Priznajem, volim da čitam. Pre svega SF, beletristriku, istorijske romane, misterije, who dunnit novele, ali i razne knjige sa matematičkim problemima, programerskim izazovima... Pri tom sam prilično selektivan što se tiče autora - najviše mi prijaju oni koji neguju (danas sve ređu, mada i dalje veoma profitabilnu; pogledajte samo Joanne Rowling) veštinu da priču započnu na prvoj strani, da ona teče i završi se na kraju, logično i (po mogućnosti) uz neočekivani rasplet. Nažalost, malo je takvih pisaca, pa sam veoma sklon da kad naiđem na nekog od njih, pročitam sve što je napisao, a onda i knjige o tom piscu, biografije i autobiografije, Web sajtove koji su mu posvećeni... U našim uslovima je, nažalost, teško ostvariti takvu ambiciju: mnoge knjige nisu prevedene, a ono što je prevedeno obično je davno rasprodato i pokradeno iz biblioteka. Poneka knjiga se, doduše, pojavi u antikvarnicama, ali kako da je nađete, osim ako imate vremena da satima prebirate po gomilama prašnjavih školskih lektira i dela klasika marksizma da biste iskopali jednu dobru knjigu?
Pre skoro deset godina pročitao sam u Scientific American-u tekst o prvim on-line knjižarama i bio fasciniran: otkucate ime autora, on vam izlista sve njegove ili njene knjige, kliknete na neki od naslova, pročitate prikaz knjige, naručite je i dobijete poštom. Prava naučna fantastika! Nažalost, u to vreme kod nas nije bilo Interneta, a kada je Internet konačno stigao, u e-knjižarama su mogle samo da mi rastu zazubice, pošto se ovde nije mogla dobiti kreditna kartica. Čak i da sam je imao, isporuka u Jugoslaviju verovatno ne bi ni bila prihvaćena, nakon što su "vešti preduzetnici" naručivali gomilu robe "plaćajući" je ukradenim kreditnim karticama, pa smo došli na crne liste - blagoslovena zemlja iz koje je svaka narudžbina lažna. Često sam se oslanjao na prijatelje i saradnike iz inostranstva da za mene uplate usluge nekog on-line sistema ili pretplatu na časopise koji su mi bili potrebni u poslu, ali teško da bi imalo smisla nekoga gnjaviti da mi donosi beletristiku... Ostalo mi je samo da napravim fajl KNJIGE.TXT i da u njega upisujem naslove koje ću naručiti u neko srećnije vreme.
Kada je srećnije vreme konačno došlo i kada je MasterCard našao mesto u mom novčaniku, nisam mogao da dočekam da počnem sa narudžbinama. Sa tehničke strane problema nije bilo previše - uglavnom sam kupovao sa www.amazon.co.uk i www.bn.com, ali i sa nekoliko drugih sajtova, naročito kada je reč o stručnoj literaturi. Nijedan od sajtova nije odbio karticu, nijedna od pošiljki nije izgubljena, jedina neprijatnost je vreme isporuke - pošiljke iz Engleske stignu za petnaestak dana (krajem 2002. stizale su za četiri dana, a onda je iz meseca u mesec taj period rastao) a iz Amerike putuju 45 dana, pa i više; sve to pod uslovom da se opredelite za standardnu avionsku pošiljku, što je mnogo jeftinije od DHL-a i sličnih servisa. Na knjige i DVD-ove nema carine, ali povremeno platite troškove carinskog pregleda od 65 dinara; u početku je moglo da se plati poštaru, a onda su poštari odlučili da ne nose pare, pa samo ostavljaju cedulju uz koju se paket podiže u pošti (možete verovati Marfiju da će se to uvek desiti na dan kada stižu penzije).
Najveći problem je u tome što rasprodate knjige nisu naš specijalitet - dok sam čekao srećnija vremena, dobar deo stanovnika fajla KNJIGE.TXT je napustio knjižare, kako klasične tako i virtuelne. Rešenje je kupovina polovne knjige u antikvarnici (Barnes & Nobble sajt ima sjajan sistem za pretraživanje mreže antikvarnica), što funkcioniše dobro ali zna da bude skupo. Recimo, nađete knjigu u odličnom stanju (svaki primerak je veoma precizno opisan, imate punu informaciju o onome što kupujete) i ustanovite da ona košta 3 dolara, a poštarina 25 dolara. Da bi stvari bile još gore, svaka knjiga koju biste naručili dolazi iz druge knjižare, pa se mora slati posebno; nema mogućnosti da ujedinite nekoliko pošiljki i tako uštedite na poštarini. No, šta je - tu je...
