Dugo sam se opirao iskušenju zvanom Palm ili PocketPC - prvo mi je izgledalo da su ti mali računari preslabi i prespori, pa onda nisam imao primenu za njih, pa su došli mobilni telefoni čiji je adresar bio sasvim dovoljan za moje potrebe... Ipak, u leto 2004. godine zaključio sam da nemam kud - mali računari su toliko napredovali da su se mogli upotrebiti na razne načine, wireless komunikacija je funkcionisala savršeno a i GPS je zvučao kao zanimljiva mogućnost. Na kraju krajeva, većina kolega iz Kluba programera je već posedovala takve igračke, pa neću valjda baš ja da budem poslednji...
Opredelio sam se za Hewlett-Packard-ov iPAQ 4150 i odmah prežalio pare za dodatne memorijske kartice, kabl za punjenje u kolima, eksternu tastaturu i druge gedžete. A upotreba? Pa, računar je bio zgodan za čitanje knjiga u elektronskoj formi, ali je glavna primena vezana za kućni WiFi ruter - iPAQ je našao svoje mesto na natkasni pored kreveta, tako da sam ujutru mogao začas da prelistam svoj e-mail i pogledam par najvažnijih Web strana. Tako dan više nije počinjao novinama, nego PocketPC-jem.
A onda je došao 30. oktobar 2005. godine, mirno nedeljno jutro (dobro, 11 sati) kada se ništa ne dešava. Budi me neki zvuk koji naizmenično pišti, otprilike kao zvono na ulazu. Petnaestak sekundi pauze, pa opet zvuk. Kroz san pomislim da možda neko zvoni - otići će. Ali ne odlazi. Možda neko zove telefonom - odustaće. Ne odustaje. Možda je nestalo struje pa UPS pišti - prestaće. Ne prestaje. Možda sanjam, valjda ću preći na neki drugi san. Ništa od toga...
Najzad odlučujem da nešto preduzmem. Pošto sam se već 30% probudio, shvatim da pišti PocketPC na natkasni. Izvučem ga iz futrole, pogledam, deluje ugašeno. Sačekam još 15 sekundi (i za to vreme se probudim sledećih 10%) i... računar se uključi, kaže da je baterija skoro prazna i da će preći u standby režim, a onda se isključi. "Crk'o dabogda", kažem mu ja (nisam to stvarno mislio, naravno, ali uzmite u obzir da sam bio tek 40% budan) i taman nastavim da spavam, kad opet pi-pi. Probudim se sledećih 15% i opet ga izvadim iz futrole, računar uredno ugašen. Sačekam 15 sekundi, novo buđenje i poruka da su baterije skoro prazne. Za to vreme brzo pritisnem Power taster verujući da ću ga time isključiti (uzgred se, zbog potrebe da efikasno reagujem, probudim za sledećih 10%) ali đavola, kroz 15 sekundi pi-pi.
Tu sam već shvatio da su mi potrebni dodatni mentalni kapaciteti, probudio se još 20% i pažljivije pogledao ekran. Ispod prozora o istrošenim baterijama piše nešto u stilu "Prešao sam na zimsko računanje vremena, jel' to OK"). I taj ga prompt očigledno budi, a onda ga baterije koje su pri kraju ugase. Jedini način da se problem prevaziđe bio je da, tokom onih par sekundi pre gašenja, selektujem prozor u pozadini i kliknem na OK, a da bih to uradio bilo je potrebno taman da se probudim još onih preostalih 15%.
I tako je ostatak nedeljnog jutra iPAQ proveo u svojoj kolevci - bila su mu potrebna tri sata "spavanja" da napuni baterije, a toliko bi dobro došlo i meni, surovo i stepenasto probuđenom. I posle kažite - zar nije lepo što su napravili (džepni i svaki drugi) Windows tako da sve radi automatski?