Alijansa firmi IBM, Apple i Motorola formirana je u oktobru 1991 godine u cilju uspostavljanja novih odnosa na kompjuterskom tržištu i izrade personalnih računara za sledeći vek. Ma kako ovaj plan ambiciozno zvučao, takav trio i ne bi smeo da se zadovoljava nečim manjim: IBM ima neverovatan potencijal istraživača i stručnjaka iz svih oblasti, pa i stručnjaka za dizajniranje čipova, Motorola takođe ima veliko iskustvo u proizvodnji čipova a vredi pomenuti i njihovu nedavno dovršenu MOS11 fabriku u Austin-u (Texas) u koju je uloženo pola milijarde dolara, dok je Apple "priložio" svoje veliko iskustvo u dizajniranju personalnih računara, operativnih sistema i programa za njih, kao i svoj Taligent's Pink, novi objektno orijentisani operativni sistem koji se, verovatno, neće pojaviti na tržištu pre 1995. godine. Prvi od rezultata te alijanse je PowerPC procesor (odnosno familija procesora) koji ćemo detaljno predstaviti.
PowerPC porodica je, zapravo, "srce" budućih personalnih računara koji će, kažu njihovi tvorci, zameniti "umorne" sisteme zasnovane na Intel-ovim mikroprocesorima iz porodice 80x86. Radi se o RISC procesorima koji pretenduju na izuzetnu brzinu uz koju bi došla u obzir i emulacija drugih sistema uz performanse koje su uporedive sa originalnima ili ih čak prevazilaze - zapravo, u idealnom slučaju će na PowerPC sistemima raditi veći deo programa koji su napisani za sve ostale personalne računare. Biće omogućena čak i "saradnja" tih programa da bi, na primer, u jednom prozoru radio neki Windows tekst procesor, u drugom grafički paket za Macintosh a u trećem neki Unix kompatibilan komunikacioni program. Autori softvera bi konačno bili oslobođeni truda oko prenošenja programa na razne platforme - sav postojeći softver radio bi na PowerPC računarima bez ikakvih izmena, a ubuduće bi se pisale i aplikacije koje su neposredno prilagođene novom okruženju. Sve to, reći će skeptici, zvuči suviše lepo da bi bilo istinito, pa je prvi predstavnik PowerPC porodice očekivan sa velikim interesovanjem.
PowerPC porodicu činiće čipovi MPC601 (već u prodaji), MPC603 (pojaviće se u prodaji sredinom 1994. godine), MPC604 (takođe sredinom 1994) i MPC620 (kraj 1994. ili 1995. godina). MPC601 je 32-bitni procesor sa 32-bitnom adresnom magistralom i 64-bitnom magistralom za podatke koji komunicira sa periferijom preko 88110 magistrale. MPC603 je dosta sličan MPC601 ali je posebno prilagođen notebook računarima - troši znatno manje energije i obezbeđuje internu logiku za odlazak u "hibernaciju" u slučaju zastoja u radu. MPC604 treba da obozbedi viši stepen paralelizma u radu, šire komunikacione cevi (pipeline), bolju predikciju skokova... ukratko, bolje performanse. MPC620 će, najzad, ponuditi i 64-bitnu adresnu magistralu, dalje unapređenje performansi i prelazak na novi sistemski bus; namenjen je radnim stanicama izuzetnih performanski i serverima.
Treba odmah reći da su najavljene specifikacije mikroprocesora MPC601 dosledno ostvarene: prava 32-bitna implementacija PowerPC arhitekture impresivna je po svemu osim, možda, po spoljnom izgledu: MPC601 je "kockica" površine svega 11 kvadratnih milimetara u koju je smešteno 2.8 miliona tranzistora (setimo se da je Intel smestio 3.1 milion Pentium-ovih tranzistora na 16.6 * 17.6 milimetara). Radeći na 3.6 V (nivoi su kompatibilni sa 5 voltnom logikom), MPC601 disipira 6.5 W (50 MHz) ili 9 W (66 MHz); postojeći Pentium radi na 5 V i, na frekvenciji od 66 MHz, disipira 13-16 W. Manja disipacija snage znači i manje pregrevanja što znači da procesorski ventilatori, već uobičajeni na Pentium sistemima, možda neće biti neophodni kod PowerPC računara. Ipak, smatra se da će ih mnogi proizvođači ugrađivati jer se isplati uložiti nekoliko dodatnih dolara u zaštitu čipa koji košta $500, čak i ako ta zaštita po specifikacijama nije neophodna.