Isaac Asimov je jedan od mojih omiljenih SF pisaca. Većina njegovih SF romana je objavljena u Srbiji, pre svega zahvaljujući "Polarisu", ali Asimov je napisao preko 500 knjiga - znajući koliko su romani dobri, mislio sam da bi vredelo pročitati još ponešto. Na sajtu homepage.mac.com/jhjenkins/Asimov/Asimov.html sam našao odličan pregled njegovih dela sa prikazom (skoro) svake knjige, a posebno me je privukla autobiografija. Bolje reći, autobiografije, pošto postoje tri.
Počeo sam od knjiga In Memory Yet Green i In Joy Still Felt; prva pokriva period od 1920. do 1954. a druga od 1955. do 1978. Svaka od knjiga ima preko 700 strana, što je pomalo neobično za čoveka u čijem se životu nije desilo baš ništa - uglavnom je po čitav dan sedeo za stolom i pisao (znate li neki drugi način da se napiše 500+ knjiga?). Ipak, Asimov na samom početku kaže da dobar pisac može "o ničemu" napisati 1.500 strana, a da to i dalje bude zanimljivo za čitanje. I zaista je interesantno, neka vrsta hronološkog dnevnika o događajima iz života, porodici, sticanju radnih navika, univerzitetskoj karijeri, prijateljima (mnogi SF autori čija sam dela rado čitao), izdavačima i, ono što mi je bilo posebno zanimljivo, SF žanru i razvoju SF scene od tridesetih do sedamdesetih godina prošlog veka. Da, korisno je bilo i pročitati kako Asimov koncipira svoje romane, kako razvija radnju i kako ih najzad piše i rediguje.
Pominjanje raznih trivijalnih stvari iz svakodnevnog života podsetilo me je na ovdašnje probleme... doduše, sa "malom" zadrškom. Recimo, na 501. strani knjige In Memory Yet Green autor kaže da je "10. avgusta u naš stan instaliran telefon, samo 11 meseci pošto smo ga tražili. Bio je to prvi telefon koji je bio samo moj i u koji nisam morao da ubacujem novčić da bih razgovarao. Naravno, bilo je to veliko zadovoljstvo...". Stotinak strana kasnije, posle selidbe u drugi stan i novog perioda čekanja, dobijaju telefonsku liniju ali dvojničku, koju dele sa komšijom. Dotični 10. avgust je bio 1947. godine, a stanovi u solidnim i skupim zgradama u Njujorku. Ukratko, kod nas je zapravo sve u redu, ali smo po pitanju dobijanja telefona otprilike na nivou na kome je Amerika bila 1947. Ako budemo pametni pa proživimo tridesetak godina radeći umesto da ratujemo i bivamo bombardovani, možda se i ovde telefon bude dobijao za par dana.
Pročitao sam i knjigu I. Asimov (nije jasno da li je I. inicijal od Isaac ili znači "Ja, Asimov", kao neka vrsta parafraze na naslov njegove čuvene zbirke priča "Ja, robot") koju je pisao dve godine pred smrt i koja takođe predstavlja autobiografiju, ali ne hronološku, nego opise nekih zanimljivih događaja i ljudi - za divno čudo, i pored onih 1.500 strana ostalo je dovoljno materijala za još jednu knjigu od 800 strana, a da nema (mnogo) ponavljanja. Knjiga pokriva i period od 1978. do 1990, koji je veoma značajan jer se Asimov tada vratio na SF scenu i napisao nekoliko romana koji su postali bestseleri (pre svega "Rub Zadužbine"). Posebno sam uživao u poglavlju koje je posvećeno doživljajima sa kompjuterom, na koji je Asimov nevoljno prešao pošto mu ga je 6. maja 1981. pozajmio jedan kompjuterski časopis. Asimov piše o svojim nevoljama sa kompjuterom, tako tipičnim za starije ljude koji se po prvi put sretnu sa tim "čudom tehnike". Naravno, najzad je "osvojio" računar i sve kasnije knjige pisao na njemu, ali su nevolje nastajale kad god bi se nešto poremetilo; do kraja života nije mu palo na pamet da menja računar, ma koliko modeli izašli između 1981. i 1992. bili bolji. Najlepše je to što je računar bio TRS-80 model II, sasvim sličan mašini sa kojom sam ja u to vreme radio (doduše, moja je bila model I), pa su anegdote sa programom Scripsit zvučale poznato...
