Brzine nikada dosta - početkom 1994. smatrali smo da "sve leti" kada sa 2400 pređete na 14400 bps, onda smo se 1995. oduševljavali 33600 bps modemima, u leto 1998. radovali se velikim brzinama od 64 ili 128 kbps koje su doneli bazni ISDN priključci... Zatim je nastupilo "zatišje", u kome se čak ni usluge koje su postojale u cenovnicima nisu mogle dobiti ("nema parica", "stara centrala", "nema ISDN ploča"...), a o nekom tehnološkom napretku mogli smo samo da sanjamo. Tek tokom prošle godine, nakon reorganizacije vlasničke strukture, Telekom se budi iz petogodišnjeg "zimskog sna", uspostavlja snažan Internet link prema svetu, realizuje SMIN (Serbian Multiservice Internet Network) mrežu koja je omogućila pristup Internetu iz čitave Srbije po ceni lokalnog poziva i projektuje tzv. metropopoliten mrežu na nivou velikih gradova (za sada Beograd, Novi Sad i Niš). Najdalje su otišli radovi na ovoj mreži u Beogradu, gde je pre nekoliko meseci počela implementacija servisa od kojih je za manje firme i pojedinačne korisnike najznačajniji ADSL.
Brži pristup Internetu uvek donese komfornije obavljanje poslova kojima ste se do tog momenta bavili, ali i otvori potpuno nova područja primene - stalno pokušavamo da uradimo barem malo više od onoga što nam raspoloživi alati realno omogućavaju. U današnje vreme, kada je multimedija zavladala i kada se glas i slika sve češće prenose u IP paketima, brzina koja se bliži megabitu u sekundi (Mbps) je potrebna za sve što prevazilazi obično surfovanje i prenos fajlova. Za male firme sa nekoliko računara megabitne brzine su neophodne već i za osnovnu komunikaciju i prenos elektronske pošte, koja iz dana u dan raste, što zahvaljujući stvarima koje biste rado izbegli (virusi i spam), što zahvaljujući tome što vaši poslovni sagovornici iz sveta više ne razmišljaju o količinama i brzinama - svakodnevno stižu važni fajlovi dužine od po nekoliko desetina megabajta, čiji prenos okupira sve raspoložive kapacitete.
Pristup Internetu brzinama većim od klasičnog dial-up-a (56 Kbps za analogne linije, 64/128 Kbps za ISDN BRI) obično nazivamo širokopojasnim ili broadband-om. Za takav pristup se koriste xDSL tehnologija, infrastruktura kablovske televizije, jednosmerne odnosno dvosmerne satelitske antene i razne varijante wireless-a. Satelitske antene imaju smisla u manjim mestima gde još nije sprovedena odgovarajuća "žičana" infrastruktura, kablovski Internet (koji se i kod nas pojavio tokom prethodne godine, ali je nažalost pristupačan samo manjem broju pretplatnika kablovske televizije) je pre svega interesantan za kućne korisnike dok tržište za xDSL, neku vrstu "telefona sledeće generacije", predstavljaju kako firme tako i kućni (rezidencijalni) korisnici.
DSL (skraćenica od Digital Subscriber Line) je tehnologija korišćenja kompletnog frekvencijskog spektra upredene bakarne parice za prenos podataka; klasična telefonija (prenos glasa i podataka pomoću analognih modema) koristi opseg do 4 kHz, dok DSL modemi imaju daleko šire propusne opsege, trenutno između 100 kHz i 1.1 MHz. DSL tehnologije je korišćena u našim telekomunikacijama i tokom prethodnih godina - Internet provajderi su tu uslugu obično nazivali "iznajmljena linija". Između provajdera i korisnika Telekom uspostavlja nekomutiranu vezu za prenos podataka, preko koje, primenom odgovarajućih HDSL modema, informacije putuju brzinama reda 2 Mbps; maksimalna brzina zavisi od rastojanja pretplatnika i provajdera i nekih drugih parametara, a kada su potrebne veće brzine, mogu se iznajmiti dve ili četiri parice, pa koristiti posebni modemi.
