Ravni ili flat skaner koji se isključivo koristi u oblasti stonog izdavaštva je najlakše zamisliti kao gornju polovinu fotokopir mašine ("polovina" se ovde odnosi kako na dimenzije tako i na funkciju): pažljivo pozicionirate original na staklenu ploču, preko toga stavite poklopac, izdate odgovarajuću komandu, snažna pokretna sijalica osvetli papir i "fotokopiranje" je završeno. Razlika u odnosu na standardnu mašinu za fotokopiranje je "sudbina" rezultata - umesto da odmah bude prenesena na papir, skanirana slika se pretvara u digitalnu reprezentaciju i prosleđuje računaru na čiji se disk skladišti.
Ukoliko ste se, uz skaner, opremili i laserskim štampačem, sliku sa diska možete odmah odštampati što znači da laserski štampač možemo zamisliti kao donju polovinu fotokopir mašine. Klasično fotokopiranje je, jasno, mnogo brže, racionalnije, kvalitetnije i jeftinije od skaniranja praćenog štampanjem (što, naravno, ne znači da ponekad nećete ovako "iskopirati" stranu-dve) ali skaner pruža mogućnost da sliku, po skaniranju a pre štampanja, na neki način obradite i uklopite u tekst koji obrađujete što je i suština stonog izdavaštva.
Kada zaključite da vam je skaner neophodan za posao koji se bavite, treba da se odlučite za model. Uopšteno govoreći, možete da izaberete "ravni" (flat), "ručni" (hand) ili "rotacioni" (drum) skaner - prvi je znatno veći, skuplji i upotrebljiviji, drugi, uz mnogo nižu cenu, spada pre u hobističku nego u profesionalnu opremu a treći važi za profesionalnu opremu (pa je prema tome veoma skup) ali je za neke primene nezamenljiv. Pošto smo ravne skanere već opisali, posvetićemo malo prostora ručnim - radi se o maloj pokretnoj napravi čijim radnim delom prelazite preko slike koju treba skanirati. Naravno, skaner morate da pomerate ravno i strogo konstantnom brzinom što zahteva priličan trening - malo pomeranje, ubrzanje ili usporenje izaziva deformaciju skanirane slike! Dodatno ograničenje je što "štrafta" koju skanirate retko može da bude šira od 4 inča odnosno desetak centimetara - pun A4 list treba skanirati bar iz dva puta a onda u nekom grafičkom programu "lepiti" polovine jednu uz drugu. Ručni skaner (npr. Logitech-ov ScanMan koji košta oko 250 dolara), sve u svemu, predstavlja uređaj koji možemo da preporučimo samo onima kojima je s vremena na vreme potrebno skaniranje manjeg broja ilustracija.
Rotacioni skaner veoma podseća na matrični štampač - umesto da se pokreće skanerski mehanizam, pokreće se sam original i to oko posebnog valjka. Iako su neki Canon-ovi i Ricoh-ovi rotacioni skaneri veoma profesionalno urađeni, njihova upotreba je često problematična pošto kvalitet skaniranja zavisi od početnog položaja papira i to na način koji ne omogućava korekciju - ako skaniranje ne uspe, možemo samo da ponovo stavimo original nadajući se da smo ovoga puta bili sigurnije ruke i bolje sreće. Za razliku od ovoga, "ravni" skaner omogućava da poziciju loše pozicioniranog originala popravljamo sve dok ne budemo zadovoljni rezultatima.
Najpoznatiji i kod nas najrasprostranjeniji flat skaneri su proizvodi firme Hewlett-Packard i nose imena ScanJet i ScanJet Plus. Ova dva modela veoma liče jedan na drugi; razlika je jedino u tome što prvi pri skaniranju nudi rezoluciju od 300 tačaka po inču (300 dpi, dots per inch) a drugi izvanrednih 600 tačaka po inču. Razlikuju se, jasno, i cene: ScanJet košta oko 1000 a ScanJet Plus 2200 dolara (ovo su zvanične Hewlett-Packard-ove cene; pažljivijim praćenjem oglasa ScanJet može da se pronađe i za 400 a ScanJet Plus za 1200 dolara).
