Mogućnost da za male pare nabavite kućni računar i kod nas, nagoveštava pravu kompjutersku revoluciju kakva već odavno vlada u svetu.
Kada su Voju Antonića, konstruktora domaćeg računara "Galaksija", pitali da li je moguće da se ostvari imaginacija iz filma "Ratne igre", prikazanog na Festu 84, odgovorio je da je film sve do desetak minuta pred kraj sasvim realan i lako ostvarljiv.
Gde se mi to nalazimo: u osvitu nove kulture ili u sumraku civilizacije? Ili i jedno i drugo: neće li kompjuterska kultura s kraja dvadesetog veka biti sumrak civilizacije, bar one koju poznajemo?
Jer, film "Ratne igre" priča ovakvu priču: jedan momak, zaljubljenik u svoj kućni računar, počinje da se igra. Otkriva šifru školskog kompjutera, pomoću svog računara i obične telefonske linije "ulazi" u školski, ispravlja ocene i menja podatke no želji. U poslednjih deset minuta prodro je u računar Pentagona i slučajno probudio zaboravljenu šifru koja objavljuje opšti nuklearni rat...
Ako se setimo da je ne tako davno objavljeno da je greškom kompjutera
nekoliko puta do sada izbila lažna uzbuna i da je svet bio svega nekoliko minuta
od nuklearne katastrofe, priča iz filma dobija sasvim nove dimenzije.
Međutim, kakve sve to veze ima s nama, s našim ljudima kojima je kompjuter još
nešto isuviše tajanstveno. složeno i dostižno samo odabranim stručnjacima? Takvo
mišljenje, bar, preovladava ovde, ali pogrešno!
U izdanju časopisa za popularizaciju nauke "Galaksija" nekoliko dana pred kraj prošle godine izašla je publikacija "Računari u vašoj kući". Štampana je u tiražu od 30.000 primeraka, prodavala se po dosta visokoj ceni od 200 dinara i desilo se neverovatno: ceo tiraž je rasprodat za manje od nedelju dana. Potom su u "Galaksiji" odlučili da štampaju dodatnih 20.000.
– Moram priznati da smo i mi bili vrlo iznenađeni, kaže Jova Regasek, urednik u "Galaksiji" - jer nismo imali nikakve podatke o broju računara kod nas, o interesovanju za ovu temu. Uvoz je zabranjen, tako da niko ko ima kućni kompjuter nije mnogo raspoložen priča da ga ima i kako ga je nabavio.
Kupiti kućni računar nije uopšte tako nedostižno kao što se misli. Jer, neki modeli staju svega četrdesetak funti, oni s velikim mogućnostima su jevtiniji od televizora u boji. Mnogo teže je uvesti ga.
Možda upravo u tome treba tražiti odgovor na pitanje zašto je ova specijalna publikacija tako brzo rasprodata. Pored obilja podataka o računarima na svetskom tržištu, ona nudi i mogućnost da se kompjuter nabavi za oko milion i no starih dinara. Da stvar bude interesantnija, reč je o originalnom, domaćem računaru nazvanom "Galaksija".
"Galaksija" je stvarana, gotovo isključivo, uz pomoć male privrede. Jer, velike elektronske industrije za kućne računare nisu zainteresovane. Smatraju, naime, da je to previše skupo, pa je svako bavljenje njima, osuđeno na poslovni neuspeh. Srećom, nisu svi takvi, pa su se kao nosioci celog projekta javili "Elektronika inženjering" iz Zemuna i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, koji su otkupili "Galaksiju" dok je još bila u fazi ideje i uskoro će početi i komercijalnu proizvodnju računara namenjenu, pre svega, školama.
– Nije "Galaksija"' prvi pokušaj da se napravi naš kompjuter, kaže Regasek. – Bilo je još nekih računara, ali oni se nisu makli od, u najboljem slučaju, nulte serije. Jer, dugo su razvijani, na njima je bilo angažovano mnogo ljudi. Mi imamo još jednu boljku: ambiciozni smo, pa je i naša industrija odmah želela veliki računar. Kad je sve to sabrano, ispalo je da je kompjuter veoma skup, da je predobar za kućnu upotrebu a nedovoljno dobar za bilo koje preduzeće. Mi smo krenuli sasvim drugim putem: smatrali smo da mora da se stvara brzo, da na njemu radi što je moguće manje ljudi, da bude skromnih mogućnosti i samim tim dostupan svakome. Da ljudi vide šta je to računar, za šta sve može da se koristi, šta je programiranje...
I stvarno: šta je kućni računar, za šta služi?
To pokušava da odgovori Dejan Ristanović, student treće godine elektrotehnike, jedan od pionira kućnih računara kod nas, autor publikacije "Računari u vašoj kući".
– Pa, kad se uzme sam po sebi, on ništa ne zna i ni za šta ne služi, kaže Ristanović. – Niti usisava prašinu, niti prikazuje program, ne pere ni rublje... Međutim, u odnosu na sve kućne aparate, jedini je raspoložen da uči. Računar je univerzalna sprava koja može praktično da se koristi za sve što njegov vlasnik zamisli i pod uslovom da ovaj ume to da mu kaže. Kod nas, sada, uglavnom služi za igranje. Postoje razne igre: recimo, vlasnici računara voze avion (kao što se budući piloti vežbaju na trenažerima), vode svemirske ratove, spasavaju princeze iz zamkova ili igraju šah protiv računara. Već šta nudi određeni program. Ali. igre su sekundarna primena računaru. Postoji jedna stvar: kada nešto ulazi u modu, kao sada kompjuteri, ona slabo može da služi. Isto je bilo i s televizorom, na primer. ili telefonom. Jer, šta vredi televizor kad ne postoji stanica koja prikazuje program? Ili šta čovek da radi sa telefonom, čak i kad postoji mreža, ako ga malo ljudi ima. Kome da telefonira? Potpuno isto je i s računarima. Ali, neophodno je proći kroz taj stadijum, da bi ga kasnije imalo dovoljno ljudi i da bi mogao da pokaže sve svoje mogućnosti.
