Internet je 1997. godine u našim uslovima bio nešto novo-novo-novo, pa se pravljenje Web strane prosto podrazumevalo. Uz to, trebalo je "iz prve ruke" upoznati FrontPage i druge alate o kojima ćemo pričati na našem velikom Internet seminaru (Kopaonik, decembar 1997). Najzad, što bi rekao Isaac Asimov, svakome je omiljena tema za pisanje upravo on sam - sve stvari su postavljene upravo onako kako želite, što je uvek lepa pomisao :) Rad na prezentaciji počeo sam u novembru 1996, prikupljajući razne "autobiografske" tekstove koje sam u raznim prilikama pisao i praveći od njih kompilaciju kojoj je onda trebalo dodati i nešto grafičkih elemenata (za mene uvek težak trenutak), linkovati sve u celinu i najzad je "pustiti u svet".
Tada još nije bilo praksa da svaka budala ima svoj domen, pa sam prezentaciju postavio na adresu www.sezampro.yu/~dejanr/ - tri godine kasnije, početkom januara 2000, sam registrovao ristanovic.com, sada imam i dejanristanovic.com i još po neku varijantu, ali dugo nisam bio u iskušenju da selim prezentaciju, premda je ona sa početnih 370 KB porasla na oko 73 MB. Formalni razlog - na ovoj "staroj" adresi je vide svi pretraživači, ko će da čeka da je ponovo nađu. Suštinski... eto, priznajem, nisam veliki ljubitelj promena. Najblaže rečeno :)
To da nisam ljubitelj promena dokazuje naslovna strana prezentacije, koja je ista kao što je bila pre 10 godina. Dobro, FrontPage sada ima lepšu temu, stavio sam malo svežiju fotografiju, ima novih linkova na levoj strani, setio sam se da u vrhu stavim datum zadnje promene da bi ga primetili oni koji koriste neku alatku za sinhronizaciju, uveo RSS feed itd., ali osnovni tekst je isti. Pre svega zato što se u mom životu u ovih 10 godina nije Bog zna šta promenilo. Evo, gledam oko sebe i poredim sa starom fotografijom, soba je ista kao što je bila, osim što imam novu stolicu, nov tepih i novu zavesu. Pobacao sam nešto zastarele Hi-Fi tehnike, pošto sad sve može da radi računar, i taj prostor iskoristio za skladištenje krša... pardon, gedžeta, DVD-ova, knjiga, pa onda još DVD-ova, još gedžeta, još malo DVD-ova... Gornji deo jednog ormana sam nekako oslobodio od knjiga i kutija sa softverom i tamo natrpao raznu mrežno-rutersku opremu, a ostatak tako dobijenog prostora se koristi za DVD-ove. Nekada sam se isto tako "davio u disketama", i prosto se pitam gde su sve te diskete nestale... trebalo bi ih potražiti i raščistiti prostor koji zauzimaju, da bi tamo mogli da se trpaju DVD-ovi.
Na nepromenjenim stolovima (da, imam dva radna stola postavljena u L - vrlo bih rado kompletirao slovo U, ali nema mesta za treći sto) se, istini za volju, sve promenilo. Da, u nekim oblastima obožavam promene, recimo kad se radi o kompjuterima. Prvu verziju ove prezentacije pravio sam na Pentium 166 MHz računaru sa upravo kupljenom HX pločom, 32 MB memorije, diskom od 4 GB, 24X CD čitačem i 15" monitorom (legendarni Philips Brilliance). To je bio zadnji računar do koga sam došao upgrade-ujući nešto prethodno - posle toga sam uglavnom kupovao čitave računare, da ih ne brojim sada... Mnogo važnije pitanje glasi: da li je ovaj Core 2 Duo sa 4 GB memorije i 1 TB diskova bitno bolji? Da li je Vista toliko bolja od Windows-a 95 OSR2 koji sam tada koristio? Ko će ga znati - sve mnogo lepše izgleda, ali se i dalje čeka, uz kloparanje diska i liniju koja polako ide od levog kraja ekrana prema desnom... Zapravo, koliko god da je sirova snaga računara napredovala, toliko su porasli i zahtevi i složenost onoga što radimo, te se zapravo i ne oseća neka tolika razlika u komforu...
