Krajem 1993. došlo je vreme da Sezamov mail izađe izvan Sezamovih granica - uspostavljena je redovna razmena poruka sa (tadašnjim) YU Internetom, preko FON-a. Za to je korišćen nekakav UUCP softver za DOS, očito portiran sa Unix-a. Bilo je dosta problema. Prvo je trebalo naučiti da se na Unix-u uglavnom "programira" tako što se stavljaju i skidaju komentari sa raznih redova u konfiguracionim fajlovima, a čak i pošto je sve konfigurisano bilo je raznoraznih nevolja. Modemi su bili spori (2400 bps), neki korisnici su slali velike poruke, "pucao" je prenos i onda je isti fajl slat po ko zna koliko puta, slanje pošte u svet je bilo ograničeno na službena lica sistema, pa su se onda mnogi bunili zbog "protekcije"... Ali ipak je radilo!

Poruke su najpre stizale na kriptične adrese tipa dejanr%sezam.yu@moumee.calstatela.edu. Moumee ("mačkica") je bio računar koji se nalazio na California State univerzitetu u Los Anđelesu i, ljubaznošću dr Milana Mijića, primao i distribuirao kompletnu poštu za YU domen u doba (onih prvih) sankcija. Elektronska pošta je razmenjivana neverovatnim metodama, popularnim metodom "preko Male Krsne" koji ćete upoznati ako pročitate sjajnu priču Pavla Pekovića. Krajem 1993. godine Jugoslavija je teškom mukom uspela da dobije pravo administriranja YU domena koji je do tog momenta pripadao Slovencima, pa je put "preko Male Krsne" ostao, ali su barem adrese postale normalne, najpre u obliku dejanr@sezam.rs a kasnije u obliku dejanr@sezam.co.yu.

Prvih dana 1994. (period upamćen po surovim restrikcijama struje koje su nam uništile dosta hardvera) razmenjivane su i poruke iz nekoliko Sezamovih konferencija sa news grupama na YU Internetu  - te poruke ćete i danas prepoznati u nekim od O_ konferencija, po pošiljaocu postmast. Ipak, diskusije te vrste nikada nisu ozbiljnije zaživele - Sezam je bio i ostao svet za sebe...