Razvoj softvera je počeo kada i razvoj računara, mada u početku svi nisu bili baš svesni razlike - prvi domaći računari bili su zbilja domaći, projektovani su i izrađivani u domaćim institutima, od vakuumskih cevi i ponekog tranzistora. Krajem pedesetih velike nade su polagane u CER 10 i njegovih 1.700 cevi, 1.300 tranzistora i memoriju od čak 4.096 30-bitnih (zašto ne 32-bitnih?) reči. Samo ime računara predstavlja verovatno prvi problem lokalizacije koji su naši stručnjaci "uspešno" rešili - CER je skraćenica od "Cifarski Elektronski Računar", iza čega vidim nespretnu intervenciju nekog tadašnjeg rukovodioca koji se približavao penziji i čije se poznavanje informatike svodilo na saznanje da reč "digitalni" nije naša, a reč "cifarski" (kao) jeste, ergo... Posle toga su, Bogu hvala, analogni računari umrli prirodnom smrću, pa modele koji su ih nasledili niko nije morao da naziva "cifarskim".
CER 10 se programirao uz korišćenje papirne trake (za one koji nisu probali: način nije toliko težak, ako pravite programe u kojima uopšte nema bagova; u protivnom, smatrajte ga nemogućim), a i na sledećim modelima nije bilo mnogo komfornije: CER 2, CER 20, CER 200, CER 22... Ipak, za njih su napisani neki programi, pa su računari primenjivani ne samo u okviru naučnih istraživanja, već i u komercijalne svrhe, za knjigovodstvo, obračun plata pa i u tadašnjem DB-u (prvi CER 10 nalazio se u zgradi današnjeg Tanjuga, gde je onda bila UDBA, a za debagovanje (traženje dobro skrivenih hladnih lemova) efikasno je korišćen pendrek - kad deluje na ljudima, zašto ne bi i na računarima? Ipak, o softveru se nije mnogo razmišljalo - smatralo se da on prirodno ide uz računar.
Bilo je lepo imati sopstvenu računarsku industriju, ali nažalost ona nije mogla dugo trajati - već tokom šezdesetih u Jugoslaviju dolaze velike firme kao što su IBM i Univac i počinje uvoz računara. Očekivanja korisnika bila su mnogo veća nego danas - tražilo se da skupo plaćeni računar perfektno radi i obavlja posao zbog koga je nabavljen. Starije kolege se vrlo dobro sećaju firme Intertrade koja je tada zastupala IBM i njene službe podrške, koja do današnjeg dana nije dostignuta - tehničari koji su dolazili odmah po pozivu, veliki lager rezervnih delova, kompetentne informacije o hardveru i softveru...
I sami ugovori su štitili kupce - IBM se, recimo, obavezao da njegovo predstavništvo otkloni svaki primećeni problem u roku od tri dana, a ako to ne uspe, stižu ljudi iz Beča koji imaju još tri dana da otklone problem. Eventualno se moglo čekati još tri dana da veoma tvrdokoran problem otklone stručnjaci iz centrale u Parizu, odnosno u Njujorku.
Naravno, i najbolja služba podrške ponekad je nemoćna. Na legendarnom računaru IBM 1130 koji je, kao već pomalo vremešan, 1967. godine došao na Elektrotehnički fakultet u Beogradu i tamo ostao sve do 1987. godine, iškolovalo se dvadesetak generacija elektroinženjera, a pošto je to bio jedini računar do koga se moglo doći, korisnici su ga upoznali do tančina, pa i našli neobičan bag u njegovoj aritmetici. Naravno, takav problem se ne može otkloniti sa deset dana, pa je proizvođač morao da se "vadi" ustupajući ETF-u mikrofilmove sa izvornim kodom sistemskog softvera - eto vam kod, pa sami "kopajte" po njemu. Zanimljivo je da i današnje velike softverske firme ustupaju izvorni kod svojih strateških proizvoda (recimo, Microsoft Windows) fakultetima koji se kvalifikuju za ovakav vid tehničke saradnje; nevolja je samo u tome što visok renome osvojen kasnih šezdesetih godina nismo očuvali.