Rezolucija je jedan od najvažnijih parametara svakog skanera - što je ona veća, to je skaniranje preciznije i, samim tim, skanirana slika više liči na original. Naravno, sve ima svoju cenu i to ne samo dolarsku: slika skanirana u rezoluciji 600 tačaka po inču zauzima četiri puta više prostora na disku od slike skanirane običnim ScanJet-om ali se, naravno, postiže mnogo kvalitetnije skaniranje fotografija i drugih "sivih" crteža. Skaniranje u visokoj rezoluciji nema mnogo smisla ako se pri štampanju koristi neki od standardnih 300*300 laserskih štampača kao što je LaserJet II - obzirom na nižu cenu i znatno širu rasprostranjenost 300*300 štampača, u ovom trenutku kupovina ScanJet-a Plus predstavlja tek neku vrstu ulaganja u budućnost; ScanJet je dobar kompromis između mogućnosti i cene. Ostatak ovog poglavlja se, međutim, odnosi kako na ScanJet tako i na ScanJet Plus; radi kraćeg izražavanja oba skanera ćemo zvati ScanJet.
Osim samog skanera, u cenu ScanJet-a uračunata je i kartica koja se priključuje u bilo koji slobodni osmobitni slot vašeg XT/AT/386 kompjutera. Ova kartica zapravo predstavlja brzi dvosmerni Centroniks interfejs koji omogućava prenošenje velike količine podataka koje skaner šalje računaru - slika A4 formata predstavlja preko megabajta podataka i sve se to prenese za četrdesetak sekundi! Ukoliko vaš računar ima samo jedan Centroniks port, instalacija skanerske kartice će se svesti na ubacivanje u neki od praznih slotova; ako imate dva Centroniks porta, moraćete malo da se pomučite sa mikroprekidačima.
Kako, pre svega, da znate koliko Centroniks
portova ima vaš računar? Najjednostavnije je proveriti pomoću programa SI iz
paketa Norton Utilities - otkucate SI i u tabeli koja se pojavi pronađete
stavku Parallel Ports - ako pored nje piše broj 2, pomerite prvi
mikroprekidač na skanerskoj kartici iz položaja OFF u položaj ON. Preostala tri
mikroprekidača određuju lokaciju ROM-a u memorijskoj mapi i obično ih treba
ostaviti u podrazumevanom položaju ON OFF OFF (adresa C4000-C7FFF); ako skaner
ili računar ne radi, najjednostavnije je isprobati svih 2
Sledi povezivanje računara i skanera - odšrafite i uklonite držač glave koji se nalazi sa leve strane skanera (pogled spreda), podignite kompletan uređaj na levi bok i vratite ga nazad (nećete primetiti da se nešto desilo ali će ogledala doći na svoja mesta), povežite kabl sa računarom a drugi kabl sa napajanjem. Skaner se uključuje pritiskom na prekidač smešten na njegovom zadnjem desnom uglu - pali se sijalica na prednjem panelu i hardver je spreman za rad.
Softverske pripreme, međutim, tek počinju. Među disketama koje ste dobili uz skaner pronađite onu na kojoj piše ScanJet Software, umetnite je u drajv A i otkucajte COPY A:SJDRIVER.SYS C:\ a onda, koristeći bilo koji ASCII editor (na primer Norton Editor ili EDLIN) dopunite vaš CONFIG.SYS redom u kome piše: DEVICE = SJDRIVER.SYS. Napustite editor, izvadite disketu iz drajva A, resetujte računar (Ctrl Alt Del), ponovo stavite disketu u drajv i otkucajte A:SJTEST. Sledite uputstva programa i, pošto se uverite da je skaner ispravan i dobro instaliran, pređite na instalaciju programa Scanning Gallery.
Skaniranje ilustracije je relativno složen proces tokom koga skaneru treba "objasniti" mnoge stvari - koji se deo strane skanira, u kojoj rezoluciji, kakvim zatamnjenjem, uz koliko uvećanje odnosno umanjenje, šta raditi sa podacima... Parametara očito ima toliko da je bilo kakva kontrola iz komandne linije neprihvatljiva; potreban je program pomoću koga će se kompletna interakcija sa skanerom odvijati na brz i očigledan način. Na tržištu se mogu naći razni programi koji kontrolišu skaner (npr. Sled firme VS Software) ali je najčešće u upotrebi baš Scanning Gallery, program koji je uračunat u cenu vašeg ScanJet-a.