Za kućne korisnike iznajmljena linija je previše skupa, a uz to i okupira telefonsku paricu pa bi pretplatnik morao da uvodi drugu telefonsku liniju za razgovore glasom, što donosi dodatne troškove a često je i tehnički komplikovano (nedostatak parica). Sa druge strane, primećeno je da kućnim korisnicima nije potreban simetričan prenos podataka - obično oni mnogo više download-uju nego što upload-uju. Zato je osmišljen ADSL, asimetrični sistem prenosa koji će se "popeti" na analognu telefonsku liniju, obezbedivši istovremeni razgovor glasom i prenos podataka velikim brzinama, pri čemu je maksimalna brzina download-a nekoliko puta veća od maksimalne brzine upload-a. ADSL je nastao 1989. godine u laboratoriji Telecordia Technologies (nekada Bellcore), New Jersy. ANSI (American National Standard Institute) je 1995. godine odobrio prvi standard za ADSL čija je oznaka T1.413. Taj standard je tri godine kasnije dorađen i danas se koristi širom sveta, mada postoje i poboljšanja koja uvode pojedini proizvođači opreme i koja će možda biti ugrađena u buduće ANSI dokumente.
Telekom će u prvoj fazi nuditi ADSL samo pravnim licima, pod uslovom da su zadovoljene neke tehničke pretpostavke. Firma zainteresovana za pristup Internetu na ovaj način mora imati analognu telefonsku liniju koja se vodi na pravno lice i na kojoj nema dvojnika, PCM uređaja i sličnih "lepota". Pretplatnik ne sme da bude predaleko od centrale (ne računa se fizička udaljenost, već dužina kablova koji idu kroz kanale, ali najveći deo gradskih korisnika neće imati problema sa rastojanjem) a centrala mora biti opremljena odgovarajućim ruterima i drugom opremom. Za sada je usluga raspoloživa delu Beogradskih korisnika, pri čemu je instalacija počela od centralnih opština (Centar, Čukarica, Novi Beograd...), gde se očekuje najveća tražnja. U narednom periodu oprema bi trebalo da bude instalirana i u druge beogradske Alcatel centrale (trenutno je u toku montaža u Zemunu), a proradiće i odgovarajuće metropoliten mreže u Novom Sadu i Nišu.
Većina posla vezanog za instalaciju ADSL-a obavlja se u samoj centrali - kod korisnika je sve gotovo za nekoliko minuta. Zapravo, ne pamtim da je u mojoj višedecenijskoj praksi instalacije raznih telefonskih linija išta proradilo ovako brzo i lako. Ekipa Telekoma je zazvonila na vrata, izvukli su telefonski priključak iz zida, utakli taj kabl u uređaj koji se zove splitter sa mikrofiltrom (napaja se iz telefonske linije), u drugi port splitter-a utakli kabl koji vodi u Alcatel Speed Touch Pro, povezali smo Speed Touch sa računarom klasičnim UTP mrežnim kablom, podesili u Windows-u IP adresu na 10.0.0.nešto, masku na 255.0.0.0, DNS servere na 195.178.32.2, 212.200.13.13, default gateway na 10.0.0.138, otvorili Internet Explorer i... Šta da vam kažem, 768 kilobita u sekundi, cps približno 95,000, fajl od 10 megabajta se prenese za nepuna dva minuta, pun CD (650 MB) za dva sata. Upload je sporiji, 192 kbps, ali je i to "svemirska" brzina u poređenju sa analognim modemima i ISDN-om.
Najzanimljiviji deo priče je vezan za analogni telefon, koji je uključen u preostali port splitter-a. Nakon instalacije ADSL-a ostaje vam i stara linija za glas, broj ostaje isti, način plaćanja računa takođe; jednostavno je negde u centrali instaliran uređaj koji sve iznad 4 kHz usmerava na DSL Access multiplekser DSLAM (Telekom koristi Alcatel DSLAM 7300), dok govorno područje ide istim putem kao i ranije. Naravno, odmah sam pokušao da preko te analogne linije zovem modemom, i 33600 bps veza je bez problema uspostavljena. Takvo zvanje nema mnogo smisla ako ste već preko ADSL-a permanentno na Internetu, ali je dobro znati da je i analogni modem upotrebljiv, bilo kao backup ili u slučajevima kada administrirate neku mrežu pa treba da pristupite opremi zaštićenoj firewall-om.
Jedini problem u našem slučaju napravio je telefon koji se u postojećoj infrastrukturi nalazio ispred splitter-a. Sa njega se može zvati i razgovarati, ali čim bi on zazvonio - zbogom Internet! Dakle, treba nastojati da se splitter postavi što bliže ulazu telefonske linije u poslovni prostor, pre grananja kablovske infrastrukture. Ukoliko to nije pogodno, morale bi se razvući nove žice od splitter-a do problematičnih telefonskih aparata.