Početkom sedamdesetih u Jugoslaviju stižu mini računari. Danas je taj naziv pomalo smešan, jer su "mini" računari zauzimali po dva-tri ormana ili u najboljem slučaju predstavljali stub prepun elektronike i precizne mehanike. Ipak, i dalje su bili znatno manji i jeftiniji od mainframe "dinosaurusa", a uz to obično nisu zahtevali ni posebnu klimatizaciju - kada je vrućina, jednostavno ne koristite računar. Naročitu popularnost postigli su DEC PDP računari iz serije 11, na kojima se po prvi put počelo razmišljati o programiranju nezavisnom od hardvera. Na raspolaganju su, pre svega, bili kompajleri za sve tada popularne programske jezike pa je, naročito u Sloveniji, nastao čitav niz programa koji su se prodavali na tržištu koje se polako uspostavljalo.
Učinjeni su i prvi koraci u pravcu lokalizacije, koji nisu baš uvek bili rado primani od korisnika. Sećam se PDP računara u hotelu "Toplica", koji sam povremeno imao prilike da koristim, čiji je "gornji nivo" softvera uspešno lokalizovan, ali na slovenački. Tako je pri prijavljivanju na sistem, unosu lozinke i pregledu direktorijuma poznavanje računarskog engleskog trebalo proširiti poznavanjem računarskog slovenačkog, s tim što bi čim "zaronite" nešto dublje "iskočio" engleski tekst. Sve to ne bi bilo tako strašno da sa računara nije uklonjen kompletan (engleski) help, koji je zamenjen jednom rečenicom: "To si morate sami napisati." To se zove uspešan arhiver, zar ne?
Tokom sedamdesetih domaće firme počinju da nabavljaju mini računare i softver za njih, ali se pri tom iskazuje još jedna naša nacionalna "vrlina" - koliko firmi, toliko standarda. Rascepkanost je potencirana osnivanjem OOUR-a koji su tada smatrani vrhunskim dometom radničkog samoupravljanja, pa je svaki OOUR odlučivao za sebe, u skladu sa svojim idejama, a ponekad i sa provizijom koja je data odgovarajućem "vlasniku društvene firme". Tako se u SOUR-ima, OOUR-ima, republikama, pokrajinama, gradovima, opštinama i drugim "ćelijama društva" pojavila raznorodna i nekompatibilna oprema, razni sistemi lokalizacije, razni kodni rasporedi... Kulminacija svega je bilo osnivanje nacionalne mreže JUPAK, koja nije mogla biti zasnovana na istom standardu, već su se Slovenija i Hrvatska opredelile za opremu i softver firme Ericsson, Srbija, Crna Gora i Makedonija su izabrali Siemens, dok su u Bosni i Hercegovini rešili da sve urade sami, uz pomoć firme "Energoinvest". Danas je (čak i u našim uslovima) oprema nabavljena tokom sedamdesetih većinom u starom gvožđu, ali tragove softverskog haosa i dalje srećemo, jer su se programi naslanjali na svoje prethodnike, kodni rasporedi takođe... kada uzmete neke podatke od statističkog zavoda, lako se može desiti da dobijete različite kodne rasporede za svaki od takozvanih "bivših srezova".
Zanimljiv prilog razvoju softverskog tržišta krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih dali su programabilni kalkulatori. U to vreme se, naime, do velikih računara vrlo teško dolazilo, a broj ljudi koji su se interesovali za ovu oblast je polako ali sigurno rastao. Imati računar u kući zvučalo je nemoguće - u svetu su, doduše, već postojali Apple II, TRS-80 i neki drugi kućni kompjuteri, spremala se čak i promocija IBM PC-ja, ali su za naše pojmove ti računari bili nestvarno skupi, a i uvoz je bio zabranjen. Džepni računar kao što je TI-59 ili HP-41C koštao je 200-300 dolara, što je bilo dostižno, a i mogao se (kako mu ime kaže) doneti u džepu...