Čitava PowerPC porodica zasniva se, zapravo, na postojećoj IBM-ovoj tehnologiji koja je dobila ime POWER što je lepo izabrana skraćenica od Performance Optimized With Enhanced RISC; svi postojeći POWER programi (kojih, na žalost, nema previše) radiće i na PowerPC računarima pa je Fil Hester (Phil Hester), podpredsednik jedne od elitnih IBM-ovih grupa koja se bavi tehnologijama budućih radnih stanica, rekao da MPC601 zapravo "vozilo" kojim se ide od POWER-a do PowerPC-ja.
POWER arhitektura, kao i svi drugi RISC-ovi, koristi instrukcije fiksne dužine ubrzavajući tako dekodiranje naredbi. Ovakva 64-bitna arhitektura je već primenjena kod nekih IBM-ovih RISC radnih stanica - korišćenjem najboljih svojstava superskalarnog izvršavanja instrukcija (mogućnost hardvera da niz sekvencijalnih instrukcija "razdeli" na izvršavanje raznim jedinicama tako da rezultat i dalje bude isti, a da se posao obavi višestruko brže) garantuje izuzetne performanse.
Svaka od jedinica za izvršavanje instrukcija je zapravo deo procesora koji je specijalno prilagođen jednoj funkciji (npr. izvršavanje aritmetičkih instrukcija sa brojevima u pokretnom zarezu) i funkcioniše nezavistno od ostatka procesora. MPC601 ima tri jedinice za izvršavanje instrukcija što znači da istovremeno može da izvrši čak tri naredbe. Pentium, kao što znaju čitaoci našeg opširnog prikaza iz letnjih "Računara", istovremeno izvršava "samo" dve instrukcije.
MPC601 može da adresira 4 gigabajta fizičke memorije, magistrala za podatke je 64-bitna (zasnovana je na mehanizmu koji je koristio Motorolin RISC procesor 88110 i obezbeđuje brz protok podataka i određeni vid multiprocesoranja, iako za sada čitav projekat nije usmeren na tu stranu) dok širine internih magistrala podataka (u samom procesoru) variraju između 32 i 256 bita. Integrisana jedinica za upravljanje memorijom (MMU odnosno memory management unit) podržava 52-bitne virtualne adrese tj. fantastična 4 terabajta virtuelne memorije. MMU se brine i o zaštiti zona memorije, radu sa stranicama i drugim sličnim pitanjima.
Osnovni format podataka su racionalni brojevi u dvostrukoj tačnosti - PowerPC ih podržava bez potrebe da se dodaje bilo kakav aritmetički koprocesor. Racionalni brojevi su 120-bitni, što je za ljubitelje numerike solidan dobitak u odnosu na Intel-ovu 80-bitnu tačnost. Može, naravno, da se radi i sa celim brojevima različitih dužina, ali tu nema posebnih noviteta u odnosu na ostale 32-bitne mikroprocesore.
Za sada na tržištu nema računara u koje bi MPC601 bio zaista ugrađen - sve se svodi na razne razvojne i test ploče, a IBM povremeno pominje RS/6000 radnu stanicu koju će najverovatnije predstaviti pre kraja ove godine. Osim prvog PowerPC računara, IBM u svojim pogonima proizvodi i prve PowerPC procesore, ali se očekuje da Motorola preuzme proizvodnju sledećih čipova iz ove porodice, trudeći se da velikim serijama postigne prihvatljive cene koje će, možda, obezbediti ono što nije uspelo ni jednom RISC procesoru u istoriji - da postane osnova široko rasprostranjenog personalnog računara.
