U vreme sveopšte minijaturizacije nije lako definisati osnovnu karakteristiku džepnih računara. Kao i svi kompjuteri, džepni računari mogu da se programiraju i na taj način osposobljavaju za rešavanje specifičnih problema korisnika. Njihova memorija je do skora bila znatno manja od memorije stonih računara ali, kao što ćemo videti, ova ravnoteža počinje da se narušava. Bilo bi pogrešno svrstavati računare u džepne ili stone klasifikujući ih po ceni: bolji džepni računari su danas po pravilu daleko skuplji od stonih modela srednje klase. Jedina karakteristika koja odvaja ove dve grupe računara su dimenzije, ali ni tu nije sve baš sasvim jasno. Džepni računari odavno ne staju u džep, a stoni zauzimaju sve manje deo radnog stola. Ipak, džepni računari se obavezno napajaju na baterije, što omogućava njihovo lako prenošenje i upotrebu na svakom mestu. Za razliku od njih, stoni računari su obično povezani sa televizorom i napajaju se iz mreže. U nedostatku boljeg kriterijuma, možemo da usvojimo da su džepni računari sa mogućnosšću programiranja oni kompjuteri koji rade na baterije, premda treba imati u vidu da svaki elektronski uređaj može da radi na baterije, ako su one dovoljno velike.
Razvojni put programabilnih kalkulatora je započeo ne tako davne 1974. godine, kada se na tržištu pojavio prvi model iole prihvatljivih mogućnosti - HP55. Njegova memorija od nekih 200 bajtova, ma koliko nam danas izgledala beznačajnom, za one vreme bila je pravo čudo tehnike i minijaturizacije komponenti. Računar je imao ugrađen časovnik (osobina koju su se docniji džepni računari odrekli, da bu u poslednje vreme ponovo "ušla u modu"). Iako vlasnici ovog računara nisu imali nikakve mogućnosti da svoje programe smeštaju na neke spoljašnje medije, HP55 je bio bio vrlo popularan, dobro se prodavao, a njegovi korisnici su pisali "umetničke" programe za rešavanje raznoraznih problema. Tokom sledećih pet godina američke firme Texas Instruments i Hewlett-Packard su držale monopol na proizvodnju programabilnih kalulatora namećući naravno i svoj koncept razvoja ovih računara.
Američki koncept razvoja računara pretpostavlje pripremanje novog modela svake treće ili četvrte godine. U međuvremenu je firma orijentisana na pronalaženje područja primene i pisanje programa za svoj "računar broj 1". Texas Instruments i Hewlett-Packard su formirali svoje bilioteke programa i klubove korisnika njihovih računara. Ove biblioteke su se vrlo brzo razvijale, programi su se dobro prodavali po umerenima cenama a dokumentacija uz njih je bila takva da je i neko ko se uopšte ne razume u upotrebu računara mogao da primeni program za rešavanje problema iz svoje prakse.
Da bi biblioteke i klubovi mogli da se razvijaju, korisnici su na sve moguće načine stimulisani da svoje originalne programe šalju biblioteci. Iako su kriterijumi za prijem programa bili i ostali prilično oštri, nagrade su primamljive - Hewlett-Packard, na primer, danas poklanja printer za HP41C vredan skoro 1000 dolara autoru čijih 20 programa primi u biblioteku. Kao nagradu za više programa, član može da dobije i stoji računar HP85 vredan skoro tri puta više. Na ovaj načine formirane su biblioteke sa preko 5000 programa.
Koisnik koji kupi računar neke od ove dve firme može da smatra da će mu proizvođač pomagati u sledećem dugom intervalu, da će dobijati neki stručni časopis jeftino ili čak besplatno, da će moći da postane član nekog vrlo jakog privatnog kluba koga firma, iako je klub formalno nezavisan, indirektno podržava... U osnovnu cenu su, dakle, uračunate mnoge pogodnosti!