Korisnici koji imaju potrebu za intenzivnim pristupom Internetu do sada su instalirali bazne ISDN priključke, pa je sasvim prirodno pitanje da li se oni mogu upgrade-ovati na ADSL. Stvari bi tu trebalo da budu jednostavne: parica je sigurno "čista" kada je na nju instaliran ISDN, priključak se najverovatnije vodi na firmu, a kombinacija ADSL-a i ISDN-a bi donela brz pristup Internetu i udobno telefoniranje. Iako je ovakva veza tehnički moguća i primenjuje se u svetu (recimo, u Sloveniji ne možete ni uvesti ADSL ako prethodno ne instalirate ISDN), Telekom trenutno nema ISDN splitter-e, mada se očekuje da će ih u bliskoj budućnosti ponuditi.
ADSL se u svetu smatra rešenjem za kućne korisnike i manje firme, pa je i ADSL oprema koncipirana u skladu sa tom namenom. Alcatel Speed Touch Pro koji smo dobili je mali ruter sa firewall-om na kome postoje četiri UTP porta. On će, dakle, zameniti hab vaše kućne mreže - u njegove portove utaknete kablove koji vode do računara i sa svakog PC-ja u kući/firmi imate pristup Mreži. Od Telekoma dobijate jednu (fiksnu) IP adresu, a računari iz vaše mreže imaju adrese iz privatnog segmenta (npr. 10.0.0.1, 10.0.0.2, 10.0.0.3 itd). Speed Touch Pro vrši translaciju adresa (NAT) i kontroliše kompletnu komunikaciju sa Internetom. Takva translacija adresa je za većinu primena dobrodošla, pošto su njom računari u lokalnoj mreži zaštićeni od mnogih napada, ali ipak može ometati primenu Internet servisa koji zahtevaju da konkretan računar ima svoj IP broj i da kao takav bude direktno "vidljiv na Internetu". U tom slučaju se treba opredeliti za neku drugu varijantu DSL pristupa - teško je očekivati da, u adresnom prostoru koji je na globalnom nivou već odavno "tesan", dobijete više javnih IP adresa u okviru osnovnog ADSL paketa.
Ukoliko koristite ADSL za povezivanje veće mreže na Internet, povezaćete neki od Speed Touch Pro portova sa vašim osnovnim switch-em i podesiti mrežne parametre. Pri tom možete instalirati hardverski firewall koji će dodatno štititi mrežu, Access Point za Wi-Fi pristup i svu ostalu mrežnu opremu - ADSL je veza svega toga sa svetom. Neki od uređaja (npr. firewall) biste mogli da uštedite time što koristite opcije samog Speed Touch Pro koji se može administrirati ako se telnet-ujete na njega ili kroz Web interfejs. Nažalost, primerak koji smo dobili je "zaključan" lozinkom i administrira se "sa druge strane", dakle iz Telekoma. Možda će Telekom, uz neki dodatak u ceni, ponuditi i održavanje lokalne mreže, a onima koji za to nisu zainteresovani dati pun pristup ADSL uređaju, ali bi svakako bila šteta da se sjajan uređaja kakav je Speed Touch Pro koristi isključivo kao hab.
Za korisnike manjih zahteva koji se opredele za minimalnu brzinu ADSL pristupa i koji u kući/firmi imaju samo jedan računar, predviđen je jednostavniji uređaj Speed Touch USB (povezuje se na USB port) i dinamička IP adresa. Ukoliko možete da birate, preporučujemo mrežnu varijantu, pošto se broj računara u svakom prostoru vremenom povećava, a LAN adapter je danas integrisan čak i na najjeftinije matične ploče.
Telekom će ponuditi ADSL u nekoliko paketa. Cena instalacije priključka na postojeću liniju biće oko 10,000 dinara i obezbediće da dobijete splitter, ADSL "modem" (verovatno Speed Touch Pro) i potrebne kablove. U paketu I, za 2700 dinara mesečno, dobijate pristup Internetu brzinom 265 Kbps (download) odnosno 64 Kbps (upload). Paket II košta 4000 dinara mesečno (na sve ove cene treba dodati porez od 20%) i obezbeđuje brzinu 512/128 Kbps, a Paket III daje 768/198 Kbps za 6500 dinara mesečno. Pri tom protok nije ograničen - cena je ista ako podatke prenosite samo povremeno ili ih stalno "vučete" punom brzinom.