Šta da radite kada nabavite tako veličanstven računar sa čitavim kilobajtom memorije? Naravno, da ga programirate, na simboličkom jeziku, štedeći svaki bajt. Neki od ovde napisanih programa predstavljali su prava remek-dela i objavljivani su u najjačim američkim časopisima koji su se bavili Texas Instruments i Hewlett-Packard kalkulatorima. Ponešto smo uradili i za domaće tržište - u okviru časopisa za popularizaciju nauke "Galaksija" početkom 1981. godine osnovan je Klub korisnika programabilnih kalkulatora, koji je za tri godine rada sakupio blizu 300 (mahom domaćih) programa praćenih solidnom dokumentacijom; najviše su se cenili sistemski programi koji omogućavaju efikasniji rad sa računarom, ali i matematika, razne inženjerske discipline pa i igre (možete misliti kako su izgledale igre na ekranu koji ima ukupno jedan red sa deset cifara).
Programi su pisani i razmenjivani amaterski: za svaki program primljen u biblioteku član Kluba dobijao je dva programa po izboru, a oni koji se nisu snalazili sa programiranjem mogli su da dobiju bilo koji program iz biblioteke, plaćajući samo troškove fotokopiranja i poštarine. Ljubav prema malim računarima je bila tolika da su ljudi strpljivo podnosili sve hirove tadašnje tehničke službe BIGZ-a, u kojoj jedan dan nije radila kopir mašina, drugog dana su kopije bile takve da se jedva čitaju, trećeg nije bilo koverata, četvrtog je kurir ispustio džak sa pismima u baru...
Treba znati da glorifikacija amaterskog pristupa programiranju i softveru uopšte nije bila naš specijalitet - i u SAD stotine programera su bile voljne da satima i danima potpuno besplatno pišu programe, tekstove, dokumentaciju i svašta drugo. Kulminacija je bio modul sa 8 KB čudesno optimizovanog softvera i prateće uputstvo od 500 sitno štampanih strana koje su pripremili članovi kalifornijskog PPC kluba - modul i knjiga kasnije su se prodavali po proizvodnoj ceni.
Sakupljeno znanje predstavljalo je odskočnu dasku za uspeh kućnih računara, ali tu o amaterskom pristupu nije bilo ni govora. Pokušavajući da nastavi starim putem, časopis "Galaksija" je 1983. i 19". organizovao dva velika konkursa (glavne nagrade su bili kućni računari, koji su u to vreme predstavljali pravo bogatstvo). Odziv je bio sasvim solidan, stiglo je nekoliko veoma dobrih sistemskih i korisničkih programa ali i igara, pa je od njih napravljena biblioteka bejzik programa. Nažalost, od nje na kraju nije ispalo ništa - interesovanje za prekucavanje listinga bilo je malo, a i sama pomisao na snimanje programa na kasete bila je daleko od mogućnosti BIGZ-a, u kome se nije moglo računati ni na to da će zalepljeni koverat biti odnesen u poštu. "Srećom", proradila je privatna inicijativa pa se tako već sredinom 1983. godine u štampi pojavio prvi piratski oglas "firme" PRO-8 koja je, verovali ili ne, nudila "profesionalnu uslugu".
U svetu kućnih računara očito su vladala nova pravila - programi su se prodavali i na njima se zarađivalo, što bismo mogli nazvati formiranjem tržišta da to "tržište" nije bilo 101% piratsko. Ubrzo su se pojavili "veliki pirati", koji su uspostavili dobre veze sa stranim "kolegama" i od njih veoma ažurno nabavljali originalne kasete sa softverom sa kojih su onda ovdašnji hakeri skidali zaštitu, potpisivali se i pakovali "srodne" programe u pakete koji su se prodavali posredstvom malih oglasa u računarskim časopisima - jedna kaseta od 90 minuta koštala je 1.200 dinara, što je 1986. godine bilo oko 10 DEM. Pri tom treba znati da je na toj kaseti moglo biti desetak programa, od kojih je svaki u inostranstvu koštao po 10-15 funti. Igre su među piratima uvek bile cenjenije od "poslovnih programa", pošto je bilo jasno da se tadašnji računari ne mogu Bog zna kako iskoristiti u poslu; tražili su se, doduše, asembleri, disasebleri i slični alati (svako je tada želeo da napiše program koji će prodati Englezima za velike pare), ali od programera nije lako uzeti novac, pa su takvi programi često bili potpuno besplatni, tj. "dosnimavani" su na kraj kasete, iza igara.