Najveći skok u komforu korišćenja računara, pa i života uopšte, donelo je ono u zidovima - kablovi tj. komunikacije. Početkom 1997. sam u kući imao jednu telefonsku liniju (422-837 - neću nikad zaboraviti broj) vezanu za centralu-klepetušu, i ta je linija korišćena za sve potrebe. U prvim modemskim danima je bila uglavnom ok (mislim, ok za 2400 bps veze) ali je nekako baš posle "dolaska Interneta" izgubila na kvalitetu, pa je veza svako malo pucala (a to nije bilo vreme kada biste, nakon prekida veze, dobili provajdera jednim pozivom!). Ako uopšte vredi pomenuti, činjenica da sam "stalno" na vezi (ili barem čekam na vezu) me nije činila popularnim u porodici - telefon je bio non-stop zauzet.
Krajem 1997. godine stekli su se uslovi za drugu, "normalnu" telefonsku liniju sa tonskim biranjem na Alcatel centrali (hvala Ljubiša!) koja je preporodila pristup Internetu. Već sledeće godine došao je i ISDN (hvala Ljubiša, hvala Danko), tako da sam mislio da imam savršen pristup Internetu. "Savršenstvo" je potrajalo šest godina, a onda je sredinom 2004. došlo vreme za nekomutiranu liniju do Sezama (pitam se zašto zakupljenu liniju nisam uzeo mnogo ranije - hvala Bogu da je u mom kraju nekako uvek bilo slobodnih parica) koja je donela veću brzinu (512 kbps i to simetrično... još je se sa nostalgijom sećam kada nešto upload-ujem preko ADSL-a). Pokazalo se da sam predaleko od Skadarlije, pa je veza svako malo pucala i ponovo se uspostavljala. Na mojoj centrali dugo nije bilo ADSL-a (osim izuzetno - hvala Mišo, hvala Emilija!), pa se onda nakratko pojavio (hvala Brankice!) pa ga opet mesecima nema... No konektivnost je savršena, naročito otkako sam uzeo i kablovski Internet za backup i velike upload-e - verovatno će kroz 10 godina tih megabit-dva u sekundi zvučati jednako smešno kao što sada zvuči analognih 33600 bps, ali za sada je, kako rekoh, savršeno :)
I promene na poslovnom planu su uglavnom evolutivne. Moje firme su lepo napredovale, Sezam je žestoko porastao, PC Press je održao dobru poziciju, a i u poslovima sa bazama podataka i imenicima je bilo nekih pomaka, čak i u internacionalnim okvirima; videćemo dokle će tokom naredne decenije sve to stići. Još novosti? Pa zar ovo nije dovoljno? Jedna od stvari koje me "izluđuju" je što mi se prečesto desi da vidim nekoga posle X godina i onda usledi otprilike ovakva priča (primer od onomad, kada sam sreo druga koga nisam video još od osnovne škole):
Ja: I kako si, gde si sada?
On: Ma radnik sam ovde, u "Br... Ba....".
Ja: Šta se tamo radi?
On: Prave obuću... a gde si ti?
Ja: Ja sam urednik kompjuterskog časopisa "PC".
On (vidim da je čuo za "PC" taman kao i ja za (ne)pomenutu fabriku obuće): Aha... a šta još radiš?
Ja: Pa bavim se i Internet provajdingom, jedan sam od vlasnika sistema SezamPro...
On (i dalje me belo gleda): I radiš li još nešto?
Ja: Dobro, majku mu, zar i ovo nije dosta?
On (umorno): Pa zar tu ima posla za ceo dan?