U paketima su i neke dodatne usluge, recimo pet elektronskih poštanskih sandučića kapaciteta po 10 MB, što je prilično malo za 768 Kbps vezu koja vas prosto inspiriše da prenosite velike fajlove. Ako vam je potreban veći saobraćaj, moraćete da koristite usluge nekog provajdera ili da postavite e-mail server na računaru u vašoj firmi. Vremenom će se pojavljivati i premium servisi, recimo prenos radio programa ili možda filmova, mada za pravi video-on-demand servis, zbog koga je ADSL bazično i napravljen, 768 Kbps nije dovoljno.
Tehnički gledano, ADSL obezbeđuje znatno veće brzine - 6-8 Mbps za download i 1 Mbps za upload, pri čemu su u svetu brzine od 2 Mbps standardne. Telekom je ograničio brzinu na 768 Kbps, verovatno zato da ne bi konkurisao svojim (osetno skupljim) servisima iz grupe "Zakup mesnog digitalnog TT voda" - tamo 1 Mbps košta preko 60,000 dinara. Sve u svemu, Telekom je koncipiranjem ADSL paketa unekoliko izmenio namenu ovog servisa - u svetu ADSL predstavlja pre svega način za brz pristup individualnih korisnika Internetu, dok je kod nas to servis za male firme koje povezuju svoj LAN na globalnu Mrežu. Verujemo da će se vremenom ovo tržište širiti i da će se pojaviti novi paketi, prilagođeni dodatnim grupama (poslovnih ili rezidencijalnih) korisnika.
Na pitanje "kako sve to funkcioniše" lako je odgovoriti u jednoj reči: savršeno. Za desetak dana korišćenja ADSL-a nije bilo nikakvih ispada ili problema, u svakom trenutku sam prenosio podatke punom brzinom sa američkih sajtova (naravno, neki sajtovi vam ne dopuštaju da prenosite podatke brzinom od 768 Kbps, ali možete otvoriti nekoliko prozora i pristupati u paraleli raznim lokacijama, koristeći tako svoju vezu do maksimuma) uz ping vremena reda 180 ms, koja bi sasvim odgovarala višekorisničkim igrama. Sama brzina izražena u kilobitima u sekundi ne znači mnogo - bitniji je osećaj da vam je čitav svet nadohvat ruke.
Lepo je, pre svega, biti stalno na Internetu - nema zvanja provajdera (makar i ISDN-om), nema zauzetih linija, nema pucanja veze... kad god vam nešto zatreba, tu je. Uz malo truda, možete konfigurisati Windows i antivirusni softver da automatski preuzimaju sve potrebne zakrpe čim se one pojave, Outlook sam skuplja nove poruke a Messenger počinje da bude ozbiljna konkurencija telefonu, naročito ako uglavnom komunicirate sa ljudima koji život provode ispred računara. Brzina je takva da vam je multimedija dostupna bez mnogo napora, naročito kada se radi o zvuku ili slici na delu ekrana; za pravi video-on-demand bilo bi potrebno par megabita u sekundi, a za HDTV... eh, imaćemo jednom i mi fiber to the building, Ethernet to the desk. ADSL će dobiti pravi smisao kada počnemo intenzivnije da koristimo virtuelne privatne mreže, odnosno da integrišemo kućni računar sa mrežom u firmi i tako veći deo posla obavljamo daljinski, zaboravljajući polako saobraćajne gužve i traženje mesta za parkiranje.
Svaka nova tehnologija donosi i probleme - stalno prisustvo na Internetu znači da ste izloženiji raznim napadima, a činjenica da imate stalnu IP adresu u određenoj meri kompromituje vašu privatnost. Mogućnost da prenosite duge fajlove može vas inspirisati na korišćenje P2P mreža i prenos muzike i filmova, a podaci o tome ostaju u raznim sistemskim dnevnicima - nedavno je američka muzička industrija tužila priličan broj ljudi koji žive u raznim zemljama zbog nelegalnog kopiranja MP3 fajlova. Pitanje je šta će se dogoditi kada neka takva tužba stigne u Srbiju, ali verovatno niste voljni da se na vama ispituje pravni presedan. Ukratko, pri primeni ADSL-a treba biti oprezan, uz vođenje računa o sigurnosti svog sistema i pravima drugih korisnika, ali svi ti obziri svakako ne treba da vas sprečavaju da novu tehnologiju isprobate... čim to bude moguće.