Posle čitanja sve tri autobiografije, privukla me je i knjiga Asimov: The Unauthorized Life koju je 1994. napisao Michael White. Nisam morao da je kupujem, pošto ju je nakon diskusije na Sezamu nabavio kolega koga je tematika takođe zainteresovala, pa smo razmenili literaturu. U prikazima ove knjige pomenuto je da je autor "čačkao" po nekim osetljivim temama koje su u autobiografiji predstavljene (što je i prirodno) sa gledišta autora. Konkretno, istraživao je na strani rodbine njegove prve supruge Gertrude da bi izvukao "pikanterije" vezane za njihov brak, razvod, decu i slično. Ispostavilo se da je White uglavnom prepisivao segmente iz autobiografija i komentarisao ih, uz vrlo malo novih informacija. Postoji i knjiga It's Been a Good Life koju je prošle godine objavila Janet Asimov i koja se sastoji od zapisa iz zadnjih par godina života Isaka Asimova - možda bi vredelo pročitati.
Autobiografije su mi pomogle da izdvojim naslove knjiga koje bi vredelo pročitati, pa mi je ubrzo stigao New Guide to Science, Biographical Encyclopedia of Science and Technology ali i Annotated Paradise Lost, dobar način da čovek unapredi svoje opšte obrazovanje. Jorge Luis Borges reče da je "Izgubljeni raj" jedna od najboljih knjiga napisanih na engleskom jeziku i jedna od najdosadnijih knjiga napisanih na bilo kom jeziku, pa je dobro kad vam neko izdvoji dobre stvari i ukratko prepriča one dosadne. Sledeći korak mogao bi da bude Asimov's Guide to Shakespeare...
Prvi roman Aleksandra Dime koji sam pročitao, još u osnovnoj školi, bio je "Grof Kaljostro" (u originalu Memoires d'un medecin: Joseph Balsamo), uzet iz biblioteke na Crvenom krstu. Tada me je fascinirao, ali je kraj predstavljao potpuni antiklimaks - roman je prekinut na sasvim neočekivanom mestu i uopšte nije jasno šta se dešava sa glavnim junacima. Mnogo godina kasnije kupio sam komplet Diminih dela među kojima se našao i "Grofa Kaljostro"; pri drugom čitanju me nije baš toliko oduševio (ima Dima i boljih knjiga) ali me je svejedno zanimalo šta je bilo dalje. Srećom, postojao je Internet pa sam, ne bez problema, saznao da se nastavak ovog romana zove "Kraljičin đerdan" (Le Collier de la Reine; odnedavno u video klubovima postoji i film snimljen po tom romanu, nije loš). Problemi potiču od toga što je Dima pisao mnogo i često koristio usluge drugih pisaca - on da osnovni skelet romana, a mladi i neafirmisani autori pišu tekst za skroman novac i bez prilike čak i da budu potpisani. "Zauzvrat", neki od tih saradnika su pisali romane i potpisivali ih Diminim imenom, jer su se tako bolje prodavali, pa su tu praksu nastavili čak i posle smrti velikog francuskog pisca. Zato danas nigde na Internetu ne postoji jasan i precizan spisak romana Aleksandra Dime; na raznim mestima (počnite od www.cadytech.com/dumas/) pronašao sam razne spiskove koji se međusobno ne slažu.
Bilo kako bilo, prijatno sam se iznenadio kada sam na sajtu www.plato.co.yu (jedina domaća knjižara koja je spiskove antikvarnih knjiga iznela na Internet - eto najzad malo domaćeg e-commerce-a) našao "Kraljičin đerdan" i požurio sam do Studentskog trga, dobivši nešto više od romana - bila je to zagonetka. Roman u dva toma je hrvatsko izdanje a jezik na kome su pisani je teško i opisati. Koristi se recimo uviek (umesto uvjek ili uvek), gjerdan umesto đerdan, sviet umesto svet/svijet, parcov umesto pacov, imadem umesto imam, obie umesto obe, sbilo umesto zbilo, gospodštija umesto gospođa, težkomu umesto teškom, njegva umesto njegova; čovek bi pomislio da su negde u štampariji izgubili slovo "j", da se ono ne javlja na nekim mestima gde ga uglavnom ne očekujete. Najkomičnija su imena ljudi: hajde-de što je Luj postao Ljudevit, ali zamislite da kralja Anrija III (Henry de Valois) zovu Hinko III.