Čekajući da počne sa proizvodnjom čipova u MOS11 fabrici, Motorola se trenutno angažuje na "olakšavanju života" proizvođačima koji bi želeli da grade računare zasnovane na PowerPC-ju. Publikovana je vrlo detaljna dokumentacija o komunikaciji procesora sa memorijom i periferijom, sa konkretnim dizajnima EISA, ISA, PCI i VME sistema. Zainteresovanima se stavljaju na raspolaganje i izuzetno kvalifikovani konsultanti čije troškove dobrim delom "pokriva" sama Motorola, sve u cilju da prvi PowerPC sistemi budu što pouzdaniji i jeftiniji.
Pominjanje budućih nižih cena ne znači da je postojeći predstavnik PowerPC porodice naročito skup čip - verzija na 66 MHz košta oko 450 dolara što je gotovo dvostruko manje od odgovarajućeg Pentium-a. No, tek treba "pobediti" već prilično ukorenjeni stav da su RISC procesori (pre)skupi, pre svega zbog visokih troškova njihovog razvoja i manjih serija u kojima se proizvode. Ideja je da MPC601 u startu bude jeftiniji od 80486DX, pa makar se na samoj proizvodnji čipova gubilo, u nadi da će taj gubitak biti nadoknađen zaradom na kompletnim sistemima i softveru za njih.
Odavno je poznato da je hardver tek polovina računara, i to po mnogima ona "manja polovina" - ne vredi mnogo ni dobar mikroprocesor, ni obilje memorije, ni brza periferija, ni bilo kakvi čipovi i magistrale ako nema softvera, i to kako programa opšte namene tako i aplikacija prilagođenih specijalnim potrebama i sitnih alatki koje dopunjavaju sam operativni sistem. Sticajem okolnosti, PowerPC dolazi na tržište na kome (ako se izuzme nešto malo POWER programa) nema softvera za njega - čak ni njegov osnovni operativni sistem neće predstavljati neko posebno čudo, jer će ponuditi tek takozvani cooperative multitasking; potpuna zaštita sistema, zvana preemptive multitasking, i dalje je u razvoju.
Nedostatak originalnog softvera naveo je PowerPC tim da "ukrade" postojeće softverske baze drugih računara tj. da nekako natera PowerPC da emulira druge procesore i operativne sisteme i tako, bar za prvo vreme, obezbedi obavljanje poslova zbog kojih se personalni računar danas i kupuje. Ako bi brzina RISC procesora učinila da emulacija ne bude sporija od originala i ukoliko bi se pokazalo da svi (ili bar dobar deo) programi pouzdano funkcionišu, nestao bi jedan od važnih razloga koji odvlači korisnike od svake nove tehnologije.
Emulacija jednog procesora na nekom drugom pokušana je (i ostvarena) više puta, ali to ni u kom slučaju nije jednostavna operacija. Onaj ko nije pisao simulator nekog procesora retko će pogoditi u čemu su glavni problemi - nije teško imitirati izvršavanje "tuđih" instrukcija, pa ma koliko one složene bile. No, kada se radi o "sitnicama" kao što su flegovi, pojavljuju se jako ozbiljni problemi. Svaka porodica mikroprocesora, naime, neguje neke svoje konvencije o flegovima pa za ispravno postavljanje nekog indikatora često treba potrošiti 5, 6 ili više instrukcija drugog procesora. Kada se radi o flegovima koji se u praksi zaista i koriste, imitacija i nije toliko problematična, ali razni half carry i slični "levi" flegovi predstavljaju pravu noćnu moru za programera. Nije stvar u tome što je njihovo stanje teško odrediti, nego što to određivanje troši nekoliko instrukcija koje u najvećem broju slučajeva predstavljaju "mrtav kod" jer se postavljeni fleg u programu neće koristiti (half carry se, na primer, podešava posle svake aritmetičke instrukcije, a koristi ga jedva nekoliko specifičnih naredbi koje su retki gosti finalnih programa). Tako simulirani procesor postaje previše spor, pa se događa da na 32-bitnom računaru simuliramo osmobitni i dobijemo programe koji se izvršavaju 2-3 puta sporije nego na "antičkom" originalu.