Veliki pirati su ubrzo dobili konkurenciju u klincima kojima nije ni padalo na pamet da se povezuju sa "stranim partnerima" - kupili bi kasetu od obližnjeg pirata, ubacili je u dupli deck i kopirali do iznemoglosti, prodajući programe po još nižim cenama; bilo im je važno tek da zarade za džeparac. Zato sedinom osamdesetih nije bilo ni teško ni skupo postati pirat - bio je potreban dupli kasetofon, Spectrum ili Commodore radi povremenog verifikovanja snimka na kaseti (mada je bilo i pirata koji su računar smatrali čistim viškom) i izvor blanko kaseta - "profitne margine" bile su tako niske da je svaki dinar ušteđen na kaseti mnogo značio. Ubrzo se neko setio narodne muzike - bilo je to srećno vreme kada "narodnjaci" nisu bili jedina vrsta muzike, pa se njihova "remekdela" nisu prodavala do zadnje kasete. Trebalo je naći pogodnu zbirku folk (ne baš) hitova koja traje malo duže, i onda obilaziti prodavnice i kupovati preostale količine. Naročito je popularna bila izvesna prodavnica u terazijskom podrumu, čiji su se službenici ubrzo navikli na klince koji bojažljivo traže po 200 kaseta Hanke Paldum.
Atmosfera je bila gotovo karnevalska, svakoga dana su se osnivale nove "softverske firme" sa sugestivnim imenima (Verify Ne$a, Software Break&co, Royal Service, Giga's Software) i svima njima bio je potreban dobar (ali po mogućnosti ne i preskup) marketing. Tako se dešavalo da veliki pirat zakupi čitavu stranu ili dve u "Svetu kompjutera" i sitnim slovima odštampa sadržaj stotina paketa koje prodaje, a onda neki mali pirat plati oglas od 10 reči i napiše "Prodajem sve što i .... ali za 20% jeftinije". Osim što su tako učili gramatiku i procentni račun, mali pirati su se izlagali opasnosti da budu sačekani ispred škole i "naučeni pameti", ali jednom pušteni duh se nije mogao vratiti u bocu - cene softvera su rapidno padale, a o kvalitetu usluge se sve manje razmišljalo - kupite sto programa, pa ako se njih deset ne učita, vrlo važno.
Država je ignorisala piratstvo, ili mu je čak bila naklonjena - na svim računarskim sajmovima pirati su imali svoje šarene štandove, pa je čak i organizovan "sajam softvera" u Domu omladine, koji je u štampi predstavljen kao važan korak ka kompjuterskom opismenjavanju nacije. Ugledni nedeljnik "NIN" je 28. oktobra 19". godine objavio tekst o našem velikom napretku u kompjuterskim naukama, iz koga izdvajamo rečenicu: "Nema čak ni najskupljih američkih programa koji ovde nisu provaljeni i kopirani. Naši klinci, koji moraju da razbiju zaštitu programa da bi ga izmenili ili presnimili, postaju tako u softverskom smislu pismeni". Retki glasovi razuma (recimo, maja 1985. dr Jozo Dujmović sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu uputio je otvoreno pismo računarskoj javnosti, u kome je između ostalog napisao: "Ono što nas ovde zabrinjava nije to što neki vešt dečak presnimi program i razmeni ga sa svojim drugom, već što je odsustvo javnog morala i dobrog ukusa dospelo dotle da se na organizovano razbojništvo u softveru gleda sa razumevanjem i simpatijom, kao na znak 'računarske pismenosti'") potpuno su ignorisani ili čak primani sa podsmehom.
I pored piratskog karnevala, bilo je ljudi koji su ozbiljno koristili tadašnje kućne računare i nalazili interesa u razvoju softvera za njih. Prvi domaći komercijalno raspoloživi program došao je iz Slovenije i prodavao se na kaseti - bila je to igra-avantura "Kontraband" u kojoj je trebalo prošvercovati računar preko granice (takođe jedna od omiljenih tadašnjih aktivnosti; ko je državi kriv što je zabranjivala uvoz i tako se odrekla priličnih para koje bi zaradila od carina). Nešto kasnije pojavljuju se i "Velika akcija", "Ali Baba", "Mica spremačica" i drugi programi. Naravno, na domaćem piratskom tržištu se nije moglo bogzna šta zaraditi od originalnog programa, ali je stečeno znanje obezbedilo izvoz - bili su to dani kada je čovek mogao da napiše program koji bi se prodavao u svetu, pa su tako neki programi YU autora napravili lepe pare u Engleskoj: No. 1, Kung Fu, Movie (koji je čak zaslužio mesto na naslovnoj strani časopisa Sinclair User)...