U poslednje tri godine bur na tržištu neprekidno izazivaj (naravno) Japanci. Vitalnost njihove industrije im je omogućila da svake godine pripreme novi model računara znatno boljih karakteristika od prethodnog. Sharp je, na primer, posle nekoliko nezapaženih programabilnih modela na tržište najpre izbacio PC1211. Ovaj računar je imao umereno veliku memoriju, radio je prilično sporo i imao neke druge mane, ali je bio neuporedivo bolji od prethodnih modela. Već sledeće godine pojavljuje PC1500, računar izvanrednih karakteristika, kompatibilan sa mnogim stonim računalima, Ovaj minikompjuter je, po mogućnostima i brzini rada, daleko prevazišao većinu tada postojećih američkih modela. Ove godine "hit" je PC1251 koji, iako nešto slabijih karakteristika od PC1500, košta oko 200 dolara zajedno sa printerom i ugrađenim kasetofonom!
Svi ovi računari rade na jednom od najpopularnijih kompjuterskih jezika, BASIC-u (bejziku). Taj BASIC je u početku bio vrlo siromašan i računari su, zbog njegovog korišćenja, radili sporije nego što im je njihov mikroprocesor dopuštao. l pored toga, japanski konstruktori nisu odustajali od ove koncepcije i, kako se pokazalo, bili su u pravu. PC1500, na primer, ima izvanredan BASIC, a ipak vrlo brzo radi - daleko brže od HP41C koji koristi neku vrstu simboličkog jezika. Osim toga, za većinu korisnika je lakše i korisnije da nauče BASIC nego da se privikavaju na neki specijalan simbolički jezik koji će morati da zaborave kad njihov računar zastari. Postoji još jedna korist od insistiranja na BASIC-u, ali ćemo se njom pozabaviti kasnije.
Ovakav vrtoglavi tempo noviteta morao je da ispolji i neke negativne posledice. Pre svega, korisnik koji kupi model koji je u datom momentu bio najbolji daće novac za nešto što će da zastari za manje od godinu dana. Tačno je, doduše, da je i za najdublji džep teško (pa čak i nemoguće) da u svakom trenutku ima najbolji postojeći računar. Ipak, onaj ko kupuje računare američke proizvodnje može da računa da je kupio najbolji računar koji je u datom momentu postojao. U toku sledeće tri godine taj će računar biti prevaziden modelima drugih proizvođača, ali ne u značajnoj meri. Posle toga, on će kupiti novi model koji će da bude "na vrhu". Kupovina novog računara svake tri godine je nekako i prihvatljiva, ali kupovina novog svake godine pa i dva puta godišnje - nikako. Osim toga, šta raditi sa starim računarom ako svake godine kupujemo novi? Kod nas ovo nije nikakav problem, s obzirom da se, zbog problema prilikom uvoza, godinu dana star računar prodaje čak i iznad cene, ali je sigurno da mi nismo pouzdan pokazatelj svetskih prilika na ovom polju.
Iz prečestog izbacivanja računara na tržište proizašao je još jedan problem: postojeći model nije u dovoljnoj meri iskorišćen. Japanci ne formiraju klubove ni biblioteke programa, nemaju specijalizovanih časopisa, korisnik ne zna kome da se obrati da bi nabavio program koji ga interesuje, niti kome da ponudi program koji je razvio sopstvenim snagama. Ovde leži i glavni uzrok zbog kog Sharp i Casio toliko insistiraju na BASIC-u: korisniku nekog od njihovih računara stoji na raspolaganju već napisana literatura sa BASIC programima za stone računare koji se, uz određene modifikacije, mogu primeniti i na džepnim modelima. No, ni tu nije sve jednostavno kako izgleda: BASIC je slobo standardizovan jezik. Program prilagođen za jedan računar (pogotovu ako je reč o prvoklasnom programu koji do kraja koristi mogućnosti računara za koji je pisan) može da zahteva veće ili manje modifikacije da bi dobro radio na drugom računaru. Ove modifikacije može da izvrši samo onaj ko dobro poznaje "tajne" oba računara, a takvih ljudi nema previše. Neiskusni programer gubi mnogo vremena u prepravkama programa i tako, na neki način, gubi poverenje u svoj računar zato što ovaj ne izvršava u potpunosti namenu za koju je nabavljen.