Zanimalo me je kada je knjiga objavljena, ali taj podatak nije bilo lako naći. Izdavač je "Knjižara kr. sveučilišta i Jugoslavenske Akademije", Zagreb. Jedine indicije o datumu izdavanja bile su reklame na kraju knjige, u kojima se pominju cene drugih izdanja iz iste biblioteke (pardon, knižnice) i tu pišu cene, ali ne i valuta (kako je nezgodno nešto podrazumevati, ako se čita u vreme kada se to više ne podrazumeva!) - 0.30, 0.60, 0.80 do najviše 1.90 nečega. U jednoj od reklama pominje se "svetski rat" bez odrednice koji, što je u prvi mah impliciralo da je knjiga objavljena odmah posle Prvog svetskog rata (tada je to bio jedini svetski rat). Istraživanje kolega sa Sezama (vođena je duga diskusija o ovoj knjizi u konferenciji Civilizacija) pokazalo je da ne mora biti tako. Posle 1918. je uglavnom korišćen izraz "Veliki rat" - rat je rasprostranjenošću na više kontinenata bio svetski, ali je taj naziv retko korišćen, dok o odrednici "prvi" (naravno) nije moglo biti ni govora, jer ona implicira da će doći drugi, treći itd., a ljudi su želeli da veruju kako se takva klanica nikada neće ponoviti.
Sledeća indicija bila je reklama na kraju drugog toma u kojoj piše "U pripremi je 'Nepobjediva lađa', drama u četiri čina, najnovije delo Josipa Kosora, prikazivano prviput dne 11. prosinca 1920 na zagrebačkom kazalištu". Odatle sam zaključio da je knjiga objavljena tamo negde 1920-1921, ali ne lezi vraže, stranu dalje se reklamira "Književni vjesnik, jedini bibliografski list" za koji se može uplatiti pretplata koja iznosi za godinu dana K 20, a pojedinačni broj košta K 2. Šta bi moglo biti K osim kuna? Zašto bi za vreme NDH objavljivali, kao novost, knjigu po nekakvom komadu koji je izveden krajem 1920? Najzad smo zaključili da je knjiga objavljena odmah posle Prvog svetskog rata, a onda ranih četrdesetih urađen reprint, pa su dodati neki novi oglasi (zaista grafički drugačije izgledaju). Što se jezika tiče, identifikovan je kao varijanta korienskog, jezika koji je bio u službenoj upotrebi u Hrvatskoj za vreme NDH i za koji se i danas neki zalažu; iskreno se nadam da će ostati u manjini, za dobro Hrvata (koji bi došli u situaciju da ne razumeju sopstveni jezik) ali i nas (koji više ne bismo mogli da koristimo hrvatski titl na DVD-ovima). Uzgred budi rečeno, knjiga "Kraljičin gjerdan" se pominje na 598. strani "Kataloga knjiga na jezicima jugoslovenskih naroda 1868-1972" koji možete naći na sajtu Narodne biblioteke (http://nainfo.nbs.bg.ac.yu/katalog/), ali pri unosu tog sloga u biblioteci nisu pokušavali da utvrdi koje je godine knjiga objavljena. Težak je detektivski posao...
Što se samog romana tiče, nije ništa spektakularno ali može da se čita, naročito pošto pregurate prvih 200 strana na kojima su predstavljene sve ličnosti; kasnije je prilično uzbudljivo, ali ne stiže do Revolucije, nego do nekog polu-završetka dve godine pre legendarnog 14. jula 1789. - očito je bilo da postoji nastavak. Dalja pretraga Interneta pokazala je da se nastavak zove Ange Pitou, često prevođen i pod nazivom "Pad Bastilje" (Storming the Bastille, Taking the Bastille) i kod nas neobjavljen; srećom, na www.blackmask.com sam našao kompletan tekst (srednje žalosno urađenog) engleskog prevoda i prilično brzo ga pročitao (naravno, na TabletPC-ju, za sada jedini dobar način da se čitaju elektronske knjige) jer daje sasvim novo značenje izrazu "prekinut na neočekivanom mestu". Rekao bih da je "odsečen kao na panju", usred radnje, a ubrzo sam saznao i zašto. Francuska država je sredinom devetnaestog veka godine odlučila da spreči izdavanje (tada neobično popularnih) istorijskih romana, pošto se u njima često priča o ubistvima raznih kraljeva, pa nekome može da padne na pamet da po istom receptu tretira i aktuelnog vladara ili druge političare. Uveden je porez na istorijske romane od jednog santima (hiljaditi deo franka) na svaki objavljeni list, a pošto su romani imali po hiljadu strana i štampani u 40 ili više hiljada primeraka, konačni iznos je bio ogroman i višestruko je premašivao honorar koji se dobijao autor.
