Mojoj Insigniji je bila potrebna opravka, zamena zadnjih levih vrata i nekog dela u okolini obližnjeg točka. Potrajalo je više nego što bi čovek želeo, jer otkada je Francuska PSA Grupa kupila Opel, sistem distribucije rezervnih delova se raspao i sada se na svaki deo čeka po više nedelja. No najzad je i to nekako prošlo, sve je bilo u redu sa kolima, ali je ostalo da se zameni neki modul za nivelaciju farova bez koga se živelo sasvim lepo. Najzad su mi javili da je i taj deo stigao pa sam se uputio u servis.
Intervenciju su zakazali za sredu u zoru, tj. u 12 časova. Ustanem u 10:50, pogledam za koliko Google Maps predviđa da ću stići do servisa, kaže 40 minuta. Super, taman da jednom pođem malo ranije i da sigurno stignem na vreme.
Oko 11:05 vezujem pertle kad puf, nestade struje. Što je velika nevolja. Hajde nekako što treba peške da silazim četiri sprata (ja sam na drugom spratu, a kola su u drugom podrumu), ali kako ću otvoriti automatska vrata na mojoj garaži, kako ću onda otvoriti vrata na velikoj garaži... Meni je usud namenio da uvek i svuda kasnim. Srećom, ipak izađem iz stana i vidim neku gungulu u hodniku. Šta se dešava... Menjaju brojila, stavljaju digitalna. Dakle, struje ima u zgradi, samo je nema na mom spratu (posle sam gledao u sistemskom dnevniku UPS uređaja, nije bilo struje sve skupa 10 minuta). Savršeno. Siđem do kola i odlučim da budem pametan, pa da pre polaska kažem navigaciji kuda idem, kako posle u vožnji ne bih morao da klikćem po ekranu. To je, ispostaviće se, bila ozbiljna greška.
Zvanični i ovlašćeni Opel servis je na kraju sveta, negde ćete pročitati da je adresa Ibarski put BB, ali je ispravna adresa Ibarski put 101. To je otprilike preko puta groblja Orlovača. Do servisa ne vodi registrovani put, nego neka kozja staza koju Google Maps ne poznaje kao ni, o ironije, navigacija ugrađena u Opel vozila. Google Maps kaže "dođi na magistrali do tog mesta, pa odatle tačkasti put vodi do servisa", dakle idi peške, uprti kola na leđa, prenesi ih preko magistrale i preko poljane.
Srećom, HERE WeGo program ima upisanu tu kozju stazu, pa kada dolaziš iz Beograda kaže da produžiš dalje, da ideš po jednom vijaduktu na kome nema ni jednog putokaza (e da bi se otežao posao eventualnom okupatoru) nego voziš u krug, vodi te GPS tako da se samo nadaš da nećeš osvanuti sutra u novinama kako si poginuo vozeći suprotnim smerom na auto putu. Najzad izađeš sa druge strane Ibarskog puta, onda se malo vraćaš, nađeš kozju stazu koja vodi do servisa, i stigneš tamo.
Pošto sam kroz to iskušenje prošao pre desetak dana kada sam išao po kola, nisam se previše brinuo. Dakle HERE WeGo, Ibarski put 101 i...
Evo prilike da naučite nešto što svakako niste znali, baš kao ni ja. Postoji adresa Ibarski put 101 u Beogradu, a postoji i adresa Ibarski put 101 u Meljaku, šta god da je Meljak. Srećna je jedino okolnost da te dve istoimene adrese i nisu tako daleko jedna od druge, možda 15 kilometara. I tako je moja ruka, vođena večitim Marfijevim zakonima, u polumraku garaže kliknula na pogrešan Ibarski put 101.
Usput mi je bilo malo neobično, ne vodi me autoputom i obilaznicom, nego pored Sajma pa na Ibarsku magistralu ali ko zna, možda je na obilaznici gužva, valjda HERE WeGo bolje zna. Utešno je što sve vreme piše da stižem oko 11.50. Bilo mi čudno i kad nisam izašao pored putokaza za Orlovaču, i kad ne videh vijadukt, ali stalno mi piše na ekranu da stižem na Ibarski put 101 u 11.50, a ja tvrdoglavo verujem. I najzad, Your destination is on the left, a tamo neka samoposluga, nema ništa slično servisu. Pitam prolaznike (kako je rekao naš veliki geograf Jovan Cvijić, "GPS čitaj a seljaka pitaj") ali niko nije čuo za nekakav servis u okolini.
Najzad stanem ukraj puta i uzmem da pažljivije gledam mapu, shvatim tu dualnost imena, kao što beše ostrvo Tabor / Marija Terezija u "Deci kapetana Granta". Zadam novu destinaciju, odvede me HERE WeGo do pravog Ibarskog puta 101, zakasnim svega 14 minuta. Usud je da moram zakasniti koliko god rano da pođem.