Programeri će nalaziti razne načine da ublaže ovaj problem (recimo, flegovi se ne formiraju, već se pamte informacije koje su potrebne da bi se fleg postavio, ako to bude potrebno tj. ako on bude referenciran) ali nema ničeg boljeg od rešenja ugrađenog u sam mikroprocesor. Kao, na primer, u PowerPC-ju: operatori za rad sa bitovima omogućavaju izuzetno brzo dekodiranje instrukcija za "strane" procesore, najrazličitije konfiguracije flegova mogu da se postave gotovo automatski a mogućnost pristupa "neuravnatim" strukturama podataka (strukture koje ne počinju od adresa deljivih sa 2 ili sa 4) olakšava emulaciju ranijih Intel-ovih mikroprocesora.
Fleksibilnost se, prirodno, ispoljava i kod struktura podataka pa su tako, kao potpuno ravnopravni, podržani big-endian i little-endian formati (signifikantniji bajtovi mogu se rasprostirati kako prema višim tako i prema nižim adresama). Default format je ipak big-endian, što se i može očekivati kod procesora u čijem razvoju učestvuje i Motorola.
"Kameleonski" mikroprocesor bi trebalo da omogući portiranje čak šest danas izuzetno popularnih operativnih sistema: IBM-ovi OS/2 i AIX, Apple-ov System 7, Sun-ov Solaris, PowerOpen Environment i Talinent Pink - dva poslednja ćemo, po svemu sudeći, sačekati još neko vreme. Kao što smo pisali, za sledeću godinu je najavljen Microsoft-ov Windows NT za PowerPC, a bilo je govora i o Novell NetWare i Unix System V. Fil Pompa (Phil Pompa), direktor marketinga Motorolinog odeljka za RISC mikroprocesore kaže da će se "sva ova govorkanja pokazati istinitima"... najzad, zar biste i očekivali drugačiju izjavu od nekoga ko se tako preziva?
Sve ove divote će podjednako raditi na svim PowerPC konfiguracijama. Zapravo, jedini mašinski specifičan podsistem PowerPC računara je System Enabler ili, da se poslužimo PC terminologijom, deo BIOS-a koji testira ispravnost sistema i startuje System 7.1, baš kao na nekom Macintosh-u zasnovanom na mikroprocesoru iz porodice 680x0.
Svi operativni sistemi su, dakle, ravnopravni ali su neki ipak "ravnopravniji" od ostalih - uspeh PowerPC-ja biće određen uspehom pri imitiranju Macintosh i MS DOS računara.
Analitičari procenjuju da će se Apple pošteno namučiti da PowerPC-ju obezbedi kompatibilnost sa Macintosh programima koji su, od ROM-a i operativnog sistema do aplikacija koje su pisale nezavisne firme, zapravo kod za neki od 680x0 procesora. Ovi programi sami po sebi neće raditi na na PowerPC računarima - kompatibilnost se zasniva na čisto softverskoj emulaciji odnosno na programu 68LC040 koji je i dalje u razvoju. Prema objavljenim specifikacijama, emulator ne podržava instrukcije za rad sa racionalnim brojevima kao ni direktno programiranje jedinice za upravljanje memorijom (MMU). Umesto rada sa racionalnim brojevima pozivaće se određeni interapt "iza" koga je biblioteka nazvana SANE (Standard Apple Numeric Environment). Programiranje MMU-a se zabranjuje aplikacijama odnosno prepušta samom jezgru operativnog sistema. Programi koji se ne uklapaju u ova ograničenja naprosto neće raditi pod emulatorom, a ostali (90% programa na tržištu, tvrdi Apple) bi trebalo da budu kompatibilni, ali je pitanje koja se brzina može očekivati - Apple se nada da će to biti u rangu računara Quadra 700 (68040 na 25 MHz).
Nema sumnje da će, imitirajući Macintosh, PowerPC stalno "skakati" između 680x0 i MPC601 radne okoline. Za te pikanterije zadužen je MMM, Mixed Mode Manager koji bi trebalo da obezbedi "inteligentnu" zamenu poslova uz minimalan utrošak vremena. Programerima koji pišu "prave" PowerPC programe biće omogućeno da direktno komuniciraju sa MMM-om kako bi mu "objasnili" koji je deo aplikacije prilagođen kojoj okolini.
