Bili mi spremni za njihovo testiranje ili ne, mobilni telefoni su tokom 1997. na velika vrata ušli u naše živote. Najpre je ulaznica bila preskupa - za mobilni telefon i priključenje na mrežu trebalo je izdvojiti desetak hiljada maraka, što je zvučalo astronomski. No, cene su polako padale pa je početkom 1997. i naša Redakcija došla do svog prvog mobilnog telefona - "izgovarali" smo se (pred samim sobom) da smo ga dobili u kompenzaciju i da je to bio jedini način da ubedimo Mobtel da se oglašava u "PC"-ju, a zapravo smo želeli da upoznamo novu, u svetu tako perspektivnu tehnologiju. Kao kolateralnu korist, očekivali smo da ćemo imati još jednu (uz to još i mobilnu) liniju koja će malo rasteretiti naše stalno zauzete brojeve. Ovo poslednje je otpalo čim je preskupi telefon stigao - veza je bila tako loša da je pola svakog razgovora prolazilo u "da li me čuješ" dovikivanjima, pokrivenost je bila slaba, telefon težak i kabast, softver siromašan, a svetla tačka je bila baterija koja je trajala po nekoliko dana što nije čudno, kada se znaju njene dimenzije, masa i cena svakog minuta telefonskog razgovora. Sve u svemu, analogna NMT mreža i Ericsson NH237 su poslužili pre svega kao demonstracija onoga što bi mobilni telefon mogao da bude... jednog lepog dana.
Srećom, na lep dan nije trebalo predugo čekati - već krajem 1996. godine pojavljuje se digitalna GSM mreža, a u jesen 1997. na tržištu je desetak modela mobilnih telefona, koji su doduše i dalje skupi, ali je cena ipak dostižna. Interesovanje za ovu oblast je bilo ogromno, pa smo zaključili da je pravo vreme za prvi veliki test mobilnih telefona. Ubrzo su u Redakciju stigla četiri Ericsson modela, četiri Motorola telefona, pet Nokia, tri Siemens-a, po dva Philips-a i Sony-ja, te jedan Panasonic. Osećali smo se kao pred novogodišnjom jelkom, ali je odmah postalo jasno da test neće biti jednostavan, pored ostalog i zato što je mnoge telefone trebalo jako brzo vratiti zastupnicima - jedva da je bilo vremena da propisno napunimo baterije ("formiranje", u koje smo tada naivno verovali, traje i po 20 sati) i isprobamo uređaj.
Softver prvih GSM telefona bio je razmerno jednostavan - tu je SMS, osnovni telefonski imenik i nekoliko opcija za ponavljanje prethodnog poziva; lako je, dakle, oceniti softver. Dimenzije je bilo još lakše izmeriti, naročito pošto smo, ne verujući baš mnogo tvrdnjama proizvođača, doneli preciznu laboratorijsku vagu. Trajanje baterija je moralo da se preuzme iz specifikacija, robustnost da se proceni pažljivim pregledom telefona, a onda smo došli do najtežeg pitanja: kvalitet prijema.
Šetnje gradom sa mobilnim u džepu pokazale su da su svi telefoni ravnopravni tamo gde je prijem dobar, ali da se u graničnim područjima pojavljuju značajne razlike. A tada je u Beogradu bilo mnogo više graničnih područja nego zona dobrog prijema; o drugim gradovima u Srbiji da i ne govorimo. Zato je procena ponašanja telefona u otežanim uslovima predstavljala važan deo testa, ali nije bilo lako smisliti način da je egzaktno izmerimo. Brzo smo zaključili da to merenje, kakvo god bilo, nećemo moći da obavimo u samoj Redakciji, pošto je okolina Karađorđevog parka, gde se "PC Press" tada nalazio, nažalost (mislim, nažalost sa stanovišta testa) predstavljala zonu dobrog prijema. Potražili smo zato neko pogodnije mesto i najzad se setili zadnjeg stepeništa u Jugodati.
Ugao Bulevara kralja Aleksandra (tada se još zvao Bulevar revolucije) i ulice Gospodara Vučića, gde se Jugodata nalazi, bio je slabo pokriven signalom mobilne telefonije - ako se nalazite blizu prozora, telefoni su pokazivali po dve crtice, a kada idete unazad, ostajala je samo jedna... Stepenište koje je vodilo do partera, solidno oklopljeno betonom, predstavljalo je ozbiljan izazov za modele koje smo testirali - svaki od njih bi, kako se silazi niz stepenice, konačno izgubio signal, ali ne na istom basamaku. Što je najlepše, eksperiment je bio potpuno ponovljiv - ako je, recimo, Nokia 2110 jednom gubila prijem na petoj stepenici, uvek ga je gubila na njoj.