Instalacija programa Scanning Gallery će potrajati nešto više vremena ako na vašem kompjuteru već nije instaliran Windows. Windows je Microsoft-ov grafički orijentisan operativni sistem neobično pogodan za programe kao što je Scanning Gallery. Ne treba da se brinete ako vaš kompjuter nije opremljen ovim operativnim sistemom: na disketama koje ste dobili uz skaner nalazi se specijalno prilagođena verzija Windows-a dovoljna za pokretanje programa Scanning Gallery; rad će vam biti nešto komforniji ako imate neki malo noviji Windows ali je i bez njega skaner sasvim upotrebljiv. Instalacija se svodi na pozicioniranje u željeni direktorijum (npr. C:\WINDOWS ili C:\GALLERY), umetanje prve diskete u drajv i kucanje komande A:SETUP. Računar će vam posle toga postaviti brojna pitanja pa je neophodno da pre ulaska u SETUP proceduru znate koju grafičku karticu imate (obično EGA, VGA ili Hercules), kog miša (najčešće Microsoft Mouse ili Mouse System Mouse) i, naravno, koji model štampača koristite i na koji je port prikačen (obično HP LaserJet, port LPT1). Scanning Gallery će funkcionisati i bez štampača dok je rad bez miša teorijski moguć ali toliko spor i neprijatan da ga nikako ne bismo preporučili. Pošto instalacija bude zavrešena, treba se pozicionirati u direktorijum u kome je Scanning Gallery (npr. CD \GALLERY) i otkucati SCANGAL.
Standardni ekran programa Scanning Gallery sastoji se iz dva prozora (Image Editor i Scanner) i menija na vrhu svakog od njih, dok strelica prikazuje trenutni položaj kurzora. Pokretima miša kurzor možete da pozicionirate na bilo koje mesto na ekranu pa i na meni - ako postavite kurzor na File i pritisnete levi taster miša (vaš miš svakako ima dva ili čak tri tastera; Windows (pa prema tome i Scanning Gallery) koristi samo jedan i to prvi levi), iz statusne linije će "ispasti" meni koji će stajati na ekranu sve dok držite pritisnut taster - pomeranjem miša na gore i na dole možete da pozicionirate kurzor na opciju menija koja vam je potrebna i da je, otpuštajući taster, izaberete. Ukoliko ustanovite da ste meni "pozvali" greškom, premestite kurzor negde van njega i otpustite taster pa će on nestati.
Skaniranje ilustracije obavlja se u dve faze - pregled strane i finalno skaniranje. Pregled podrazumeva skaniranje kompletne strane u niskoj rezoluciji i obeležavanje segmenta koji treba skanirati a finalno skaniranje podrazumeva punu rezoluciju i upis rezultata na disk.
Skaniranjem upravljamo pomoću Scanner prozora - najpre iz Scan menija izaberemo Preview Scan, sačekamo da se pojavi slika kompletne strane, obeležimo pravougaonik koji treba skanirati (pravougaonik obeležavamo tako što dovedemo kurzor do njegovog gornjeg levog ugla, pritisnemo taster i, držeći ga pritisnutog, "odvezemo" miša do donjeg desnog ugla pravougaonika gde puštamo taster. Poziciju i dimenzije pravougaonika docnije možemo slobodno menjati tako što pozicioniramo kurzor u pravougaonik odnosno na neko od zadebljanja njegove granične linije, pritisnemo taster i, pomerajući miša, utičemo na odgovarajući element) i najzad izaberemo opciju Final Scan iz Scan menija. Na ekranu se pojavljuje prozor sa kontrolama. U gornjem levom uglu tog prozora određujemo intenzitet osvetljenja - ako je original koji skaniramo bled, opredelićemo se za stavku Darken, ako je taman ili "zaprljan" za Lighten a u većini slučajeva za Normal. Ispravna procena je uglavnom stvar iskustva koje se stiče probanjem - ako neka skanirana slika ispadne loše, pokušajte da ponovite postupak uz manje ili veće zatamljenje.
U gornjem desnom uglu je izuzetno važno pitanje: Original Includes Shades of Gray/Color - ako je u pratećem kvadratiću X, original je fotografija koju treba skanirati uz različite nivoe sivog; ako je kvadratić prazan, radi se o crno-belom crtežu. Treba obratiti izuzetnu pažnju na stanje ovog kvadratića: ako skanirate fotografiju bez aktiviranja ove opcije, dobićete sablasne crno-bele likove. Ukoliko crtež skanirate uz aktiviranje ove opcije, izgubićete dosta na kvalitetu!
Opcija Negative of Image takođe izaziva spektakularne posledice ali se znatno ređe koristi - ako je kvadratić prazan, crne tačke originala će na ekranu takođe biti zatamnjene i obratno što najčešće i želimo. Po potrebi se može kliknuti na ovaj kvadratić i tako zahtevati skaniranje slike u negativu.