Sve u svemu, prenos programa sa Macintosh-a na PowerPC neće biti ni laka ni brza a ponajmanje jeftina operacija. Pa ipak, za one koji su voljni da se u to upuste proces ne bi trebao da bude pretežak - kažu da je jedan (doduše dobro utreniran) inženjer u Aldus-a portirao aplikaciju od 500,000 linija koda za svega dve nedelje.
Koje su osnovne intervencije na izvornom kodu koje će morati da se izvrše da bi se neka aplikacija portirala na PowerPC? Najpre se mora obezbediti da program pristupa sistemskim resursima isključivo preko Toolbox poziva. Zatim treba strogo prilagoditi program ANSI C standardima, eliminisati sve instrukcije i biblioteke koje pozivaju 68881/68882 koprocesor (umesto toga treba pozivati pomenutu SANE biblioteku) i, što je možda najneprijatnije, promeniti sve promenljive definisane kao racionalne (dakle, 80-bitne) u novi 120-bitni tip double double. Kažemo da je to neprijatno jer može da se desi da program daje drugačije rezultate nego ranije - očekivalo bi se da ti rezultati budu precizniji, ali se nikada ne zna kako to povećanje preciznosti može da utiče na izvršavanje programa, a da i ne govorimo o formatima raznih baza podataka na disku. Pošto je sve to sređeno, program se prevede i krene u testiranje. Obzirom na sve pomenute izmene, bojimo se da će ta testiranja morati da budu izuzetno rigurozna (i, prema tome, skupa) što će usporiti izlazak prilagođenih PowerPC programa na tržište.
Ukoliko neki nezavisni autor softvera želi da svoj program zaista prilagodi PowerPC-ju, moraće da nabavi odgovarajući (verovatno Motorolin) kompajler (za početak se očekuju prevodioci za C i fortran), debager i PowerPC simulator koji će omogućiti pisanje programa "unapred", na RS/6000 radnim stanicama. Docnije bi ti programi, bez ikakvih izmena, trebali da rade na "pravim" PowerPC računarima.
Autorima postojećih Macintosh programa pružaju se, dakle, tri mogućnosti: da prevedu program novim kompajlerom i stvarno ga prilagode PowerPC standardu, da testiraju radi li program pod emulatorom ili da se prave da čitav PowerPC ne postoji i nastave da se obraćaju dobro razvijenom tržištu Macintosh-a.
Apple se, kada se radi o PowerPC projektu, suočava i sa ozbiljnim konfliktom intresa - kako promovisati novi standard a ne "ugušiti" prodaju postojećih Macintosh-a koji i dalje donose dosta para? Zato će prvi Apple-ovi računari zasnovani na MPC601 biti "samo" Macintosh-i najviše klase, a Apple će verovatno ponuditi i neku formu upgrade-a - svim vlasnicima IIvx, IIvi, Centris 610, Centris 650 i Quadra 800 računara biće svakako omogućeno da vrlo povoljno dođu do MPC601 sistema. Ostaje da se vidi da li će se ta ponuda proširiti i na vlasnike jeftinijih Mekova - zadatak da se očuva postojeća softverska baza, unapređuje Mekov operativni sistem i prelazi na novi procesor mogao bi se pokazati gotovo nerešivim.
Očekuje se da će prvi "hibridni Mekovi" imati NuBus kompatibilne slotove za ekspanziju, ali se najavljuje da će ubuduće biti implementiran i Intel-ov PCI (Peripheral Component Interconnect) bas koji je posta de facto standard za PC računare najviše kategorije.
Iako se termin "personalni računar" danas odnosi na brojne sisteme, ipak za većinu PC asocira na IBM PC kompatibilan računar. Nije ni čudo - radi se o najrasprostranjenijim računarima na svetu sa džinovskom korisničkom i softverskom bazom; teško da neki računar može uspeti na tržištu personalaca ako ne ponudi punu PC kompatibilnost!
