Do pre samo desetak godina rukovanje računarima bilo je dostupno samo vrlo uskom krugu visoko obrazovanih stručnjaka: programera i operatora. Računar je već tada bio moćna mašina, ali njegova cena nije dopuštala prosečnom čoveku da pomisli na nabavku ovakve naprave. Razvoj elektronike i minijaturizacija komponenata su učinili svoje: dimenzije i cene računara su toliko smanjene da su kompjuteru širom otvorena vrata u svakodnevni život.
Postoji ipak jedna suštinska razlika između kompjutera i bilo kog drugog uređaja u domaćinstvu: svaki uređaj se kupuje da bi obavljao neku jasnu i sasvim određenu funkciju (nikome, na primer, neće pasti na pamet da koristi frižider da bi gledao TV program). Kada nabavljate računar, kupujete mašinu koja baš ništa ne zna! Kada, međutim, u njega upišete odgovarajući program, on počinje da podučava decu, igra šah, proračunava troškove, balansira čekovnu knjižicu... Sve to u jednoj stvari? Da, i još mnogo čega drugog: računar može da uradi sve što poželite, samo ako umete da mu objasnite kako da to uradi.
Takvo objašnjenje se zove program. Program je skup naredbi (u stilu: "prikaži na ekranu") pisan na nekom od jezika koji kompjuteri razumeju. Dok "veliki" kompjuterski sistemi koriste moćne i složene jezike koji nose imena fortran, kobol, paskal, ada i slično, svi stoni računari se sporazumevaju sa svojim vlasnicima na jeziku koji nosi ime bejzik. Iako je reč bejzik, u stvari, skraćenica, ona odmah asocira na osnovnu namenu ovog jezika: on predstavlja osnovu i početak za sve nove ljubitelje računara i omogućava im da naprave prve korake u programiranju i docnije lakše savladavaju složenije kompjutere.
Ako nabavite računar, svakako da u prvom trenutku nećete biti u stanju da pišete programe za njega. To, ipak, ne znači da će računar biti neiskorišćeni deo kućnog inventara. Na tržištu (pa čak i na jugoslovenskom tržištu) se nalazi mnoštvo komercijalnih programa koji su spremni da budu upisani u vaš kompjuter. Takav program ćete dobiti na običnoj magnetofonskoj kaseti. Ako je stavite u kasetofon i počnete da je slušate, čućete veoma neprijatan zvuk koji je, na prvi pogled, samo ravnomerno zujanje. Taj zvuk je vašem računaru sasvim familijaran: dovoljno je da pomoću posebnog kabla povežete računar sa kasetofonom i otkucate jednu reč pa će kompjuter početi strpljivo preslušavanje kasete. Posle nekoliko minuta, na ekranu će se ponovo pojaviti neka poruka koja označava da je tekst pročitan i shvaćen. Zatim ćete otkucati još jednu reč i računar će početi da radi ono što je bilo upisano na kaseti. Tada će započeti partija šaha, neka nova video-igra, računar će vam postaviti neki matematički problem ili će, jednostavno, na ekranu započeti neka vrsta crtanog filma.
Upotreba komercijalnog programa je krajnje jednostavna. Najčešće možete da se služite palicom kao kod popularnih partija tenisa uz korišćenje "video-igara". Pokatkad se ove palice zamenjuju pritiscima na tastere (znaćete, na primer, da taster A označava kretanje levo, taster L kretanje desno, taster Z gore, B dole, a da se razmaknicom bacaju bombe). U drugim slučajevima "razgovaraćete" sa računarom tako što ćete odgovarati na pitanja koja postavlja kucajući standardne engleske ili srpskohrvatske rečenice, ili birati jedan od naslova u katalogu koji je ispisan na ekranu. Za korišćenje ovakvih programa nije, dakle, potrebno nikakvo posebno znanje - dovoljno je da pažljivo pročitate priloženo uputstvo i eksperimentišete - probajući sve alternative ubrzo ćete upoznati sve tajne programa i početi ozbiljno da ga upotrebljavate.
Iako komercijalnim programima možete da se zabavljate duže vreme, pre ili posle ćete uvideti da ova zabava nije kreativna, pa ćete poželeti da saznate kako su programi napravljeni i da napišete neki samostalni. Tada će vas zainteresovati razne škole bejzika, priručnici, tekstovi u časopisima...
Da biste naučili bejzik nije vam potrebno nikakvo posebno matematičko-tehničko predznanje. Proces učenja je neobično zanimljiv, ali bismo vas prevarili kada bismo rekli da je lak. Stara narodna poslovica kaže da "bez muke nema nauke": svaku komandu ćete savladavati tek posle određenog proučavanja priručnika i isprobavanja njenog dejstva na računaru. Prvi programi će biti vrlo jednostavni, ali će se i u njima provlačiti greške koje ćete morati samostalno da pronalazite. Kompjuter, naime, uvek doslovno izvršava vaše naredbe, jer nije u stanju da "razmisli" o tome da li su one svrsishodne. Ako mu, na primer, naložite da stalno izvršava istu naredbu, on će je strpljivo izvršavati sve dok ga ne prekinete ili dok vaša grupa ne dođe na red za isključenje struje. Zato je jedan frustrirani početnik izrekao lepu misao: "programiranje je teško jedino zato što kompjuter nikada ne radi ono što ja hoću, nego ono što mu kažem!"
