizvod!'. Koja su to dva broja?" Zadatak sam već ranije rešavao, brojevi su 4 i 13, pa sam ih napisao na listu papira, spakovao ga i poslao Redakciji Galaksije.
Dva meseca kasnije - eto mog imena u časopisu. Problem smo rešili samo Pavlimir Ugrin iz Žrnovnice (gde li je Pavlimir danas?) i ja, te sam kao nagradu dobio almanah naučne fantastike "Andromeda 3", koji mi doduše nikad nisu poslali. Ah sreće, koja je trajala 41 godinu... sve do danas. Pišući ovaj tekst, pomislim da bi nekako bilo "fer" (ne znam prema kome fer... možda prema kosmičkim silama) da vidim umem li i dalje da rešim zadatak od koga je počela moja karijera. Uostalom, danas je to mnogo lakše uraditi, ima više alata, Excel je tu, sjajna SUMIF funkcija... Bio sam spreman na loš ishod, da ne umem da rešim zadatak, ali je ispalo još mnogo gore. Računao sam i računao ali ne vredi - zadatak nema rešenja. Čak i bez mnogo razmišljanja: da su rešenje brojevi 4 i 13, matematičar B bi znao proizvod 52, a on se može dobiti na samo jedan način od brojeva između 2 i 20; dakle, B odmah zna koji su brojevi zamišljeni, pa zadatak gubi smisao.
Pošto sam deset puta proverio Excel formule, kapituliram i pogledam šta se o tome priča na Internetu. I naravno - rešenje je da nema rešenja. Naime, profesor Ajdačić je problem preuzeo iz Scientific American-a, gde je postavljen decembra 1979. godine u slavnoj rubrici Martina Gardnera (1914-2010) Mathematical Games. Ali, profesor Ajdačić očito nije čitao sledeće brojeve Scientific American-a, pošto je u martu 1980. godine Gardner u istoj rubrici objavio post scriptum, u kome se izvinio što je dao problem koji ne može da se reši. Naime, saradnik mu je predložio taj zadatak, ali su brojevi bili između 2 i 100. Gardneru je to izgledalo prekomplikovano, pa je smanjio opseg na [2-20]... i time upropastio problem.
Kurioziteta radi, pomenuću da je mnogo kasnije Lee Sallows objavio rad u časopisu The Mathematical Intelligencer u kome pokazuje da se, nategnutim tumačenjem rečenica koje su matematičari izgovorili, problem možda može rešiti (ali samo ako se čitaju originalne rečenice na engleskom; prevod na srpski iz Galaksije ne ostavlja mesto za takva tumačenja) - brojevi su tada 2 i 6. To rešenje je nekoliko puta revidirano, Sallows na sajtu ima i modifikovanu varijantu iz 2012, pa se čak i ove godine diskutuje o "nemogućem problemu dva matematičara".
U čemu je bila stvar te davne 1980. godine i zašto sam napisao 4 i 13 i poslao to rešenje Galaksiji? Pa, rešavali smo taj zadatak u školi, tokom pripreme za takmičenja, ali je tada korektno bilo napisano da su brojevi od 2 do 100. Tada sam ga rešio i zapamtio rezultat: 4 i 13. Kada je izašla Galaksija, očito nisam pažljivo čitao zadatak i nisam primetio razliku, pa sam bio ubeđen da znam rešenje... i poslao ga. I dobio nagradu koju očito nisam zaslužio. Možda mi zato nije ni stigla.
Sa druge strane, da sam pažljivo pročitao zadatak, probao bih da ga rešim i ne bih uspeo, pa ne bih imao šta da pošaljem. I tako ne bih stupio u kontakt sa Galaksijom, ne bih u januaru 1981. objavio tekst o džepnim računarima, možda ne bih uopšte ni pisao o kompjuterima, neko drugi bi napisao ekvivalent Računara u vašoj kući i stvari bi išle svojim tokom. Ko zna šta bih danas radio, verovatno ne bih pisao ni ovaj tekst i na stranicama koje čitate bi se našla neka druga priča drugog autora. Prava SF tema, kao iz filma Sliding Doors. No, bilo je što je bilo - sada znam da sam karijeru izgradio na nepažnji i grešci. Čudan osećaj.