Jedna od osnova čitavog PowerPC projekta je firma Insignia Solutions iz mesta Mountain View u Kaliforniji. Njihov emulator trebao bi da omogući PowerPC procesorima da izvšavaju postojeće (i buduće) Windows NT aplikacije tj. emulaciju 80x86 koda na ne-Intel-ovom RISC procesoru. 80x86 emulator nazvan SoftPC trenutno je u razvoju. Nada da će SoftPC uspešno emulirati NT zasniva se i na činjenici da je Microsoft nedavno prodao licencu i Windows API sors kod firmi Insignia. To praktično znači da će oni moći da prekompajliraju čitav Windows NT tako da radi u osnovnom PowerPC modu što bi značilo da će Windows aplikacije i pod emulacijom biti prilično brze i veoma kompatibilne. Čak i nedokumentovani Windows pozivi neće predstavljati problem.
Projekat firme Insignia mogao bi da dovede do punije Windows kompatibilnosti od one koju nudi WABI (Windows Application Binary Interface), tehnologija koju je u maju ove godine predstavila firma SunSelect, odeljak korporacije Sun Microsystems. Projekat WABI je zapravo predstavljao "disasembliranje" Windows-a 3.1 i zamenu svih API poziva odgovarajućim pozivima X Window rutina - WABI bi na nekom Unix računaru trebalo da izvršava sve (?) Windows 3.1 programe obezbeđujući i pozive Unix-ovog osnovnog fajling sistema, ulaz/izlaz, štampanje... Veliki problem WABI-ja su nedokumentovani Windows pozivi, a može se pojaviti i spor sa Microsoft-om oko autorskih prava. Očekuje se da će i WABI biti na raspolaganju korisnicima PowerPC računara, pa će oni biti u prilici da ga uporede sa SoftPC-jem i izaberu rešenje koje više odgovara njihovim potrebama.
Najzad, IBM je najavio 80x86 emulator za PowerPC sisteme - on bi trebao da obezbedi izvršavanje kako DOS tako i Windows aplikacija, uz punu kompatibilnost na nivou binarnog koda. Detaljnije specifikacije ovog emulatora još nisu raspoložive.
Sve u svemu, PowerPC računari bi trebali da budu (do neke mere) PC kompatibilni, ali je veliko pitanje kolika će se kompatibilnost "isterati" i kada će ona biti na raspolaganju. Za sada bi se reklo da su mnogi od tih planova samo (kompjuterske) kule u vazduhu.
Kada smo već pomenuli Apple-ov konflikt intresa, dodajmo da ni IBM nije od njega "pelcovan". Kada se radi o prodaji personalnih računara, ne bi se očekivalo da će se IBM zabrinuti ako PowerPC otme deo postojećeg PC tržišta, pošto na tom PC tržištu mnoge druge firme ostvaruju veliki profit na račun IBM-ovog razvoja - "veliki plavi" je ono malo što je investirao u razvoj PC tehnologije odavno otplatio. Međutim, IBM je glavni akcionar Intel-a i ne bi mu odgovaralo da dođe do velikog pada prodaje njegovih mikroprocesora. Neki analitičari se, čak, boje da će IBM u "ukočiti" PowerPC projekat ukoliko on bude počeo da ostvaruje velike tržišne uspehe. No, sve te priče uvek treba uzimati sa rezervom, pošto je pitanje kontrole ravnoteže na tržištu previše suptilno da bi se uklopilo u tako jednostavne da/ne kategorije.
Pokušajmo da uporedimo neke osnovne karakteristike Pentium-a i MPC601. Što se multiprocesiranja tiče, stvari su slične - Pentium i PowerPC dizajnirani su kao simetrični multiprocesorski sistemi. Pentium i PowerPC su, takođe, potpuno skalabilni procesori.
PowerPC je u prednosti kada se radi o potrošnji i ceni - Pentium na 66 MHz "vuče" 16 W i košta $965 a PowerPC samo 9 W i $450 (u oba slučaja podrazumevaju se količine preko 1000 komada).