U sredini prozora su stavke koje određuju rezoluciju - iako se ponekad u uslovima male memorije može izabrati 75 ili 150 tačaka po inču, u praksi ćete gotovo isključivo raditi sa 300 tačaka po inču što obezbeđuje maksimalni mogući kvalitet. Pored prozora koji se bavi rezolucijom nalazi se takođe veoma važan prozor koji određuje veličinu slike: original se prilikom skaniranja može uvećati (do 200 posto ako je rezolucija 300 dpi) ili umanjiti (do 13 posto originala uz 300 dpi) uz odgovarajuće gubitke i dobitke u kvalitetu. Pomeranjem "kopče" na "traci" birate konačnu veličinu slike vodeći računa kako o procentu umanjenja tako i o dimenzijama. Ukoliko računar prikazuje dimenzije u inčima, možete u meniju Settings izabrati A4 format papira pa će i dimenzije biti izražavane u milimetrima.
U vezi sa veličinom slike treba dobro zapamtiti jednu stvar: uvek skanirajte sliku na konačnu veličinu tj. na onoliko milimetara koliko će slika zaista zauzimati na papiru. Većina DTP paketa (Ventura Publisher, WordPerfect itd) omogućava povećavanje i smanjivanje slike ali je efekat znatno lošiji nego kad se podešavanje veličine obavi u fazi skaniranja, dakle optički a ne programski. Ukoliko ste već u situaciji da povećavate ili smanjujete sliku u DTP programu, opredelite se za neko uvećanje ili umanjenje koje predstavlja stepen dvojke: 1/4, 1/2, 2, 4... Tu je kvalitet još i prihvatljiv, ali uvećanje odnosno umanjenje za par procenata daje veoma loše rezultate.
Pošto su svi parametri prozora podešeni, pritisnite Enter, zadajte ime slike (ime može da se sastoji od najviše 8 slova i brojeva) i skaniranje će započeti. Pošto se posao završi, skanirana slika će se pojaviti u velikom prozoru Image Editor - ukoliko je sve u redu, možete odmah preći na skaniranje sledeće slike pošto je slika koja se nalazi na ekranu već snimljena na disk. Ukoliko, međutim, primetite neke nesavršenosti slike koje se mogu otkloniti "isecanjem" pojedinih segmenata ili njihovim premeštanjem na druga mesta, Scanning Gallery obezbeđuje minimalne usluge grafičkog editora. Najpre "sklonite" skanerski prozor koji zaklanja vidik (kliknete mišem na crnu liniju u vrhu prozora i, držeći taster pritisnut, "odvezete" prozor u neki ugao) a onda "zaokružite" (pozicionirate kurzor u levi gornji ugao pravougaonika koji ograničava željeni segment, pritisnete taster i, držeći ga, pomerate miša do desnog donjeg ugla) neki segment slike i izaberite iz menija Edit opciju Cut ("isecanje") ili Copy (kopiranje u bafer). Time se deo slike prenosi u internu zonu memorije iz koje je sa Paste možete pozicionirati na bilo koje drugo mesto na slici. Razlika između Cut i Copy je što prva naredba nepovratno iseca deo slike sa mesta na kome se nalazio i prenosi ga u bafer dok Copy vrši prenos bez isecanja - deo slike se tako može staviti na neko drugo mesto (mesta) a da ostane i na svojoj prethodnoj poziciji.
Ubedljivo najčešće se koristi opcija Crop iz Edit menija - u Scan prozoru je, naime, teško precizno ograničiti deo strane koji se skanira pa će se u editorskom prozoru često naći i nepotreban deo slike. U tom slučaju treba "zaokružiti" deo koji treba da ostane a onda izabrati opciju Crop. Posle bilo kakve promene sliku treba snimiti na disk primenom opcije Save iz File menija.
Rezolucija ekrana je standardno mnogo manja od rezolucije koja se dobija na papiru tako da uz punu preciznost obično možete posmatrati tek mali deo ukupne slike. Zato su uz desnu i donju ivicu ekrano postavljene "trake" pomoću kojih pomerate sliku tj. birate njen segment koji se trenutno prikazuje na ekranu (sukcesivnim "klikovima" miša na strelicu u samom donjem desnom uglu, na primer, pomerate ekran na desno). Ponekad je, međutim, pogodno videti celu sliku makar i u znatno umanjenoj rezoluciji što se postiže izborom stavke Full View iz View menija.