U poslednje vreme se u SAD formiraju privatni klubovi korisnika japanskih računara koji su izuzetno značajni, pre svega zato što u okviru svojih časopisa upoznaju korisnike sa literaturom koja im stoji na raspolaganju. Ipak, ovi klubovi još nisu prevazišli neke "dečje bolesti", pa su članarine za njih, barem za naš džep, enormno visoke.
Vitalnost japanskih proizvođača je naterala američke konkurente da menjaju ponešto. Prvo, izgleda da je BASIC konačno usvojen kao jezik i džepnih računara (TI88, računar koji je koristio simbolički jezik, povučen je pre nego što je i došao na tržište pošto su proizvođači procenili da neće biti dovoljno interesantan). Odgovor firme Hewlett-Packard na japanske provokacije se zove HP75C. Reč je o računaru koji sam spada u novu klasu: to je stoni računar minijaturizovan na dimenzije džepnog. Ni jedan od postojećih džepnih računara se ne može porediti sa njim (na žalost, ni po ceni - HP75C košta čitavih 975 dolara). HP75C je po svojim karakteristikama ravan ili superioran poznatim stonim računarima kao što su Apple II, Sinclair Spectrum, PET, TRS 80 i drugi. Uz obilje periferijskih uređaja (kasetofon, video interfejs, printer, ploter velikih mogućnosti a, kada budete čitali ovaj napis, i flopi-disk jedinica) i mogućnost priključivanja na gotovo svaki računar ili periferijski uređaj bilo kog proizvođača, ovaj računar ipak poseduje karakteristike džepnog: radi na baterije, može da se odvoji od svih periferijskih uređaja i, pomoću sopstvenog ekrana, koristi za obično računanje poput bilo kog skromnog džepnog računara.
HP75C je projektovan tako da bude pogodan kako za one kojima je potrebno računanje (radi sa 16 tačnih cifara, što je do sada bila privilegija samo velikih FORTRAN sistema) tako i za one kojima je potrebna obrada mnogo podataka (računar radi relativno brzo, pogotovu kada se poredi sa drugim, džepnim računarima). l kod pripremanja ovog računara Hewlett-Packard je pokazao poslovičnu pažnju prema svojim stalnim mušterijama: kao što su vlasnici HP67 mogli da sve svoje programe koriste na novom HP41C, tako će i vlasnici skupih periferijskih uređaja za HP41C (printera i kasetofona) moći da koriste svoje uređaje na novom računaru. HP75C, na primer, ima svoj printer ali i printer za HP41C može sasvim lepo da posluži.
l pored zadivljujućih karakteristika, čini se da je Hewlett-Packard podbacio najmanje u dve stvari: cena računara je enormno visoka (za 1600 dolara se, na primer, može kupiti IBM stoni računar sa 64 Kb memorije, ugrađenim monitorom u boji, štampačom i disk-jedinicom, a za isti novac može da se kupi samo HP75 i kasetofon), a memorija od 24 Kb, iako veća od memorije svih drugih džepnih računara, mala je za neke primene. Da smo ova dva pitanja postavili nekom od direktora "Hewlett-Packarda", on bi na prvo verovatno odgovorio sa: "Cilj većine proizvođača je da ponude dobar i jeftin uređaj; naš cilj je da proizvedemo dobar uređaj" a na drugo: "HP75C izuzetno racionalno troši memoriju, pogotovu kada se programira na mašinskom jeziku: dodavanje ROM-a ili EPROM-a omogućava korisniku da poseduje program dug 64 Kb.