Oduševljen nagradom i time što su svi u školi videli moje ime u Galaksiji, rešio sam i zadatke iz sledećeg broja časopisa, i u prilogu napisao opširnije pismo u kome sam kao temu predložio igre za programabilne kalkulatore. Ukratko sam opisao svog mezimca, TI-58, i njegovog "većeg brata", TI-59. Samo nekoliko dana kasnije stiže mi telegram (znate li uopšte šta je telegram?) u kome je pisalo "Javite se na telefon taj-i-taj radi saradnje u Galaksiji", uz potpis Vladimira Ajdačića. Bio sam više zabezeknut nego počastvovan, a nekako nisam znao ni da li ja uopšte želim da sarađujem u Galaksiji. Mislim, tamo su sve neki profesori, doktori, akademici, ja tek završio treći razred MG. Ne pripadam tamo.
I tako sam, što mi je bio i ostao ružan običaj, rešio da se ne javljam dok dobro ne razmislim o svemu tome, i da je na tome ostalo, verovatno bih razmišljao do danas. Ali nedelju dana kasnije stiže još jedan telegram sličnog sadržaja, i šta ću - podignem slušalicu i pozovem. Profesor Ajdačić mi je predložio da dođem kod njega i pokažem mu programabilni kalkulator. Stanovao je u nekom potkrovlju u ulici Cara Uroša i bilo je zadovoljstvo razgovarati sa njim. Uvalio mi je da ubuduće pregledam sva rešenja nagradnih zadataka koja čitaoci šalju, i rekao da bih mogao da napišem tekst o programabilnim kalkulatorima, s tim što je zahtevao da se ne koriste te strane i rogobatne reči, nego da ih zovem "džepni računari sa mogućnošću programiranja".
Nije da i pre toga nisam ponešto napisao - u osnovnoj školi je to bio tekst o totalnoj refleksiji i fatamorgani, koji je objavio "Mladi fizičar", a osim toga sam već mesecima pisao pisma i kraće članke na engleskom i slao stranim časopisima koji se bave TI kalkulatorima. Doduše ni jedan od njih još nije bio objavljen, ali je samo čitanje tih časopisa učinilo da znam podosta o TI-59 i HP-41C, tadašnjim zvezdama na nebu programabilnih kalkulatora (pardon, džepnih računara sa mogućnošću programiranja). I tako sam počeo da pišem tekst, na pisaćoj mašini Olympia. Otkucam jednu verziju, sa proredom, pa po njoj pišem, brišem i uzdišem, onda prekucam, i tako u krug. Čak sam i roditeljima dao da čitaju i stavljaju primedbe. I najzad, posle možda mesec dana rada, otkucam finalnu verziju koristeći indigo (zna li neko šta je indigo?) kako bi i meni ostala kopija i odnesem je profesoru Ajdačiću.
Prošlo je par meseci i onda, u novogodišnjoj Galaksiji - moj tekst. Ura! Čitao sam ga barem deset puta, svaki put se čudeći početku: "Svako vreme ima svoje igre i igračke - olovne vojnike, obruče, trotinete ili, o čuda, džepne računare". Kakve sad olovne vojnike, pobogu? Godine 1981. neko mojih godina bi pomenuo olovne vojnike i obruče taman koliko bi danas neki pripadnik generacije Z pomenuo telegram i indigo. Profesor Ajdačić je očito rešio da malo "raspeva" početak teksta, vraćajući se u svoje detinjstvo.
Ali dobro... kako mi je otac tom prilikom pametno rekao, treba se na vreme navići da ti urednici "kasape" tekstove. Ostatak je bio verno prenesen i bio sam baš zadovoljan. Svi u školi su ga videli, naravno niko ga nije pohvalio, ali pohvalu nisam ni očekivao, ipak je to MG. Na talasu oduševljenja, napisao sam i tekst o igri Mastermajnd na džepnom računaru, koji je objavljen dva meseca kasnije, u Galaksiji 107, opet uz malo poezije na početku, koja nije izašla iz moje pisaće mašine. Što je još lepše, istog meseca je američki TI PPC Notes, najjači časopis koji se bavi TI-59 kalkulatorom, objavio moj tekst o generisanju savršenih brojeva (6, 28, 496... brojevi koji su jednaki zbiru svih svojih delilaca, recimo 6 = 1+2+3) kao i prateći program koji sam smatrao svojim čudesno optimizovanim remek delom. Polako sam postajao, kako Amerikanci govore na raznim kursevima kreativnog pisanja, published author i izgledalo je da mi taj posao dobro ide.