Piratska scena bila je karakteristična pre svega za masovno zastupljene, dakle jeftine računare, Spectrum i Commodore 64; ako se odlučite za neku skuplju mašinu, niste mogli računati na veći priliv "jeftinog" softvera. Sećam se prvih dana 19", kada sam kupio BBC B i od softvera imao samo demo-kasetu, kao i prvih kupovina programa po punoj ceni iz Engleske; White Knight (šahovski program) i Hobbit-a i danas smatram prilično promašenim investicijama, jer nikada nisam bio baš sklon igranju na računaru (ipak, morao je čovek da ima neku igru, tek da se zna da nije bacio pare na kompjuter), ali je tekst procesor View bio pun pogodak. Godinama sam ga koristio za pisanje, a detaljno uputstvo i tehnička dokumentacija omogućili su ne samo udoban rad, nego i pisanje programa koji obezbeđuju korišćenje YU slova u tekstovima.
U godinama koje su sledile vlasnici skupljih računara, a posebno IBM PC-ja koji je postepeno sticao popularnost, međusobno su se povezivali a programi su uglavnom razmenjivani. PC pirata koji su se oglašavali u novinama je bilo, ali oni nikad nisu postali preterano značajni niti su ostvarivali neki spektakularan promet. Teško je reći da li je to bilo dobro - u računarskoj javnosti stvoren je utisak da programi ništa ne koštaju i da otprilike toliko i vrede. Kada je, kasnih osamdesetih godina, počela masovna nabavka PC klonova iz Minhena, diskete su bile na velikoj ceni - sećam se razgovora iz firme koju je posetio strani partner, pa je razgovor stigao do AutoCAD-a. "Video sam taj AutoCAD", reče 'profesionalac'" iz firme, "ali ne znam da li bi mi vredeo toliko novca..." "Da", prihvati stranac, "desetak hiljada maraka nije malo...". Iskren odgovor "Ma ne mislim na desetak hiljada maraka, nego se pitam vredi li jedanaest disketa" nije povećao kredibilitet firme.
Većina novopečenih vlasnika PC-ja snimala je softver na zlosrećne single side, single density diskete nasilno formatirane na 720 odnosno 800 KB ili čak na 1.2 MB; te diskete su u najboljem slučaju bile čitljive na računaru na kome su snimljene. Kao da to nije bilo dovoljno, ljudi su selektivno kopirali programe "prilagođavajući" ih svom hardveru (čuvena rečenica: "Sve što je .EGA, nemoj ni da kopiraš"), a kada bi posle takav program pucao po svim šavovima, bio je kriv "nepouzdani računar".
Stvari su krenule nabolje 1990. godine, uz konvertibilan dinar, osnivanje privatnih preduzeća i perspektivu ekonomskog oporavka. Pokazalo se da softver i nije tako skup kao što je izgledalo, a imali ste ga zašto kupiti: uz diskete je obično stizala i gomila dokumentacije koju je bilo pravo zadovoljstvo videti. Sećam se kupljenog Turbo Pascal-a 6 koji sam platio 100 dolara i onda jedva doneo kući gomilu od osam knjiga. Slična je bila ponuda i drugih velikih softverskih firmi, pa su glomazne kutije sa nalepnicama Microsoft, WordPerfect, Borland, Nantucket ili AutoDesk dominirale sajmovima koji su tokom 1990. održavani širom bivše nam države. Nažalost, stvari posle toga kreću po zlu a navika kupovanja softvera, koja još nije čestito ni stečena, brzo odlazi u zaborav.
U godinama sankcija računari su nekako prelazili sve barijere koje su složno postavljali razni UNPROFOR-i i naši carinski organi - koristila se oprema najnovijih generacija (premda uglavnom sastavljena od najjeftinijih i prema tome najmanje kvalitetnih komponenti), ali o softveru jedva da se i razmišljalo - podrazumevalo se da je on besplatan i da samo treba nabaviti CD-R medije, koji su tada koštali otprilike 20 maraka po disku; ljudi koji su prvi investirali desetak hiljada dolara u CD pisač zaradili su lepe pare, uglavnom kopirajući softver.