Tako je Dima bio prinuđen da prekine roman koji je izlazio u nastavcima u raznim novinama, ali ne zadugo - kako sam pisac kaže, njegovi junaci se ne mogu ubiti baš tako lako kao kraljevi. Nekoliko godina kasnije izdao je knjigu La Comtesse de Charny (za one koji su pročitali "Grofa Kaljostra" reći ću da je grofica Charney zapravo Andree de Taverney, nesuđeni medij u eksperimentima čarobnjaka) koja, ako je verovati prikazima na Internetu, privodi radnju (srećnom?) kraju. Roman nije prevođen kod nas niti postoji na Internetu, ali može da se kupi na Amazon.co.uk pa nije bilo druge no baciti se u trošak. Nažalost, knjiga je sa tehničke strane predstavljala razočaranje - optičkim putem je preštampano izdanje iz 1902. godine tako da je tekst prilično slabo čitljiv, a osim toga je prevod na engleski grozan; da ne znam kada je knjiga objavljena, mislio bih da ju je prevodio Google Translator. Tako se već mesecima "mučim" sa njom, pročitam pedesetak strana pa pređem na nešto drugo, tek koliko da se odmorim... Ipak, kraj je na vidiku.
Davno sam pročitao sve romane koje je napisala Agata Kristi (svi su prevedeni na srpski osim, mislim, The Secret Adversary, The Moving Finger i Postern of Fate; za ovaj poslednji se ne treba ni truditi) tako da bi se reklo da "Internet knjižara" tu nije imala šta da doprinese. Ipak, pročitao sam knjigu The Life and Crimes of Agatha Christie koju je napisao Charles Osborne. U biografskom segmentu knjige nije bilo ničega posebno interesantnog - Osborne je angažovan od strane naslednika Agate Kristi da neke njene drame pretvori u romane (do sada su izašli Black Coffie, The Unexpected Guest i Spider's Web) tako da se dobro čuvao da napiše bilo šta što ne bi bilo po volji njegovim poslodavcima. Analiza romana i ličnosti u njima je, sa druge strane, veoma temeljna i interesantna. Pri tom se autor trudio da ne otkrije ime ubice u bilo kojoj od knjiga, što je učinilo neke diskusije nedorečenim, ali će čak i veoma pažljiv čitalac knjiga Agate Kristi naići na mnoge stvari koje nije znao.
Navešću samo jedan primer. Svojevremeno je u jednoj od diskusionih grupa na Internetu Jade B. Johnson primetio da su Hercule Poirot i Jane Marple strogo odvojene ličnosti (ni u jednom romanu ili priči se ne pojavljuju zajedno), ali Poirot poznaje gospođu Oliver (alter ego same Agate), gospođa Oliver se u knjizi "Kod Belog konja" pojavljuje zajedno sa gospođom Dane Caltrop, a gospođa Caltrop se u knjizi The Moving Finger pojavljuje zajedno sa Miss Marple. Dakle, Poirot i Miss Marple postoje u istom virtuelnom univerzumu. Poruka je prenesena u niz news grupa i očito je dobro zapamćena među fanovima, ali samo zato što tada nije postojala Osbornova knjiga. U njoj ćete, prostim pogledom u tabelu ličnosti, videti da postoje mnogo direktnije veze između ta dva sveta, a primetićete i druge zanimljive "unakrsne reference" među likovima, pa i bagove u romanima. Što bi rekao Poirot, sistematičan pristup rešava misteriju...