U servisu nije bilo mnogo doživljaja, zamenili su modul, stavili letnje gume, a onda sam pokrenuo pitanje otključavanja zamenjenih zadnjih vrata. Naime, uz razne cyber dodatke, Insignia omogućava otvaranja vrata bez vađenja ključa iz džepa, tako što pritisnem dugmence na kvaki i kola se otključaju. Takvo dugmence postoji na svakim vratima, ali posle servisa otključavanje dugmencetom na zadnjim vratima nije radilo. Pošto su sva setovanja izgubljena tokom opravki, mislio sam da se to (može li se automobil otključavati tasterom na zadnjim vratima) aktivira negde u podešavanjima. Tri puta sam prošao kroz sve stavke (inače prilično glupo organizovanih) menija, potrošio ne znam koliko benzina, zasmrdeo garažu i... nisam ništa našao. Čak sam od očajanja listao uputstvo i guglao na Internetu. Ništa.
A onda sam jedne večeri legao da spavam, razmišljajući o tom problemu, i shvatio da pogrešno postavljam stvari: možda nije stvar u tome da ne radi dugmence na zadnjim vratima, nego ne radi dugmence na vratima koja su oni zamenili. Nije me mrzelo da usred noći siđem u garažu i probam radi li dugmence na drugim zadnjim vratima i, naravno, ono radi. Dakle nije problem u podešavanjima i menijima, nego oni pri sklapanju vrata nešto nisu dobro povezali.
Objasnim ja serviseru taj moj epohalni zaključak, i on prvo krene da me ubeđuje da se kola ne mogu otključavati dugmencetom na zadnjim vratima. A zašto onda zadnja vrata na kvaki imaju dugmence? Pa... eto, zbog estetike, zato što su to standardne brave. Dobro, a kako onda sa onih drugih vrata, koja nisu zamenjena, mogu da se otključaju kola? Na to već nije imao odgovor, ali problem nismo rešili – majstor za elektroniku je na odmoru, pozvaće me kad se vrati. Ako me ne bude mrzelo da zbog toga još jednom tražim Ibarski put 101.
Posle ovih doživljaja, vratim se u stan na zasluženi odmor, da gledam drugu sezonu House of the Dragon. Taman počnem da se udubljujem u probleme dinastije Targaryen, kad neko zvoni na vrata. Stariji čovek pomalo neobičnog izgleda...
– Dobro veče!
– Ja sam ... pa reče neko ime ... Zamenjujem gospodina ... koji je predsednik stambene zajednice, ali je na odmoru.
– Aha, izvolite.
– U lokalu u prizemlju, po vertikali gde je vaša kuhinja, kaplje voda.
– Pa šta sad treba?
– Negde na vertikali je naprsla cev, mora da se popravlja.
Uđemo u kuhinju, nigde ni kapi vode.
– Eto, nije kod mene.
– Možda i jeste, to se samo sliva niz cev sa nekog višeg sprata, mora kod vas da se razbije zid da se vidi da li je tu pukotina.
Tu sam ja već užasnut.
– Kakvo razbijanje zida, šta pričate, pa nema nikakve vode.
– Ne, ne, mora, evo na prvom spratu smo već razbili zid, tamo nema pukotine, ali vlažna je cev koja dolazi odozgo, sad je vaš sprat na redu.
– Ne pada mi na pamet da razbijam zid ako se ne zna da kod mene curi!
– Mora redom da se ide, dok se ne nađe.
– I šta, ako je rupa na osmom spratu onda ćete razbiti svih osam spratova?
– Pa mora.
– Kako mora, razbijte prvo na petom spratu. Pa ako je tu suvo, onda razbijte na trećem. A ako je na petom mokro, razbijte na sedmom. Tako ćete u najgorem slučaju razbiti tri sprata, a ovako u najgorem slučaju razbijate svih osam.
– Ne razumem šta pričate.
Da sad ne prepričavam čitav dijalog, morao sam da mu crtam, objašnjavam, i posle jedno deset minuta je najzad shvatio.
– Kako Vam je samo to palo na pamet?
– Pa eto, to se u mom poslu zove binarno pretraživanje.
– Šta, vi ste vodoinstalater, pa što ne kažete odmah?
– Nisam, ja sam programer.
– Pa kakve to onda ima veze?
– Pa eto, da se ne gađam nekim velikim rečima, postoji izvesna izomorfnost između te dve pojave.
– Dobro, sad ću da vidim sa majstorom.
– Čekajte, a zašto uopšte igde da razbijate? Zar nema neko ko može detektorom da nađe gde je puklo?
– Kako to može, pa rupa je u zidu...
– Mora da može, ako neko ima aparat...
– Ne može to, nema takvog aparata.
– Čekajte da vidim...
I tu na običnu Google pretragu, za par minuta, nađem nekoliko servisa koji to rade.
– Pa kako ovaj majstor ne zna za to?
– Koliko godina ima taj majstor?
– Pa tako, kao ja, sedamdesetak.
– Eto, u njegovo vreme nije moglo, sada može...
I tako ode čovek da istražuje dalje, ni zahvalio mi se nije... A ja ostanem da se pitam da li će mi karma dodeliti da je pukotina na cevi ipak kod mene.
Post Scriptum Nedelju dana kasnije sam (što bi novinari rekli) iz nezvaničnih ali pouzdanih izvora čuo da je "rascvetala" cev pronađena na sedmom spratu, pošto je prethodno "porušen" peti. Tako da... programiranje, braćo moja, programiranje, a ne zvona i praporci (i štemajzi)!