Smatramo da je za savladavanje tehnike programiranja neophodno samo mnogo dobre volje. Proces učenja se kod raznih ljudi završava na razne načine: neki su zadovoljni kada uspeju da sastave program pomoću koga će njihov računar sastavljati optimalne sisteme sportske prognoze, drugi prestaju da rade kada nauče dovoljno da sastave program koji će proračunati komponente nekog elektronskog sklopa, treći kada sastave programe koji će pomoći najmlađim članovima porodice da zavole matematiku i geografiju... Neki se na tom putu ne zaustavljaju: nastavljaju da rade sve dok ne ovladaju čak i najskrivenijim tajnama njihovog kompjutera, a zatim nabavljaju novi da bi ga podvrgli istom postupku. Tako nastaju kompjuterski stručnjaci. Programiranje je, kada se njime ozbiljno i profesionalno bavimo, nauka koja zahteva nešto talenta i mnogo rada. Školovani programeri su osposobljeni za sastavljanje izuzetno složenih programa kakvi se, na primer, neprekidno nalaze u memoriji vašeg računara omogućavajući mu normalan rad.
Kako da razlikujemo "zagriženog ljubitelja računara" (u stranoj literaturi, a u poslednje vreme i kod nas, ovakva ličnost se naziva "hacker", što bi moglo da se prevede kao "kljucalo"; izraz ni u kom smislu nije pogrdan) od "normalnog" korisnika? Jednostavno - za "hakera" je pisanje programa samo sebi cilj, pa program postaje potpuno nezanimljiv kada se isprave sve greške i tako dovede u konačnu formu. Nasuprot tome, za "normalnog" korisnika računara pisanje programa postaje svrsishodno tek ako taj program može da se primeni u njegovom životu i tako mu olakša neki od svakodnevnih poslova, kao što je pisanje pisama, sređivanje bibiloteke knjiga, vođenje rokovnika...
Nemamo nikakvo pravo da kažemo da je jedan od ova dva pristupa računarima "pravilan" ili "progrešan", tim pre što ni "haker" ne ostaje uvek "haker". Početno oduševljenje koje nas obuzme kada nabavimo prvi računar svakako će učiniti da u njegov ekran gledamo neprekidno po dvadesetak časova dnevno u toku nekoliko sedmica. Sledi pisanje programa koje ima za cilj proveravanje naših novostečenih znanja. Sledeća je "hakerska faza" u kojoj pišemo programe zato što nam je to zadovoljstvo i zabava. Te programe najčešće nudimo prijateljima ili kompjuterskim klubovima sa kojima sarađujemo (oni u kojima kompjuterska groznica ne može da suzbije poslovni duh mogu dobro da unovče programe, naročito ako su inventivni, originalni i dobro sastavljeni) ili ih, jednostavno, odlažemo na magnetofonske kasete "za buduću upotrebu".
Ako ikada izađemo iz ove faze, računar će za nas postati vrlo korisna naprava koja može da se upotrebi za milion stvari u kući i na poslu, koja može da predstavlja izvanrednog partnera u igrama i tako razbije dosadu i koju, najzad, možemo da "učimo nečem novom" svaki put kada imamo volje za pisanje programa. Tada će nam najveće zadovoljstvo biti upoznavanje novih modela računara i poređenje njihovih mogućnosti sa mogućnostima drugih modela. Kako vreme ide dalje, upoznavanje novih kompjutera će (ovde bismo, verovali ili ne, rado dodali jedno "nažalost") biti sve kratkotrajnija zabava, ali ćemo zato početi da razmišljamo o tome kako bi trebalo da izgleda "idealni" računar i "idealni" programski jezik...
Šta dolazi posle toga? Autor ovog izdanja ne bi želeo da mu odgovorite na ovo pitanje: pisanje ovih redova je bilo divna prilika da ponovo proživi poslednjih pet godina, ali bi vaš odgovor svakako učinio da sledećih pedeset izgube draž neizvesnog.
Od nas se, ipak, očekuje da vam kažemo u kakvom ćete se društvu naći ako postanete "ljubitelji računara". Koliko je, pre svega, to društvo brojno? Smatra se da u svetu trenutno ima nekoliko miliona stonih računara i da oko dve stotine hiljada ljudi ima dovoljno znanja da piše jednostavnije programe za njih, dok se nekih hiljadu ubraja u "elitne programere". Kako stoji stvar u Jugoslaviji? "Galaksija" se iskreno nada da ljubitelja računara, osim vas, ima bar još 29999 (ovo izdanje se štampa u 30000 primeraka) i da će ih u budućnosti biti još mnogo više. Ljubitelji računara se okupljaju u okviru nekoliko klubova programera, kupuju računare i programe za njih preko malih oglasa, udružuju se radi nabavke ne baš jeftine strane literature... U čitav taj posao je ugrađeno mnogo više entuzijazma nego organizovane društvene akcije.
Niko ne spori da su računari značajni u savremenom svetu i da je neophodno obrazovati kvalitetnog kompjuterskog stručnjaka. Pri tome se, na žalost, uloga stonog računara u mnogo čemu umanjuje; razloge treba tražiti u činjenici da mnogi naši autoriteti (ma koliko stručni bili) ne shvataju da stoni računar više nije nemoćna sprava već univerzalna alatka ogromnih mogućnosti koji je pristupačan mnogo čijem džepu. Kada su već naši računarski centri prezagušeni poslom toliko da u njima nema mesta ni za koga osim za zaposlene i kada se na fakultetima koji obrazuje programere meri svaki sekund koji student provede za terminalom i broji svaki list papira koji štampa, trebalo bi liberalnijim carinskim propisima i stimulisanjem domaćih proizvođača pomoći svakome ko želi da upozna računare o svom trošku.