Posle dva objavljena teksta, profesor Ajdačić je rekao da će me odvesti u Redakciju Galaksije, upoznati me sa urednicima, pa da se dalje sa njima dogovaram o tekstovima. Bio sam oduševljen, zamišljajući da ću najzad stupiti na to glamurozno mesto gde nastaje veličanstvena Galaksija. No stvari retko ispadnu onako kako ih tinejdžerski mozgovi zamišljaju. Prvo je profesor Ajdačić došao po mene u nekom prastarom Spačeku koga je valjda samo farba držala na okupu. Hm, možda nauka i pisanje o njoj i nisu tako unosan posao. Onda se zaustavio ispod Gazele, u nekom groznom blatu, valjda zato što je tu parkiranje besplatno (samim tim što nije dozvoljeno). Pa smo onda morali da pretrčavamo autoput da bismo stigli do zgrade BIGZ-a, džinovske, ružne i prljave betonjerke.
Ušli smo u zgradu na glavna vrata... al' zamalo. Portir je tražio ličnu kartu, koju ja nisam imao jer još nisam stigao do 18. rođendana. Srećom, profesor Ajdačić je rekao da poznaje portira na "malim vratima", koja se nalaze pedesetak metara dalje. To je neka vrsta uskog, podrumskog ulaza, al' sam pored tamošnjeg kerbera uspešno prošao. Onda se ide do trećeg sprata nekim vrljavim liftom koji pucketa i škrguće, pa se treba provlačiti kroz beskrajne prašnjave hodnike zakrčene paletama papira, dok se ne stigne do Smaragdnog grada zemlje Oz - Redakcije Galaksije.
Doduše ni Smaragdni grad nije bio nešto naročito - dugačak i nešto širi hodnik uz čije su zidove naslagani časopisi, i stakleni "kavezi" u kojima, za pretrpanim stolovima, sede urednici. Okruženje nije bilo naročito, ali su ljudi bili super! U prvoj "kancelariji" sedeo je Gavrilo Vučković, tvorac i spiritus movens Galaksije, a u sledećoj Jovan Regasek i Esad Jakupović, koji su uređivali deo časopisa koji se bavio tehnikom, astronomijom i astronautikom. Upravo taj boks je bio moje odredište tokom sledećih godina, a teme sam dogovarao sa Jovom, koji je bio moj urednik. Povremeno bi me i Gaja pozvao u svoju sobu, ljubazno porazgovarao sa mnom, ponešto predložio ili (vrlo retko) zamerio, uglavnom na temu (ne)opravdano korišćenih stranih reči. I to je bilo ono najlepše u Galaksiji - kao klinac koji dolazi iz gimnazije imao sam status stalnog saradnika, ravnopravno sa svim profesorima i akademicima koji su pisali za ovaj časopis. Od mene se "samo" očekivalo da napišem dobar tekst.
A to nije uvek bilo lako. Za majski broj sam napisao tekst o kućnim računarima, za koji mi je Jova rekao da nije dobar i da "baš i ne vladam tom materijom", ali ga je ipak objavio. Pomišljao sam da taj komentar znači da sam napisao što sam umeo da napišem i da se moja avantura u Galaksiji približava kraju. Da je stvarno bilo tako, vratili bismo se na onaj Sliding Doors scenario i opet bi na ovim stranicama pisalo nešto sasvim drugo. Ali su se u paraleli desile dve zanimljive stvari koje su mi "kupile kartu" za nastavak saradnje.
