„Fanki biznis“, odnosno Manifest novog poslovnog doba, kako stoji u podnaslovu, napisala su dva švedska doktora ekonomije u želji da objasne svetu kako posao baš treba da je zabavan i da se tek kad živimo svoje, a ne tuđe snove, postiže dugoročan uspeh, udružen sa zadovoljstvom i praćen profitom koji je posledica, a ne cilj.
U superkonektovanom svetu prosek nikad ne pobeđuje, a budućnost pripada onima koji se ne boje da rizikuju i stvaraju nova pravila. To znači da se ne drže starih obrazaca, već smišljaju nove proizvode i usluge i prave nešto novo, pre njih neviđeno i nepoznato.
Istraživanje Magazina Preduzeće je pokazalo da i u Srbiji ima inovativnih i uspešnih poduhvata. Tom prilikom predstavljeno je samo nekoliko sposobnih koji su imali viziju, krenuli putem kojim se ređe ide i - uspeli. Takvih pojedinaca, srećom, ima još mnogo.
Dejan Ristanović je pokretač časopisa PC Press i jedan od vlasnika
Internet-provajdera Sezampro, koji je, kao pionirski poduhvat, pokrenuo 1989. PC
Press je multimedijalni mesečnik čiji su najjači aduti uporedni testovi raznih
računarskih proizvoda, koji su jedinstveni u zemlji. Sve novo na IT-tržištu prvo
stigne u redakciju PC Pressa na testiranje i prikaz, pa tek onda u prodavnice.
Dejan Ristanovič: Na početku nije slatko. „Preduzetništvo zahteva i sklonost i
sposobnost i želju da čovek nešto stvori i preuzme odgovornost za to. Svaki dan,
kad pomislim koliki su troškovi i znam da taj dan moram da zaradim toliko i
toliko novca, to nije baš slatka pomisao. Naročito na početku. Koliko će neko
ulagati u marketing i koji će mu partneri biti potrebni odlučiće na osnovu toga
da li ide na prodaju svog proizvoda svima, ili mu tri dobra posla pokrivaju
godinu“.
„Kada sam počinjao, računari su bili ‘naučna fantastika’. S časopisom je bilo dosta jasno kako će posao ići, dok je Sezampro zahtevao mnogo veća ulaganja i veći rizik. Najkomplikovaniji je trenutak kad na tržište treba izaći s nečim novim. Onda se čovek zapita koliko će imati korisnika, kako da dođe do njih, kako da ih obavesti o svom postojanju. Takav trenutak smo imali i pre dve godine, kada je u Srbiji počinjao da se širi ADSL. Rešili smo da se snažno probijemo na tom tržištu. Iako pre toga nismo bili najveći provajder, posle te kampanje Sezampro je imao više od 50 odsto tržišta. Mnogo smo uložili i u marketing i u edukaciju potrošača, pokušavali ljudima da objasnimo zašto je dobro biti stalno na Internetu. Da proizvod valja, to je preduslov uspeha, ali nije dovoljno. Treba prodreti do korisnika i privući ga“, kaže Ristanović.
Anu i Svetomira Jovanovića, bračni par Beograđana, više niko ne zove po imenu. Pisma, pozivi i čestitke obično počinju s „Dragi Krojači“. Spajajući dve oblasti u kojima su stručni, IT-sektor i turizam, porodična firma za veb-dizajn Krojač je pokrenula prvu onlajn-suvenirnicu u Srbiji, na sajtu www.suveniriSrbije.com. Za nekoliko meseci rada to je postala najveća prodavnica te vrste u regionu, a „Krojači“ opštepoznati i višestruko nagrađeni za dizajn na Internetu, rvući se rame uz rame sa skupim korporativnim sajtovima.
„Internet-sajtom Suveniri Srbije, što je u celini naš posao, želeli smo da objedinimo tradiciju i savremeno doba, da jednu granu privrede podstaknemo, pokrenemo, inoviramo. Cilj tog portala je da predstavi, plasira i formira domaću suvenirsku ponudu. Do danas se na konkurs za saradnju s nama prijavilo više od 250 starih zanatlija i proizvođača suvenira, zahvaljujući čemu je formirana jedinstvena baza podataka. Za nekoliko meseci prodato je 8.500 suvenira, organizovano nekoliko sajamskih manifestacija, otvoren je prvi besplatan Info-centar u regionu namenjen proizvođačima i starim zanatima, postavljene su prodajne mini-suvenirnice u beogradskim hotelima, restoranima, kafeima“, kaže Ana Jovanović, osnivačica i koordinatorka projekta Suveniri Srbije i izvršna direktorka firme Krojač.