Kako god da to izgledalo sa strane, posla ima za ceo dan, i za celu noć pride. A opet, čini mi se da sam pre 10 godina za dan i noć mogao da uradim više nego danas (za pre 20 godina mi se ne čini - znam da sam mogao). Možda to nije samo zbog godina - i priroda posla se ipak u nekoj meri promenila. Nekada sam većinu vremena provodio programirajući tj. radeći u editoru, onda sam prešao na pisanje tj. rad u tekst procesoru a danas mi je glavni alat Outlook, dakle planiranje... Što je manje produktivan posao. Valjda. Možda.
Upravo u vezi raznih poslova za koje mi (ni)je potreban ceo dan, nedavno sam čuo zanimljivo pitanje. Naime, moj prijatelj Feniks anketira ljude na temu "šta ste zapravo vi" - ideja je da čovek u par reči oslika ono što u životu radi. Bilo je tu različitih očekivanih i manje očekivanih odgovora. Recimo, sam Feniks, za koga bi ceo svet rekao da je Programer, kaže da je zapravo Filozof (valjda i jeste, kada postavlja takva pitanja). Uz razne Inženjere, Istraživače, Praktične osobe, Rešavače problema, od jednog doktora sa velikog američkog univerziteta sam čuo da je Umetnica, a da ne pominjemo gospođicu koja se izjašnjava kao Čupavo Majmunče. Što se mene tiče, na prvu loptu sam rekao da sam Ljubitelj Tehnologije, a onda sam malo razmislio i zaključio da sam ipak pre svega Autor. Tako da bi možda trebalo da malo više vremena provodim u tekst procesoru. Recimo, pišući ovaj tekst.
Kad smo već kod ovog teksta... spremao sam ga za deseti rođendan moje Web strane i zaista je bio 90% napisan 28. marta 2007, ali me je onda uhvatio neki drugi posao i onih 10% nikako nije dolazilo na red. Teško je nastavljati sa pisanjem nečega ako jednom prekinete taj posao i ako prođe nekoliko meseci, a nema nikakvog deadline-a da vas pritiska. Možda ga nikad ne bih ni dovršio, da ovih dana nisam pročitao knjigu Remember Me (Sophie Kinsella) - svašta čovek čita kad mu se zatekne u kući :) Kakve zaboga veze ima veze chick lit knjižica sa ovom prezentacijom? Pa eto, ima... Junakinja te knjige doživi malu nesreću, oporavi se od nje, pa onda posle tri godine doživi novi udes i, posle buđenja, zaboravi sve što se dešavalo između dva udarca u glavu. A u međuvremenu je postala sasvim drugačija osoba - bogata, uspešna, nemilosrdna, čak se i udala za nekog tipa koga više ne poznaje (posle će doći još jedan tip da je ubeđuje da joj je on švaler... ma svašta ima u knjizi).
I tako mi je pala na pamet u(zne)mirijuća misao: da se tako nešto meni desilo, posle buđenja bi se ispostavilo da se ništa u mom životu nije promenilo. Dobro, morao bih da naučim da koristim novi HTC PDA, novi Office (joj, ko bi se ponovo navikavao na onaj Ribbon) i automatski menjač (ovo poslednje bi trajalo negde oko 1 sekund), onda da pročitam u međuvremenu napisane uvodnike da bih se na brzinu uputio u razvoj kompjuterskog sveta, ali što se tiče okruženja, načina života, dnevnog ritma i svega ostalog... 'ladno bih mogao da obrišem tri godine i da ništa iole bitno ne izgubim.
No, ma koliko im se čovek opirao, promene su povremeno neophodne, pa će ih i kod mene biti sledećih godina... Računajući i to da mi sledi (privremena) selidba dok se ovde ne završe neki neminovni građevinski radovi. Pa da se pripremam na vreme i da počnem od virtuelne selidbe - od danas je moja prezentacija na www.dejanristanovic.com