Te 1981. godine u svetu je vladala pomama za Rubikovom kockom, 3D igračkom za
koju su verovatno čuli čak i današnji milenijalci. Galaksija je nekoliko puta
pisala o ovom čudu, nazivajući ga (iz razloga koje nikad nisam uspeo da shvatim)
Mađarska kocka, pošto je konstruktor Ernő Rubik - Mađar. Nije bilo baš
lako nabaviti Kocku (i to se, verovali ili ne, moralo švercovati) a još je teže
bilo rešiti je, ali sam se sa oba problema uspešno izborio. Čak sam napisao i
neki FORTRAN program za veliki PDP 11/30 računar koji je tražio formule koje se
mogu zgodno primeniti kod slaganja kocke; sećam se da je program našao verovatno
najkorisniju formulu svih vremena, komutator (PDP'D')
Niko od njih nije znao da složi Kocku, pa su me sasvim prirodno pitali kako to radim. Iz torbe sam izvadio uputstvo za slaganje koje sam pre nekog vremena napisao, otkucao na pisaćoj mašini i onda umnožavao fotokopiranjem i delio drugarima u školi. Jova mi je tražio da "istog momenta" pretočim to uputstvo u tekst za Galaksiju, koji je objavljen u junu 1981. godine. Nije baš sjajno ispao - BIGZ-ovi slovoslagači su uspeli da masovno izgreše u formulama, tako da čisto sumnjam da je na osnovu tog "recepta" iko složio Kocku. Ali je zato algoritam privukao pažnju mnogih, pa i profesora Ajdačića koji me je zvao i žešće izgrdio što o tome pišem. On je, naime, mislio da će se u Jugoslaviji proizvoditi klon Rubikove kocke na osnovu drugačijeg tehničkog rešenja nekog od naših pronalazača, a da će ljudi koji znaju kako se Kocka slaže biti potpuno nezainteresovani da je kupe. Naravno, od te proizvodnje posle nije bilo ništa, kao što sam u tom teškom razgovoru i "prorekao" ("Proizvodnja u Jugoslaviji? Pa to je kontradikcija pojmova"), ali mi se profesor Ajdačić od tada godinama nije javljao. Nastavio sam da pišem o Rubikovoj kocki u Galaksiji, uz stalne "ratove" sa slovoslagačima i korektorkama, i najzad je 1982. godine objavljeno specijalno izdanje Mađarska kocka koje sam napisao. Bilo je štampano u boji, na dobrom papiru (prava retkost u to vreme), skoro bez tipfelera. Prodavalo se odlično, što mi je donelo status autora koji piše nešto za šta se ljudi mnogo interesuju.
Druga, na duži rok korisnija stvar je što sam u prvim tekstovima o džepnim računarima pozvao ljude koji ih imaju da se jave i šalju svoje programe. Nisam mnogo očekivao od tog poziva - živeo sam u čudnom uverenju da računari nikoga ne interesuju osim šačice geek-ova (nisam tada znao za tu reč) iz Matematičke gimnazije i sa par "okolnih" fakulteta, koji nikad neće imati pravi život niti naći devojku. Ispostavilo se da takvih (ne)srećnika ima na sve strane, pa su pisma počela da stižu iz raznih krajeva bivše nam domovine, naročito iz Slovenije. Stiglo je i mnoštvo pitanja, ideja i, što je najvažnije, programa.
I tako sam predložio da, po ugledu na neke strane klubove, osnujemo Galaksijin klub korisnika džepnih računara. Na potpuno amaterskim osnovama - svako ko nam pošalje program dobiće besplatno dva programa drugih korisnika, a oni koji ne umeju da programiraju, mogu da kupe bilo koji program, plaćajući samo troškove fotokopiranja i poštarine. Formiranje te biblioteke programa, u kojoj se najzad skupilo 337 naslova (od toga 260 domaćih), predstavljalo je gigantski posao, koji je kompletno pao na mene. Sređivao sam programe, pisao uputstva, čak i čitave knjižice od po pedesetak strana u kojima su opisivane neke zanimljive tehnike kao što je sintetičko programiranje na HP-41C. Pa onda seckao i lepio listinge, sve to fotokopirao, nosio u Redakciju, "ratovao" sa BIGZ-ovim razdrndanim kopir aparatom i sekretaricom Zorkom koju je mrzelo da "za džabe" pakuje i šalje pisma. Poput pomenute Zorke, nisam za sav taj posao dobio ni dinara, ali sam naučio da puno i lako pišem, a i gradio sam tržište ljudi zainteresovanih za kompjutere - u zlatnim danima smo svakog meseca slali i po 600 programa. Bilo je to tržište na koje ćemo se u budućnosti itekako osloniti.
Kada sam jednog dana, šetajući Knez Mihailovom, čuo neke nepoznate ljude kako pričaju o kompjuterima, učinilo mi se da će od svega toga što radim možda nešto i biti.
I bilo je.
Moje prve tekstove objavljene u časopisu Galaksija možete da pročitate na dejanristanovic.com/refer/. Neke od tekstova o Chess Challenger 7 možete preuzeti sa ristanovic.com/challenger.zip. Mnogi brojevi časopisa Galaksija su skenirani i mogu se pogledati na pc.sux.org/indexGal.html; nažalost, tu nema brojeva iz perioda o kome se govori u ovom tekstu. Komentare "nemogućeg problema dva matematičara" koje je objavio Lee Sallows, kao i detaljnu genezu ovog zadatka, potražite na leesallows.com, u sekciji The Impossible Problem.