Ana Jovanović: Ženska strana preduzetništva „Ne verujem u održivost uspeha koji dođe preko noći. Da bi neko realizovao ideju, postavio je, pokrenuo posao i uspeo, najpotrebniji su upornost i strpljenje. Čak i kad klone duhom, neko će, tako ‘istreniran’ teže donositi pogrešne odluke. Naravno, treba voditi računa o bontonu i dobro se pripremiti za svakog potencijalnog klijenta. Umeti saslušati sagovornika predstavlja blagu žensku prednost u poslovnom svetu“.
Rođena u Beogradu 1973, posle fakulteta, seminara i specijalizovanih sajamskih manifestacija širom Evrope iskustvo je stekla kao članica SWAT-tima u projektu regionalnog razvoja Balkana i kao savetnica za domaći turizam u Turističkoj organizaciji Srbije. Učestvovala je u kreiranju jednog od prvih turističkih knjiga-vodiča o Srbiji, a takođe je u Upravnom odboru Udruženja preduzetnika u seoskom turizmu, gde na terenu objašnjava prednosti marketinga seoskih domaćinstava na Internetu.
„Posle iskustva u javnom i privatnom sektoru, pokazalo se da osnivanje sopstvene firme nema alternativu. Svakog jutra pomislim ‘i danas ću ostvariti sopstvene zamisli’. Oboje nas pokreće strast i stimuliše nas da stignemo do cilja, pre drugih ako je moguće“, dodaje ona.
Pred svaki veći događaj u Beogradu, bilo da je u pitanju vaterpolo ili košarkaška utakmica ili kakav veći privrednički ili državni skup, novine su se do skora vratolomnom brzinom punile naslovima kako u gradu nema dovoljno ležajeva za sve goste. Ta euforija utihnula je pojavom velikih hotelskih lanaca. S druge strane, Beograd je poslednji među univerzitetskim gradovima u Srbiji dobio popularne i niskobudžetne pansione i hostele. Jedan od njih smešten je u Brankovoj ulici, u stanu od 78 kvadrata, opremljen Wi-Fi mrežom, satelitskom televizijom, klima uređajima, zonom za nepušače i sobama s dva, četiri i 10 kreveta, po pristupačnim cenama.
Počelo je kad se Vlatka Tadić, sadašnja master-studentkinja zaštite životne sredine i održivog razvoja vratila sa internship-programa iz SAD, a Ivan Đikić završio Geografski fakultet. Oboje su bili željni posla i privređivanja.
„Beogradu bez sumnje i dalje nedostaju smeštajni kapaciteti, prevashodno više kategorije, ali kako za to nismo imali novca, Ivan i ja smo se odlučili da otvorimo svoj hostel jer smo računali da svakako ne može da propadne. Posle rada na projektu koji je bio u vezi s tim da li Beogradu trebaju hosteli i mog istovremenog rada u jednom hostelu, došla sam na ideju da ga i sama otvorim, koristeći novac koji sam zaradila u SAD. Vodila sam se zdravim razumom, zašto bih radila za nekog za smešne pare kad to mogu i sama“, kaže Vlatka Tadić o odluci da se otisne u preduzetničke vode.
U početku nisu ništa znali, ni odakle krenuti, ni koje ih sve procedure čekaju. „Rekla bih da je neka vrsta socijalnog problema postalo to da danas ljudi po pravilu čekaju da im se nešto lepo desi, a za loše stvari uvek krive druge. Nije ni meni bilo lako da budem sama godinu dana u SAD samo da bi propričala engleski jer sam doživljavala kao hendikep to što taj jezik ne govorim tečno. Nisam imala vremena da krivim mamu, tatu ili profesore što ga nisam znala dovoljno. Posle sam“, kaže ona.
Branislav Gojković: Uzori Platon i Voren Bafet „Voren Bafet je jedan od najpametnijih ljudi u poslovanju danas, ako ne i najpametniji. Nemam ja ‘nos’ za to, ali nije teško da vidite, kad hoćete da gledate, ko zna da radi svoj posao. Kad je razgovarao sa svojim učenicima, Sokrat ih je pitao da li je bolje, kad treba da biraju konja, da pitaju konjušara ili obućara, a kad treba da biraju sandale, da li je bolje da pitaju konjušara ili obućara? Ja se toga držim, retko pitam obućara za konja. Svako u sistemu Plato zna da ‘pravi cipele’ i da ‘dresira konje’, ali svako radi ono u čemu je dobar“.
S pojavom knjižare Plato na Filozofskom fakultetu i pratećeg džez-kafea, ljubitelji knjiga dobili su mesto na kom mogu da se sastaju, provode vreme prebirajući po policama, a da im niko ne diše za vratom i na istom mestu da se opuste i zabave. Duh Platoa reanimirao je Beograd i uticao na formiranje čitalačkog ukusa kod čitavih generacija mlađih i starijih Beograđana, studenata, ljubitelja stripa, filozofije, poezije.