Tako dolazimo do poslednjeg, najmanje veselog dela priče. U ovom trenutku ADSL je u probnom radu i raspoloživ je samo maloj grupi korisnika koji pomažu u testiranju sistema. Sa tehničke strane je očito sve spremno, barem u nekim beogradskim centralama, ali Telekom ima svoje principe rada. Novi servis neće biti pušten u pogon dok se ne "ispegla" čitava procedura: na kakvim se formularima podnose zahtevi Direkciji za biznis korisnike (priča se da će se to raditi preko Web-a), ko te zahteve rešava, kakvi se nalozi daju kod uvođenja, kako se vrši naplata... i tako do najsitnijih detalja. Čak i posle toga, može proći neko vreme pre nego što nadležno Ministarstvo da "zeleno svetlo" i dok budu formirani svi timovi potrebni za realizaciju. Ukratko, teško je precizirati kada će servis biti javno dostupan, ali se nadam da odbrojavamo nedelje, a ne mesece.
Drugi zabrinjavajući momenat je to što Telekom prodaje ADSL priključke isključivo direktno, a ne omogućava prodaju servisa preko Internet provajdera. U razvijenom svetu postoji podela na Internet i Network service provajdere pri čemu svaki od njih rade svoj deo posla. Na taj način se stvara konkurencija na tržištu, što vodi nižim cenama, većim brzinama, dodatnim servisima i raznim pogodnostima za korisnike. Nezvanično smo čuli da će Telekom ponuditi ADSL i preko provajdera "u drugoj fazi", ali se ni o tim rokovima niko ne izjašnjava. Ukratko, do šire primene novog servisa treba naći odgovore na mnoga pitanja, od kojih je najmanje onih tehničke prirode. Tehnički gledano, ADSL u Beogradu funkcioniše sjajno. Valjda je to najbolji mogući početak...
Zahvaljujemo se kolegama iz "Telekoma Srbije" na pomoći pri realizaciji ovog teksta. Posebnu zahvalnost dugujemo dr Miodragu Ivkoviću, Direktoru Sektora za marketing i prodaju, koji nam je omogućio da prikaz pišemo na osnovu ličnih iskustava, kao i gospođici Emiliji Popović, koja nam je pomogla pri prikupljanju materijala i traženju odgovore na brojna tehnička pitanja
Broj korisnika broadband-a u svetu tokom prethodnih godina je vrtoglavo rastao da bi krajem 2003, prema izveštajima ITU, dostigao 63 miliona. Najviše ADSL korisnika ima u Kini, skoro 11 miliona, što znači da ima 5 korisnika na svakih 100 klasičnih linija. U Japanu je broj korisnika nominalno nešto manji, ali na svakih 100 linija ima čak 14.5 ADSL korisnika. U SAD ima oko 9 miliona ADSL korisnika (4.8 na 100 linija), a u susednoj Italiji 2,300,000 korisnika ili 8.3 na svakih 100 linija.
Snažna konkurencija je tokom 2003. godine bitno umanjila cene, ali smo pretragom na Internetu utvrdili da one i dalje značajno variraju od zemlje do zemlje i od provajdera do provajdera. Pođimo od Amerike, gde su cene po tradiciji najniže - u Palo Alto-u, centru kompjuterskog sveta, ADSL brzine između 768/198 Kbps i 1.5 Mbps košta između 25 i 50 dolara mesečno. U Francuskoj smo našli 512/128 Mbps priključke koji koštaju između 30 i 45 evra mesečno, u Nemačkoj 768/128 Mbps košta 50 evra mesečno, u Sloveniji se pominje 2 Mbps/256 Kbps za 45 evra mesečno (privatna lica), u Bugarskoj 384/128 Kbps košta 109 evra a u Makedoniji 768/128 Kbps košta 276 evra mesečno. U Bosni i Hercegovini za 512/128 Kbps treba platiti 40 evra, ali uz ograničenje protoka na 1 GB mesečno, dok 384/64 Kbps uz neograničeni protok košta čitavih 280 evra mesečno. U Hrvatskoj 768/128 Kbps košta 37 evra mesečno, ali se dodatno plaća 2.7 evra za svakih 512 prenetih megabajta.
U poređenju sa okruženjem, Telekomove predložene cene od 6500 dinara (oko 90 evra) mesečno za 768/198 Kbps i to bez ograničenja protoka zvuči korektno, s obzirom na to da se radi o prvoj ponudi za one koji ne mogu da dočekaju svoj ADSL priključak. Vremenom će cena svakako padati kako se u posao bude uključivala konkurencija.