Verovatno da, kad je reč o memoriji, postoji još jedna "mala tajna". Hewlett-Packard je kroz istoriju uvek bio više okrenut proizvodnji sistema nego proizvodnji integrisanih kola (Texas Instruments predstavlja obrnut slučaj), pa svaki novi kilobajt memorije prilično košta, l pored svoje ambicije da proizvede dobar računar (ne pitajući za cenu), Hewlett-Packard je verovatno smatrao da ne srne da pređe iznos od 1000 dolara ako želi da neko kupi njegov proizvod. Zato je vrlo verovatno da će, za pola godine ili godinu dana, doći do pojave novih "memorijskih modula" koji će dalje proširiti memoriju HP75C. Firma je taj zanat naučila na HP41C: ako se korisniku ponudi previše periferijskih uređaja odjednom, on će se dvoumiti da li da kupi računar "užasnut" ukupnom cenom. Ako je cena manja, većina ljudi koji kupe računar će ga "zavoleti" i neće im biti preteško da svake godine odvoje umerenu sumu za dalje proširivanje svog modela, pogotovu ako se to proširivanje reklamira kao "poslednja reč tehnike".
Samo dva računara (koji, doduše, još nisu na tržištu ali treba da se pojave svakog trenutka) možda mogu da se svrstaju u istu klasu sa HP75C. Prvi od njih je TI40, koji je po karakteristikama siromašniji od HP75C ali ipak ima 24 Kb memorije, radi na BASIC-u i, što je najvažnije, košta svega oko 350 dolara. Drugi je Epson HX 20 koji će koštati oko 700 dolara, imati ugrađene BASIC i PASCAL kompajlere i interpretatore i mogućnost priključivanja na sve čuvene Epson periferijske uređaje. Pošto ovi računari još nisu u prodaji, teško je izjašnjavati se o njihovim karakteristikama, jer proizvođač pominje samo one najprivlačnije.
Svi pomenuti računari imaju i mogućnost programiranja na mašinskom jeziku. Ova mogućnost je ostavljena zbog boljih programera koji žele da iskoriste sve mogućnosti svog računara i periferijskih uređaja. Japanci, izgleda, nisu završili školu koja je američke firme koštala već mnogo živaca: Japanci obavijaju programiranje na mašinskom jeziku velom tajne. Amerikanci to više ne rade jer su, iz ranijih modela, naučili da je to beskorisno: korisnici i onako na kraju sve otkriju!
Odgovor na neizbežno pitanje "Da li će Japanci uskoro pripremiti odgovor na ove američke modele?" verovatno je potvrdan. Njihova šansa nije u većim mogućnostima (ne može da se shvati koje su mogućnosti potrebne korisniku osim onih koje HP75C već ima) nego u znatno nižoj ceni. No, verovatno da će i oni morati da modifikuju svoju strategiju: pripreme stručnih časopisa i druge literature kao i formiranje biblioteke programa su neophodni.
Gde je u ovom razvoju mesto stonih računara? Zahtevi prakse verovatno neće insistirati na smanjenju dimenzija (za stone računare dimenzije nisu od prevashodnog značaja) već na povećanju mogućnosti. Ekran u boji predstavlja izvanredan izlazni medij koji tek treba da se dobro upotrebi (većina stonih računara koji se priključuju na standardni kolor televizor omogućava rad sa samo 32 karaktera u redu, što je malo za mnoge primene). Šira upotreba šesnaestobitskih procesora omogućiće stonim računarima da znatno povećaju svoju brzinu rada. Cena će im verovatno i dalje padati, a obilje literature će pružati veliku pomoć korisnicima. Verovatno je, dakle, da se džepni i stoni računari neće uskoro spojiti u jednu grupu, bar dok neumitni razvoj tehnologije ne omogući stvaranje računara koji je Artur Klark zamislio u "Matici Zemlji".