Prva testiranja brzine pokazuju jasnu prednost MPC601 u odnosu na Pentium. Kod sortiranja brojeva MPC601 obavi posao 1.44 puta brže, rad sa racionalnim brojevima bio je brži 1.53 puta a, recimo, operacije nad bitovima čak 4.7 puta. MPC601 je pokazao inferiorne (čak izuzetno slabe) rezultate kod transcendentalnih računanja, možda zbog loše urađenih biblioteka ugrađenih u razvojnu okolinu na kojoj je testiranje vršeno.
Što se raspoloživih operativnih sistema tiče, Pentium je u nesumljivoj prednosti. Na njemu se već sada i to pouzdano izvršavaju DOS, Windows, Unix i OS/2. Na raspolaganju je ogromna baza kvalitetnih programa iz najrazličitijih oblasti - ako treba da obavite neki posao, velike su šanse da ćete pronaći gotov DOS ili Windows koji ga obavlja, i to uz cenu koju je ogromna konkurencija učinila sasvim prihvatljivom. PowerPC za sada može da izvršava tek malobrojne programe prilagođene IBM-ovoj POWER arhitekturi.
Kada se radi o ekspanziji, dizajnom Pentium-a je omogućena proizvodnja ploča sa više jednakih procesora ili kombinacije Pentium/486. Za sada nema nagoveštaja da bi PowerPC mogao da ponudi nešto slično.
Kada već pominjemo ekspanziju, pomenimo da se planovi IBM-a, Apple-a i Motorole ne svode se samo na ovaj projekat - dugoročni ciljevi alijanse obuhvataju i ovladavanje budućim tržištem softvera: Taligent (čiju su suvlasnici IBM i Apple) će biti operativni sistem nezavisan od platforme. Kaleida, još jedna IBM-ova i Apple-ova kompanija, baviće se multimedijalnim aplikacijama i standardima za razmenu podataka među njima. Rezultati ovih napora ne očekuju se pre kraja 1995. godine, iako Kaleida uskoro pušta svoj ScriptX u fazu beta testiranja.
Tu je i promocija PowerOpen sistema koji bi trebao da omogući korisnicima raznih Unix računara da istovremeno koriste postojeće tekstualno orijentisane programe, OSF/Motif aplikacije i programe za Macintosh. U aprilu i maju ove godine demonstriran je PowerOpen koji radi na četiri različite radne stanice - veruje se da će početi da se isporučuje tržištu krajem ove godine.
Sve u svemu, većina karakteristika PowerPC procesora je veoma impresivna, ali to nikako ne znači da mu je tržišti uspeh zagarantovan - - konačnu odluku uvek donose korisnici. Prelazak sa "dobro uigrane" Intel-ove 80x86 porodice na nešto novo, i pored obećane kompatibilnosti koja je u ovom trenutku vrlo sumnjiva, neminovno podrazumeva velika buduća ulaganja u softver i u razne periferijske uređaje koji, zbog specifične arhitekture, ne bi "preživeli" prelazak na novi standard. Tu ne mislimo na razne VGA karte i diskove, koji su uglavnom dosta jeftini, već na specijalne dodatke koji se proizvode u malim serijama (ili čak projektuju na zahtev korisnika) i na kome se zasniva funkcionisanje brojnih računarskih sistema koji se upotrebljavaju u svrhe različite od obrade teksta ili knjigovodstva.
Šta bi trebalo da motiviše korisnike na takav skok? Jedni smatraju se da će značajnu ulogu u tome odigrati prozivođači hardvera koje veoma muče složeni čipovi kao što je Pentium, naročito kada rade na frekvencijama od 60 ili (možda uskoro) 100 megaherca - samo vrhunski dizajnirane i izrađene ploče mogu da rade u takvim uslovima. Drugi kažu da će impuls u tom smeru dati softvere kuće kojima je dosadilo da, na sistemima sa 8 ili 16 megabajta memorije, "lupaju glavom" u granicu od 640 K - konačni prelazak na 32-bitni operativni sistem značiće manje ulaganje rada u "prljave trikove" i koncentraciju na vitalne osobine budućih aplikacija. Treći su, najzad, sigurni da pitanje nije u tome da li će se preći na RISC sisteme nego kada će se to desiti. Apple, IBM i Motorola kažu da je trenutak upravo nastupio!