Misterije Agate Kristi se ne završavaju na njenim knjigama. Verovatno ste čitali o događajima iz decembra 1926. godine kada je već veoma poznata spisateljica netragom nestala, uz sumnju da ju je ubio njen muž Archibald Cristie ili možda njegova ljubavnica. Posle potrage po čitavoj zemlji, Agata je pronađena 11 dana kasnije u Jorkširu; čitavog života je tvrdila da je bio u pitanju gubitak pamćenja, što je teško ko mogao da poveruje, ali intenzivna istraživanja raznih novinara nisu dovela do rešenja. Mnogi su mislili da će tajna biti objašnjena u Agatinoj autobiografiji, koja je objavljena posle njene smrti, ali ništa od toga... Sedamdeset pet godina kasnije, novinar Jared Cade je uspeo da reši problem i o tome je napisao knjigu Agatha Christie and the Eleven Missing Days.
Jared Cade je zapravo naveo neke od Agatinih rođaka na iskren razgovor, a onda je povezao te informacije sa nekim fizičkim dokazima pronađenim u istrazi. Ispostavilo se da je Agata, uz pomoć rođake Nancy Watts, sama pažljivo planirala "nestanak" kako bi mužu pokvarila vikend sa ljubavnicom. Poslednje što je želela bilo je da stvar dođe u novine (zapravo se čitavog života užasavala skandala) ali je, kao i toliko puta u njenim romanima, stvar pošla neželjenim putem. Rođak je primio njeno pismo sa informacijom kuda je otputovala ranije nego što je ona planirala, površno pogledao tekst i, uz komentar "ah, opet neke ludorije moje snaje", bacio pismo ne pročitavši ga. Posle je bilo šta je bilo.
Knjiga Eleven Missing Days je mnogo više od objašnjenja "gubitka pamćenja" iz 1926. godine. To je opsežna biografija Agate Kristi, sa mnogo "pikantnih" detalja. Posebno me je iznenadila činjenica da je Agata u većem delu života kuburila sa parama, što ne biste očekivali od nekoga ko proda skoro dve milijarde knjiga. Nevolje su počele tokom Drugog svetskog rata, kada su Amerikanci prodavali njene knjige i uredno prijavljivali te prihode, ali nisu slali novac "jer je rat". Za to vreme je britanska uprava prihoda zahtevala plaćanje (zbog rata značajno uvećanih) poreza i na taj dohodak, iako novac nije dobijen, što je uvelo spisateljicu u dugove iz kojih se godinama nije mogla izvući. Eh, nije uzalud Isaac Asimov rekao da bi, ako bi u nekom trenutku zaradio milijardu dolara, sve te pare odneo poreznicima i rekao "evo vam više para nego što ćete ikada dobiti od mene pod normalnim uslovima, a dajem vam ih uz dogovor da ubuduće ne moram da imam nikakvog posla sa vama".
Prošlog leta objavljena je knjiga Kevina Mitnika "Umetnost obmane". Mitnick je verovatno najpoznatiji svetski haker koji se godinama krio od policije, da bi najzad bio uhapšen i odležao par godina zatvora. Nisu uspeli da mu dokažu nikakvo ozbiljnije delo, pa je tužilac sklopio sa njim nagodbu da prizna manje grehe a da optužba odustane od pokušaja da dokaže one veće; Mitniku je nagodba odgovarala jer bi u protivnom (kao begunac) mogao dugo sedeti u zatvoru pre nego što sudski proces uopšte počne. Posle izdržane kazne, dve godine mu je bilo zabranjeno da dodirne računar, mobilni telefon ili bilo kakvu sličnu napravu; ovo ograničenje je isteklo u januaru 2002, pa je Mitnik najzad mogao da osnuje firmu koja će se baviti bezbednošću računarskih sistema i objavi prvu knjigu.
"Umetnost obmane" je fascinantno štivo koje pokazuje da slabosti računara ne leže toliko u bagovima operativnog sistema, koliko u ljudima koje je lako obrlatiti da urade nešto što će uljezu širom otvoriti vrata do samog srca naoko sigurnog okruženja. Mitnik proces ovakve obmane naziva "socijalnim inženjeringom". Recimo, jednom ga je (pre nego što je postao begunac) policajac zaustavio zbog prebrze vožnje i prijavio ga sudiji. On je nekog od sledećih dana pozvao telefonom policijsku stanicu, predstavio se kao službenik suda, našao "odgovarajuću" službenicu u administraciji i rekao da sud treba da pozove tog-i-tog policajca da svedoči, pa im treba podatak kada je policajac na odmoru da ga ne bi baš tada zvali. Službenica, ništa ne sumnjajući, pogleda u kompjuter i kaže mu taj podatak, a onda on ode na sud, tvrdi da nije kriv, zatraži suočenje sa policajcem koji je napisao prijavu, ubedi sudiju da treba da ide na put i navede ga da zakaže saslušanje upravo u periodu kada je policajac na odmoru. Naravno, policajac ne dođe i on bude oslobođen kazne. Zvuči trivijalno, ali je na sličan način očito dopirao i do veoma dobro čuvanih tajni.