Osim crno-belih crteža, ScanJet omogućava i
skaniranje crno belih i kolor fotografija za šta je, kao što se sećamo,
"nadležna" opcija Original Includes Shades of Gray/Color iz Scan
Obzirom da računarski ekran poznaje samo dva tipa tačaka (osvetljene i neosvetljene) postavlja se pre svega pitanje kako se uopšte predstavlja siva boja - reklo bi se da neki deo slike može biti jedino crn ili beo! U štampanim materijalima (novine, časopisi...) siva boja se simulira efektom koji je poznat pod imenom "delimično toniranje" (half toning) - ideja je u tome da se tamnije tačke uvećaju a svetlije usitne. Nešto slično je kod skaniranja i računarskih ekrana prilično teško izvesti tako da se uglavnom koristi tehnika zvana ditering (dithering). Ideja je u tome da gušće crne tačke asociraju na tamniju boju - ako crtež razdelimo na elemente veličine 2*2 tačke, na raspolaganju su nam crno, belo i tri nijanse sivog što je u praksi obično sasvim prihvatljivo. Treba, međutim, primetiti jedan nedostatak ovog metoda - efektivna rezolucija slike (a samim tim i njen kvalitet) je umanjena četiri puta! Ditering se koristi i kod prikazivanja i štampanja kolor slike ali to nije predmet ove diskusije.
Pri skaniranju fotografija u najvećem broju slučajeva ćemo izabrati Coarse Fatting (poznato i pod imenom 8*8 fating pattern) - ova tehnika obezbeđuje dobar tonalitet slike i proizvodi dobre fotokopije ali uz prilično žrtvovanje rezolucije odnosno preciznosti detalja na slici; ovako nikada ne treba skanirati slike na kojima ima dosta sitnog teksta! Ravnotežu između dobre rezolucije i tonaliteta nudi efekat zvani Fatting (ili 4*4 fatting). Efekat zvani Bayer predstavlja suprotnost Coarse Fatting-u: rezolucija je velika ali je zato tonalitet loš. Vertical Line Dither je, najzad, metod koji ističe horizontalne linije slike i predstavlja najbolje rešenje za skaniranje portreta; u praksi ćete uglavnom koristiti Coarse Fatting ili Vertical Line Dither. Poslednju stavku iz menija Settings, Gray Scale, koristićete izuzetno retko - radi se o kolor skaniranju (bez diteringa) čiji se rezultati mogu proslediti nekom specijalnom grafičkom programu ali ne i štampati na laseru.
Scanning Gallery upisuje slike na disk u takozvanom TIFF formatu (TIFF = Tagged Image Format) - prepoznaćete ga po ekstenziji TIF i po ogromnom zauzeću memorije pošto kompletna skanirana A4 strana zauzima više od megabajta prostora na disku! Iako većina tekst procesora i DTP paketa omogućava direktan "uvoz" slika u TIF formatu, memorijski zahtevi koje ovakve slike postavljaju su uglavnom preveliki. Problem se obično rešava na jedan od dva načina.
Ukoliko imate dosta slobodnog prostora na disku, slike ćete u toku rada držati u TIFF formatu a onda ćete ih, pre prenošenja na diskete radi trajnog čuvanja, arhivirati programom PKARC ili PKZIP - na ovaj način se slika obično smanjuje na svega desetak procenata originalne veličine što je minimalni moguću utrošak memorije. Ukoliko je prostor na disku ograničen, posle svakog skaniranja preći ćete u meni Files i izabrati stavku Convert to a onda sliku konvertovati u PCX ili IMG format; preporučujemo PCX pošto ga praktično svaki program podržava. PCX crteži zauzimaju znatno manje memorije (premda ih pre prenosa na diskete svakako treba još jednom arhivirati PKZIP-om) ali zato zahtevaju utrošak dodatnog vremena na konverziju i brisanje TIF originala koje morate obaviti tek po napuštanju programa Scanning Gallery.
Prilikom prenošenja TIFF i IMG slika iz programa Scanning Gallery u neki drugi grafički program, javljaju se izvesni problemi izazvani činjenicom da se radi o vrlo komplikovanim formatima koje Scanning Gallery samo delimično podržava - moguće je da grafički program neće primiti sliku koju je proizveo Scanning Gallery ili da slika koja je prepravljana u grafičkom programu neće moći da se vrati u Scanning Gallery. Zato vam savetujemo da najpre završite sve obrade koje ste planirali u programu Scanning Gallery pa da tek onda pređete u neki drugi grafički program i da ne koristite razne opcije kompresije TIFF slike koje Scanning Gallery nudi.