– Kad bi bilo dovoljno računara, kad bi se pod nekom društvenom kapom, kao što je to slučaj u svetu, organizovala mreža preko koje ove naprave mogu da opšte, kada bi se, što je još važnije, stvorio informatički centar, onda računari više ne bi služili samo za igru, kaže Ristanović. – Onda bi oni mogli da preuzmu sve poslove koji se obavljaju na telefonima 988 ili 981 ili svima koji daju razna obaveštenja. A sve to za znatno manje para. Iz novina bi se izbacili svi oglasi koji objavljuju programe radija, televizije, bioskopa, pozorišta. .. Znači, računar bi preuzeo veliki deo informativnog sistema.
Međutim, i pre ove futurističke vizije, on može da se koristi za mnogo više od igre, da obavlja sve računske radnje, recimo, ako opet dođu na dnevni red nesrećne kartice za struju, izračunava koliko je električne energije ostalo do kraja meseca. I ne samo to: opominje vlasnika kad treba da isključi bojler ili javlja da nema kuvanja na električnom šporetu. Ostavimo ove neprijatne dužnosti. Svakodnevna stvar je, za to se u svetu kompjuteri najviše i koriste, uravnoteženje čekovne knjižice ili proračun kućnog budžeta.
Kompjuter može da crta grafike ili da potpuno zameni pisaću mašinu uz znatno manje truda, a veće mogućnosti. Jer, daje beskonačno mnogo kopija, ispravlja slovne greške, celim pasusima ili samo jednoj reči menja mesto. Računar "Galaksija", na primer, ima memoriju koja može da zapamti tri kucane strane sa oko 6.000 znakova. A ona je, kao što rekosmo, skromnih mogućnosti.
Kakve su prave mogućnosti na ovom polju možda je najbolje pokazao Artur Klark, autor čuvene "Odiseje 2001", kada je drugi deo svog,romana ("Odiseja 2010") napisao na kompjuteru "Archives III" a onda iz Kolumbije u Njujork tekst od 250 stranica poslao na disku prečnika pet inča (1 inč je oko 2,5 santimetra)!
Znači, kompjuter je revolucionarna naprava u poslovima dokumentacije jer radi brže od armije ljudi, a podatke smešta na znatno manjem prostoru od svih poznatih klasičnih sistema.
I upravo je u svim ovim mogućnostima primene i najveća zamka za vlasnike računara. Sam kompjuter ne može ništa od ovoga. Da bi mogao da menja programe, potreban mu je jedan običan kasetofon. Jer. programi se beleže na kasete. Zatim, da bi mogao i da prikaže ono što je izračunao, neophodan mu je ekran. Znači, monitor. Srećom, gotovo svi koji se odlučuju za nabavku računara već poseduju tranzistorski televizor i kasetofon, tako da ih ne očekuju veći izdaci.
Da bi mogao da zameni pisaću mašinu, neophodan mu je štampač. Da bi mogao da crta grafike - ploter, da bi mogao da se priveže za telefonsku mrežu - modem. A svi ovi dodatni delovi, gotovo no pravilu, dosta su skupi. Znatno skuplji i od računara koji su svakim danom sve jevtiniji.
Pozabavimo se stoga pitanjem pomenutim na početku ovog teksta, kasnije izrečenom konstatacijom da su računari najkorisniji tek kad mogu međusobno da opšte.
Najčešće se to obavlja preko postojeće telefonske mreže. Razloga za to ima više: prvo ona je najjevtinija, zatim najpogodnija i na kraju - najrazgranatija. Ali. tada je mogućnost da svako ko ima računar i modem uđe u bilo koji kompjuter u mreži - vrlo velika. Uostalom ne tako davno svet je bio zaprepašćen spektakularnim pljačkama banaka izvedenim tako što je vlasnik kućnog računara uspostavio vezu sa bančinim kompjuterom, saznao šifru i - jednostavno dao nalog da se novac upiše na njegov račun!
– U svetu se troši mnogo para i ulaže dosta napora da se sistemi zaštite, kaže Ristanović. – Izmišljaju se razne, sve složenije šifre da bi slučajna mogućnost provale bila što manja. Međutim, sve to ne može biti pouzdano. Zato se, vitalni sistemi, kao što su vojni na primer, ne vezuju u običnu telefonsku mrežu već imaju posebne linije. To je, jedini, pouzdan način zaštite računara ali - vrlo skup, za većinu primena i nepodesan. Ali, mislim da smo mi vrlo daleko od toga. Takva bojazan kod nas - još ne postoji.
Pre samo pet godina kućni kompjuter je bio - mislena imenica. Otprilike tada je počeo svoj pohod no svetu. Danas - počinje da osvaja Jugoslovene. A kada će ih potpuno osvojiti, kada će računari biti ravnopravni sagovornici u telefonskoj mreži, i da li će tada postojati uspešan način zaštite tajnih (i privatnih) podataka - niko danas ne može sa sigurnošću da kaže
Jedino je pouzdano: kompjuterska revolucija je došla i do nas.