Ako se izuzme piraterija, tokom ranih devedesetih su postojala dva osnovna načina da se zaradi primenom računara. Jedan od njih bio je DTP - izdavači su shvatili da se knjige mogu pripremati za štampu mnogo efikasnije (bolje reći, jeftinije) primenom računara i laserskog štampača, pa su male DTP radionice nikle gotovo na svakom uglu. Nažalost, većini izdavača je kvalitet bio "poslednja rupa na svirali", pa su priučeni amateri, bez većeg računarskog obrazovanja i sa ništavnim poznavanjem tipografije, do besmisla oborili cene - kvalitetom je teško konkurisati "stručnjacima" zaposlenim u polu-propalim državnim firmama iz kojih su krali paus i angažovali daktilografe da tokom radnog vremena rade privatne poslove. Zato je dobar deo knjiga slagan nekim od unakaženih YUSCII fontova, otiskivan na pausu korišćenjem 300 dpi lasera (i to sa loše recikliranim tonerom) i, kratko rečeno, izgledao bedno, baš kao i život u tim ratnim i inflatornim godinama.
Druga važna delatnost bio je razvoj softvera, gde je kvalitet bio na nešto većoj ceni. Mnoge firme su tada nabavile prve računare i bio im je potreban softver za vođenje poslovanja, knjigovodstvo i mnoge druge namene. Kao prirodan alat za razvoj takvih programa nametnuo se Clipper, a standardna cena za razvijenu aplikaciju bila je 1.000 DEM. Naravno, i u ovoj oblasti je bilo "padobranaca" koji su pokušavali da obore cene, ali oni uglavnom nisu prolazili - brzo se primeti da li neki program radi ili ne, a ako on ne opravda poverenje, firma koja ga je kupila je odustajala od primene računara ("ma 'to' samo pravi probleme") ili naručivala novi softver kod nekog ozbiljnijeg, tešeći se poslovicom da nisu toliko bogati da bi kupovali jeftine stvari. Neke softverske firme osnovane početkom devedesetih uspešno posluju i danas, naročito ako su na vreme investirale vreme i trud u zasnivanje procesa proizvodnje softvera kroz timski rad; oni koji su pisali svaki program sami i "od nule", vremenom su zaključili da čitav posao i nije toliko profitabilan.
Krajem 1995. nastupio je mali predah - sankcije su ukinute, zemlja je počela da se otvara prema svetu pa su i softverske firme počele da se interesuju za naše tržište. Najvažniji rezultat su poslovne veze uspostavljene sa stranim partnerima koji su tražili distributere i osnivanje obrazovnih centara koji su, po strogim pravilima propisanim od strane principala, održavali kurseve i organizovali ispite za sticanje sertifikata. Za neke polaznike stečeni sertifikat bio je dobra osnova za pronalaženje posla u Kanadi, Australiji ili nekoj drugoj zemlji, ali dosta njih je ostalo i ovde, kao temelj profesionalne primene računara u godinama koje dolaze. Početkom 1996. godine konačno dolazi i Internet, otvarajući prozor u svet informacija i namećući potrebu za osmišljavanjem kompanijskog nastupa na Mreži i ulaganjem u novi, globalni medij.
Kulminacija "dobrih vibracija" iz sredine devedesetih bio je lokalizovani Microsoft Office 97 - jedan veliki program konačno je, makar i delimično, "progovorio srpski", a ljudi su ponovo počeli da razmišljaju o kupovini legalnog softvera. Nažalost, sve to nije dugo trajalo - početkom 1999. dolaze još teže sankcije, rat i opšta beda koja je pomerila softver iz žiže interesovanja (čak i stručne) javnosti. Ostao je, srećom, Internet, koji je i u najtežim danima poslužio kao dragoceni prozor u svet. Došli smo do dna, a odatle jedini put vodi uzbrdo!
Danas, krajem 2002, nalazimo se na novom početku - softversko tržište konačno se formira na realnim osnovama i krećemo putem kojim su već prošle okolne zemlje. Nadajmo se da će iskustva koja su one stekle biti primenjena na pravi način i da će softver i usluge biti snažan adut za naš povratak u svet.