Zainteresovala me je "afera Mitnik" pa sam našao dve knjige koje se bave njom i pri tom se prilično dobro dopunjuju. Prvu, Takedown, napisao je Tsutomu Shimomura, stručnjak za bezbednost računara koji je uhapsio Mitnika (odnosno na osnovu čijih istraživanja ga je FBI uhapsio) a drugu, Fugitive Game, napisao je Jonathan Littman, Mitnikov prijatelj. Takedown je mnogo zanimljivija knjiga, pisana stručnim jezikom ali ipak tako da je mogu pratiti i oni koji nisu eksperti za Unix. Mitnikova najveća greška bila je u tome što je provalio u računar koji se nalazio u Šimomurinoj kući i pokrao njegove podatke, a onda ih je objavljivao po Internetu, što je Japanca razbesnelo. FBI je tražio Mitnika, ali ih on zapravo i nije mnogo interesovao, dok je Šimomura pretvorio hvatanje Mitnika u svoju životnu misiju.
Knjiga prati potragu po raznim sajtovima (naročitu ulogu imao je The Well, kultni BBS/on-line sistem koji je Mitnik detaljno "izbušio" i često koristio za napade na druge), zatim po mrežama celularnih telefona (Mitnik nikada nije koristio fiksne telefone, već isključivo falsifikovane kartice za mobilne uređaje; teško je objasniti kako je mogao da napravi toliku zbrku na Internetu zovući na 9600 bps, uz često pucanje veze), sve do stambenog kompleksa u kome je živeo. Bilo je i zanimljivih doživljaja sa FBI agentima, objašnjavanja kako da organizuju akciju a da sve ne pokvare, nerviranja posle par neuspelih pokušaja, traženja naloga za pretres od sudije kome ništa o Internetu nije bilo jasno... Po knjizi je snimljen i istoimeni film (ima ga u našim video-klubovima), ali su autori filma morali da skrenu u senzacionalne priče o nekom ukradenom kodu koji je mogao da sruši čitav Internet i izazove atomski rat, a koji je Shimomura u zadnji čas zaustavio... Uostalom, znate već kako izgledaju filmovi o hakerima.
Knjiga Fugitive Game ne donosi mnogo podataka o potrazi za Mitnikom (autor se više puta čuo telefonom sa hakerom, ali ga je ovaj obaveštavao samo o nekim stvarima, povremeno naveliko lažući), ali predstavlja zanimljiv pogled na američku hakersku scenu iz ranih osamdesetih. Jonathan Littman se očito dosta kretao u hakerskim krugovima i slika koju prikazuje znatno je drugačija od stereotipa o hakeru kao klincu sa velikim naočarima koji se ne odvaja od računara. Mnoge scene se odigravaju u raznim barovima, većina hakera ima devojke koje su striptizete ili pripadaju nekim sličnim "slobodnim profesijama", a udvaranje često teče kroz kupovinu silikonskih grudi ili, ako neko baš mnogo voli devojku, silikonskih implanta za usne. Čak je i sport prilično popularan, pa je Mitnik u nekom trenutku uspeo da pobegne trojici agenata FBI koji su ga jurili po parkingu i preskakali ograde za njim. Mnogi hakeri su balansirali između raznih policijskih službi i agenata FBI, špijunirajući i tužakajući jedni druge kako bi se izvukli od neke kazne. Zanimljivo, zar ne?
Bilo je, naravno, i drugih zanimljivih knjiga koje mi je "Internet knjižara" ove godine ponudila. Trenutno čitam knjigu The Da Vinci Code (autor Dan Brown) koja je već nedeljama na prvom mestu liste bestselera The New York Times-a, a "na steku" je How Would You Move Mount Fuji, knjiga logičkih zagonetki koje Microsoft postavlja kad zapošljava programere (bio sam radoznao i malo listao, evo jedne: "Na teniskom turniru, koji se igra po kup sistemu, učestvuje 127 igrača. Koliko će mečeva biti odigrano dok ne dobijemo pobednika?" Odgovorite brzo!) i Hacking the XBOX: An Introduction to Reverse Engineering. Rekoh već - volim da čitam!