Branislav Gojković, vlasnik knjižare Plato, kako sam kaže, počeo je svoj posao pre zvaničnog početka, odnosno još tokom studija filozofije.
„Još za vreme studija imali smo problem da nađemo knjige, pa smo ih, budući da nismo uvek imali novca, ‘krili’ od knjižara, stavljajući ih na pogrešne police dok ne bismo imali para da ih kupimo. Uvek smo bolje od knjižara znali čega gde ima po njihovim radnjama. Filozofski fakultet je s 11 grupa tada bio jedini fakultet na svetu koji nije imao čak ni svoju skriptarnicu. Pošto su nas profesori znali, Milan Dragoslavić i ja smo predložili svom fakultetu da otvorimo knjižaru. Moja ideja je bila da to bude velika knjižara, opšteg tipa, i to baš na Filozofskom fakultetu jer je on važna nacionalna institucija“, priča Gojković.
Neposredno pred otvaranje knjižare, dok su još trajali pregovori, Gojković je preveo sa engleskog knjigu „Moj sistem uspeha“ Oskara Šelbaha i od tog novca pokrenuo sopstveni posao, 11. maja 1989.
Na sponu filozofije i menadžmenta gleda kao na davno poznatu i normalnu stvar, o tome je još Sokrat govorio. Gojković je vrlo ponosan na Platoovu biblioteku „Na tragu“, koja se bavi isključivo filozofijom, nastalu u trenutku kada su se mnoge velike izdavačke kuće gasile. Ekipa Platoa ubrzo je razgranala posao na izdavaštvo, ugostiteljstvo, a u jednom trenutku postojao je i Teatar Plato.
Vladimir Nikolić: Nikad ne odustati „To je razlika između uspeha i neuspeha. Henri Ford je dao zadatak inženjerima da naprave prvi motor sa osam cilindara. Znajući da nije poznat kao dobar inženjer, oni su ga gledali začuđeno i rekli da to nije moguće. Nije odustao. Rekao im je neka samo rade. Prva tri motora su eksplodirala. Radnici su javili Fordu da su potrošili pare koje je odredio za taj projekat, a da nisu napredovali. Umesto da odustane, Ford je ponovo uložio u njih. Toliko dugo je ulagao da su i inženjeri počeli da sebe bodre da to završe. Na kraju su mu s ponosom pokazali prvi motor sa osam cilindara na svetu. Znači, nikad ne odustati“.
„Plato je od samog početka imao kutak za poeziju. Otvoriti kafe, klub ili diskoteku, to ljudi rade i nije ništa neobično. Ali, to mesto je negovalo kult knjige, znanja, pameti. Nisu to profitabilne stvari i nismo mnogo očekivali, ali je važno bilo da Beograd ima u ponudi skoro zaboravljene pisce“, priča o svojoj viziji Gojković.
Gojković je filozof uronjen u menadžment i svaki svoj poslovni potez „pravda“ antičkim filozofima i vodi se Platonovim principom pravednosti, da svako dobije ono što mu pripada. „Osnovni princip je biti autentičan, bukvalno biti svoj, i nije dobro bilo šta falsifikovati i kopirati. Nemoguće je pobeći od sebe. Ko pokuša da bude nešto drugo od onog što jeste na kraju bude vrlo nesrećan“, kaže on.
S proleća i jeseni, ali i o velikim stresnim nepogodama koje se leče velikim spremanjem, obično se nađe gomila suvišnih, a opet upotrebljivih, ponekad i novih stvari. Šta s njima raditi? Pokloniti, ali kome? I šta ako se uvredi? Baciti tek tako, ne ide.
Vladimir Nikolić je osnivač Limunda, prvog srpskog sajta za aukcije, na kom se preko Interneta može prodati sve što pravi rusvaj u kući. „Nisam nikada želeo da mi neko diktira šta je dobro. To ne znači da nisam slušao druge, ali želim sam da nađem šta mi se sviđa. Preduzetništvo je za to najbolji način. Ko hoće da radi isključivo radi novca, neka nađe sebi posao. Ako želi da radi iz ljubavi, onda je preduzetništvo neizbežno“, kaže Nikolić.
U početku, krili su svoju ideju od svih, razvijali je u tišini, plašeći se da se, pre no što je završe, neko ne doseti. „Kasnije su svi podržavali ideju, ali tek kad su rezultati postali vidljivi“, dodaje Nikolić.
Do sada, za nekoliko godina rada, na sajtu Limundo prodati su bager Džoa bageriste koji je 5. oktobra učestvovao u rušenju Miloševićevog režima, jedna mamutova kost, cigla s pečatom VII Klaudijeve legije, potpisani dresovi igrača fudbalskog kluba Milan, jedan poker-aparat, dva mrava i Golf Cabrio koji je osvojio mnoštvo nagrada na takmičenjima u Auto-tuningu.