Unos teksta je najčešće usko grlo DTP-a - traje, zahteva korekturu, košta... Zato se svaki kupac skanera potajno nada da će nabavka ovog uređaja revolucionarizovati poslovanje: stavite stranu rukopisa na skaner, pritisnete taster i tekst je u memoriji, spreman da uđe u tekst procesor ili Venturu! Ovakve nade su, međutim, uglavnom uzaludne. U zadnje vreme se dosta govori o OCR-u (Optical Character Recognition ili, u slobodnijem prevodu, automatsko čitanje) pa se i pojavio veći broj komercijalnih programa koji obezbeđuju ovakve usluge. Prva prepreka za nabavku nekog od ovih programa je cena - sva je prilika da će vas program koštati više nego sam skaner! Međutim, pravi problemi nastupaju tek po nabavci programa...
Problem, začudo, nije u onome što nas najčešće brine - YU slovima. Iako znaci specifični za naš alfabet nisu deo PC karakter seta, svaki OCR program će, kada mu neki znak nije poznat, zastati i pitati korisnika za savet pa će čćđšž začas postati deo standardne biblioteke. Problem nisu ni neki specifičniji fontovi - blisko je pameti da OCR ne može da prepozna slova sa kojima najpre nije upoznat ali će posle kraćeg perioda "učenja" čitav font biti memorisan na način koji obezbeđuje automatsko čitanje: posao da se stotinak puta odgovori na pitanje "koje je ovo slovo" je prava sitnica prema unosu teksta!
Prvi ozbiljan problem je bazna linija: vrlo često se dešava da OCR (naročito ako je ispis gušći) ne može da razdvoji redove pa pronalazi neke čudne oblike koji obuhvataju pola slova iz prethodnog reda i pola slova iz tekućeg. U takvom slučaju nema drugog nego minimalno pomeriti papir, ponovo ga skanirati i nadati se da će biti bolje; skaniranje možda uspe tek posle trećeg, četvrtog... pokušaja.
Sledeći problem je kerning, efekat kod koga su neka susedna slova približena ili razdvojena da bi tekst bio čitljiviji - recimo kombinacija slova fi. Ovakve "nelogičnosti" u priličnoj meri otežavaju automatsko čitanje pa je korisnik često prinuđen da kombinacije poput fi proglasi za "posebna slova" i posle ih zamenjuje u tekst procesoru. Automatsko čitanje otežava i činjenica da je rukopis vrlo retko čist - ako je uredno otkucana strana "ukrašena" sa samo par sitnih "ručnih" ispravki ili tragovima korekturnog laka, biće mnogo problema sa automatskim čitanjem svih susednih reči i redova!
Svi pomenuti problemi nisu fatalni jer je korisnik upozoren na grešku - vidimo da neko slovo nije prepoznato i na licu mesta se snađemo! Problem je, međutim, što će OCR često prijaviti da je sve prošlo u najboljem redu i ostaviti na strani nekoliko pogrešno prepoznatih ili "progutanih" slova ili čak redova. To praktično znači da automatski pročitan tekst mora da prođe kroz strogu korekturu, što je ponekad veći posao od klasičnog unosa.
Automatsko čitanje je, sve u svemu, moguće ali prilično nepraktično - ne sumnjamo da će se u budućnosti pojaviti daleko savršeniji OCR programi ali će oni u početku svakako biti ekstremno skupi; u međuvremenu ne treba verovati reklamama koje vas ubeđuju da posao možete da zasnujete na nekom OCR programu koji se deli besplatno uz ručni skaner!
Videli smo da je skaner praktično neprimenljiv za automatsko čitanje; za šta onda on služi? Isključivo za slike ali i tu treba razumeti da rezolucija 300*300, premda dovoljna za tekst, nije uvek primerena ilustracijama; skanirane i štampane fotografije se obično nalaze na samoj granici prihvatljivog tako da ih nekada sitnice kao što je malo tamnija pozadina ili malo sitniji detalji može učiniti neupotrebljivima. Ipak, ukoliko su originali kvalitetni, skaniranje je najbrži i najjeftiniji način da u tekst koji prelamate ugradite ilustracije koje su vam dostavljene na papiru.