Tako se testiranje svelo na trening silaženja i penjanje uz stepenice, zvanja telefonom i proveru signala. Na osnovu brojanja stepenica telefoni su dobili ocene kvaliteta u uslovima loše veze, gde je najbolje prošao Sony CM-DX1000 (izdržao do desetog stepenika), sledeći je bio Siemens 5021, iza koga je sledio niz Ericsson i Motorola modela koji su dobili četvorke (osmi stepenik). Bilo je i dosta trojki, dok je fenjer odneo Siemens S6D, koji je gubio signal na samom početku stepeništa. Iz "stepenišne laboratorije" Zoran Životić, Danko Jevtović i ja smo izašli umorni, ali zadovoljni: smislili smo nekonvencijalan, ali egzaktan način da merimo jedan važan parametar. Odmah sam se setio prvog velikog testiranja (matričnih i daisy wheel) štampača iz "Računara 18" (septembar 1986), kada smo izmislili jedinicu za merenje buke "broj zatvorenih vrata".
Posle završenog testiranja trebalo je još napisati i tekst, a tu smo se Zoran i ja malo previše potrudili, pa je rezultat umesto na predviđenih 8 strana mogao slobodno da se prostre i na 18. Jednu stranu smo našli "iz unutrašnjih rezervi" (ispalo je nešto drugo), a onda je krenulo kraćenje... valjda najveće kraćenje teksta u istoriji časopisa "PC", jedina prilika kada je trebalo prvo tekst podeliti na segmente (po proizvođačima telefona), a onda svaki segment nezavisno "ojaditi", pa opet sve povezati u celinu. No, uvek govorim kolegama da se svaki tekst može skratiti na svaku dužinu, pa mi nije ostalo drugo nego da takvu "medicinu" primenim i na sopstveno remek-delo. Posle nekoliko sati koje ne bih rado ponavljao, sve je leglo na svoje mesto, a tekst je verovatno bio i bolji nego u originalu. Privukao je veliku pažnju čitalaca, pa mislim da su mnogi kupili svoj prvi mobilni telefon obraćajući pažnju (i) na rezultate dobijene u "stepeničnoj laboratoriji".
Kolateralna korist od čitavog projekta bili su telefoni koje smo odabrali za sebe. Zoran je kupio Philips Genie, veoma interesantan telefon sa neobičnim mikrofonom u obliku kornjačine glave i moćnim internim softverom koji je omogućavao čak i biranje glasom. Vesna Jeremić je izabrala limunžuti Ericsson GF768, a ja sam se opredelio za Ericsson GF788 koji me je privukao malim dimenzijama, masom od samo 140 grama i poklopčićem koji je omogućavao komforno nošenje u džepu bez opasnosti da slučajno pritisnete neki taster (oprostio sam mu što se zaklapanjem poklopca nije mogla prekinuti veza kada sam video da ga Džejms Bond koristi u upravo snimljenom filmu Tomorrow Never Dies). Kasnije sam dugo ostao pri Ericsson odnosno Sony Ericsson telefonima - 2000. godine prešao sam na T28S, 2002. na T65 a 2004. na k700i. Onda sam se uverio u prednosti koje donosi Windows Mobile operativni sistem i 2006. prešao na QTEK, a ove godine na HTC P3600, koji doduše više koristim kao PDA uređaj i GPS alatku nego za telefoniranje...
Iako je in reći da je život bez mobilnih telefona bio mnogo bezbrižniji, za mene je ova naprava uvek bila veoma korisna - ne telefoniram mnogo, ali uz mobilni telefon osećam slobodu da budem gde god želim, a da sam ipak dostupan u slučaju potrebe; sa zadovoljstvom sam zaboravio dane kada sam morao da sedim kod kuće ili na poslu očekujući neki važan telefonski poziv. Kada se još pojavio GPRS/EDGE/3G odnosno mogućnost da, bez obzira gde se nalazim, proverim e-mail ili pronađem nešto na Internetu, mobilni telefon sam proglasio najznačajnijim gedžetom posle PC računara. Samo još čekam da prenos podataka postane malo brži i pouzdaniji - današnji 3G Internet radi dobro tamo gde radi dobro, ali na mnogim mestima je praktično neupotrebljiv. Barem na mojim telefonima - možda bi se trebalo vratiti na stepenište i proveriti da li neki drugi modeli bolje prenose podatke...